Knjige
Inventura krhotina
Miljenko Jergović: Historijska
čitanka (Naklada Zoro, Zagreb – Sarajevo 2000.)
Serijal
tekstova Historijska čitanka
sarajevsko-zagrebačkog pisca i novinara Miljenka Jergovića (rođ. 1966)
na poslednjoj stranici sarajevskog magazina "Dani" redovno
izlazi već četiri-pet godina; za to vreme, jedna po svoj prilici
nepretenciozna rubričica prerasla je u svojevrstan kult, u štivo koje se
najradije čita, čuva, prepričava, mejlira
izbeglima po belom svetu... U godini kojom se okončava najužasnija
decenija ne samo naših života, Jergović je ove tekstove, koji se
uglavnom bave onim dvema prethodnim, "srećnim" decenijama
("zlatnim dobom" kako ih skoro bez ironije Jergović naziva)
smestio među – by the way,
veoma lepe – korice knjige (mada rubrika i dalje živi, pa će biti i
drugog izdanja...).
Ako ima nekakve "tajne uspeha" – osim talenta i pameti – kada je Historijska čitanka u pitanju, onda će najpre biti da ona leži u tako retkom, plemenito "anahronom" Jergovićevom majstorstvu da "postmodernim" cinicima "proda" Ono Malo Duše; Jergovićeve su priče (zbirke Sarajevski Marlboro, Karivani i Mama Leone) tako različite od dominantnih trendova i tako udobno užljebljene u onaj bolji deo ovdašnje pripovedačke (andrićevske, pre svega) tradicije, a opet tako daleko od svega čime je domaći rasni "tradicionalistički" pisac opsednut: Istorije, Nacije, Kolektivnog Usuda i ostalih Velikih Reči koje valja pisati velikim početnim slovom, isto koliko ih, bogme, valja i izbegavati. One su, dakle, "lirske" utoliko što su osob(e)ne, individualističke, kišovski privržene ušuškanom svetu detinjstva, "ranih jada" i neodređene uznemirenosti pred udaljenom, potmulom jekom Velike Istorije; te bazične principe svog pripovedačkog senzibiliteta Jergović ne izneverava ni kada (kao u Sarajevskom Marlboru) uroni duboko u ratna zbivanja, svesno apstrahujući "ideološko" – poslednje što bi se o njemu moglo reći jeste da piše "intelektualizirajuće", "knjiške", esejizirane priče – u ime čovekove intime i slabosti. Otuda je njegova prozna tekstualnost možda dominantno nostalgična, ali se iza ovog pojma ne krije bilo kakav "projekat": pisac, naprosto, sledi svoje opsesije i osvaja publiku i kritiku jednim oblikom pripovedačke veštine za koji se već ponegde mislilo da je zaboravljen, ili da više ništa novo i vredno neće moći da ponudi. "Sentimentalnost" njegovog pisma – ako se ta odrednica još ikako može koristiti a da ne zazvuči pežorativno – tu nije deo nekakve superiorne (tržišne?) "pripovedne strategije" racionalnog pisca-demijurga, nego pre tek neizbežna posledica Jergovićeve dosledne uronjenosti u Malo, u Dečije, u porodični, kvartovski i gradski Mikrosvet kao Jedinu Zaista Važnu Stvar U Kosmosu; "velike priče", baš kao i odlikaška "tekstološka" orgijanja Jergović pametno prepušta drugima.
Historijska čitanka, iako pisana za novine, sastavni je deo ove priče; u ovom serijalu Jergović pre svega ispisuje i (pre)ispituje jednu privatnu, ali i generacijsku sarajevsku mitologiju. "Historija" o kojoj se radi je ona koja počinje u poznim šezdesetim godinama, a završava se tamo negde sa prvim granatama koje su pale na Sarajevo ili sa pojavom prvih Naopakih Ljudi po njegovim obodima, onih koji su čarape, umesto na nogama, počeli da nose na glavi, simbolički time označivši svitanje doba u kojem će sve ljudske vrednosti biti izvrnute naglavačke. Zato je nekako prirodno što je ova rubrika krenula nedugo nakon definitivnog utihnuća oružja: kao privatna inventura krhotina, Jergovićeva je čitanka i osebujna izjava ljubavi jednom gradu koji više, onakav, ne postoji: kada bi ga, uostalom, još bilo, pisca bi bilo stid da mu posvećuje toliko nežnosti... Nije li nekako uvek tako, i sa gradovima i sa ljudima?
Priče koje su onoliko sarajevske ipak, neizbežno, pripadaju i našoj zajedničkoj baštini; u vremenu oktroisanog, programiranog Zaborava, Jergović se zainteresovanima nudi za svedoka da nismo prolupali ili sanjali, da je istina da smo imali prošlost, danas tako nepoćudnu: tako njegov mali rečnik jedne lokalne urbane mitologije – koliko god ne bio osobito blizak nekome ko, kao potpisnik ovog teksta, nije imao mnogo ličnih veza sa predratnim Sarajevom – u isto vreme funkcioniše kao brevijar prividnih marginalija jednog zajedničkog odrastanja; zato će svako ko je tih godina "plovio" na onoj velikićevskoj YU-tlantidi, lako prepoznati teme i junake tekstova s naslovima kakvi su "Mali Zmaj", "Nedjeljno popodne", "Veljko Rogošić", "Sok od šljiva", "Minhen 74. ", "Demir Kapija", "Momo i Uzeir", "Ništa nas ne smije iznenaditi", "Mađoski iz Tetova" ili "Uloga Milke Planinc u nestanku čokolade"... U tom je smislu i taj spisateljski napor – nesumnjivo opasan za stare rane – da se nekako sastave komadići jednog razbijenog sveta i da se ponovo oslikaju, iliti restauriraju makar i utvarne siluete jednog ubijenog grada opravdan i smislen do poslednjeg slova, a njegov je "tekstualni" rezultat kolekcija priča o jednoj Boljoj Prošlosti kojoj ne umem da nađem dostojan pandan među piscima sa ove strane Drine.
Teofil Pančić
