Žensko
pisanje (4): Mirjane Bobić-Mojsilović
Život nije
O.K.
Postoje
mnogi razlozi da se književnom stvaralštvu žena u srpskoj literaturi
posveti veća pažnja. To je zadatak koji je nedeljnik "Vreme"
postavilo kao izazov pred Aleksandra Jerkova
Nekada
su se ljudi mogli deliti na one koji radije čitaju tekstove i kolumne
Mirjane Bobić-Mojsilović, ili gledaju njene nastupe i rasprave na
televiziji, posebno ako vole lepo oblikovane i nežno zamućene
suglasnike. Dok se otiskuju sa nepca takvi glasovi nešto kazuju o onome
ko govori, pa lepa domišljatost i pametna lepota dobijaju posebnu unutrašnju
boju. Kada se iz nedelje u nedelju piše, godinama, i sve komentariše,
kako je to činila Mirjana Bobić-Mojsilović, ne može se izbeći prizvuk
očekivanosti i poznatosti. Zato je upravo ono što nema nikakve veze sa
spoljnim svetom jedino što preostaje u tekstu koji o tome svetu govori.
Ili je svet u tekstu prazno mesto a biće koje govori očituje se na rubu
tog govora, ili je biće koje govori isprazno a to što kazuje samo je
potvrda onoga što već u svetu postoji.
DNEVNIK DOMAĆICE: Upravo je ovo raskol koji je progutao prozu Mirjane Bobić-Mojsilović koja se ovih dana toliko kupuje da njen "Dnevnik srpske domaćice" ("Ruža", 2000) knjižari ne stižu da odnesu do police pre no što ga zatraži novi kupac. Šta je to pogodilo čitaoca? Neodoljivi zov naslova koji svakome dopušta da bude blizak sa knjigom, tekst koji odgovara prosečnosti koja se obično pripisuje svemu što je vezano za domaćice, čežnja da se obnovi sećanje na tugaljive i jadne godine od kraja osamdesetih, draž preglednog izlaganja, eskapizam ili sentimentalizam dnevnika i ravnoteža ljubavi za svoj narod, zemlju, grad i uviđanja da sa njima nešto duboko nije u redu i da konformizam na kraju mora da završi kao katastrofa, lična i kolektivna?
Da li kraj ove priče i odluka da se piše “dnevnik” znači da čovek mora nešto da učini jer će preživljavanje i pristajanje na život okružen zlom, ako je čovek iole pošten, na kraju dovesti do tragedije i ludila? Da li pisati “dnevnik” motivisan tragedijom znači učiniti nešto, ili je u romanu Mirjane Bobić-Mojsilović postavljen zahtev koji bestseler ne može da ispuni? O svetu koji nas okružuje glavna junakinja, koja je i pripovedač, govori pametno i prihvatljivo, ali ništa neočekivano. Ona je u suzama ili bez njih O.K., ali književnost nije običan život. Književnost teško podnosi trivijalnost čak i kada je pametna i dobra. Sve što je na ovaj način poznato u književnosti je dozlaboga dosadno.
Šta onda može biti toliko interesantno da “dnevnik” postane bestseler? Baš zato što unapred pristaje na dobru običnost, roman neodoljivo privlači čitateljku-domaćicu jer odgovara stanju svesti za kojim ona čezne. Nije teško prepoznati kako lako će se takva čitateljka poistovetiti sa simpatičnom i osujećenom junakinjom koja nije "baš neki zavisnik od Hegela i Kanta, ali ipak" ne može da podnese dosadnu svakodnevicu čak i sa poslovno uspešnim čovekom. Eh, da je bar malo misaone supstance, istraživačke strasti, zapitanosti o svetu i političke dubine za koje Hegel i Kant mogu poslužiti kao metafora.
KAPLJICE SVESTI: Prava dilema, prema tome, nije pitanje o romanu Mirjane Bobić-Mojsilović, koja je sluhom za bestseler otkrila kapijicu kolektivne svesti i domišljato je otvorila da bi kroz nju nagrnuli kupci – već šta je sa tom svešću. Potrebom da podseća junakinja je u romanu odomaćila jednu praznjikavu i suvišnu istoriju praznine koju su politički virus autoritarne vlasti, nemoć nacionalnog uma, razbijeni i poniženi politički subjekt ostavili za sobom. Kada Mirjana Bobić-Mojsilović piše trivijalnu istoriju poslednjih godina, čitljivo i jasno, samodopadljivo i predvidljivo, to će jednoga dana možda postati svedočanstvo o stanju duha. Da li ogromno interesovanje za unapred poznatu priču otkriva šta nije u redu sa srpskim čitaocem i srpskom kulturom?
Društvena svest “domaćice”, čak i ove “srpske”, takva je da se sve što se važno dešava dešava izvan nje. Čak i trivijalna naklonost “domaćica” prema muškarcu Slobodanu Miloševiću krajem osamdesetih nije bila društveni događaj. “Dnevnik” je pokušaj da se pravi događaj odigra i u toj svesti, ali logika bestselera upravo to sputava. Koliko se može puding ukucati ekserom na zid, kako kaže u drugačijem kontekstu Manfred Frank, toliko je čak i najrazvijeniji oblik takve misli, kao u “Dnevniku srpske domaćice”, koristan za društvenu svest. Anđelka, glavna junakinja "Dnevnika srpske domaćice", druga je strana praznine koju predstavlja Anđela iz istoimenog romana Vladimira Arsenijevića. Anđelka je sve, ali ništa nije dovoljno, kao ni "dnevnik" koji počinje njenim imenom a na kraju dobija čak neku delezovsku određenost bića u imenu. Svako poglavlje je naslovljeno i počinje jednim ličnim iskazom: imam plave oči, visoka sam 168 cm, ne pijem, nisam glupača, veoma sam osećajna, prijatne sam spoljašnosti, verujem u Boga, volim sve što vole mladi, ja sam žena bez obaveza, čuvarna sam domaćica, volim putovanja, omiljena sam u društvu, odlično kuvam, volim sve ljude, zdrava sam i znam da čuvam tajnu. Predstavljena kao u nekom oglasu lične prirode, Anđelka ipak ima neku intimnu boju, ali to ona kao pripovedač ne može da saopšti, dok oglasna intima žanrovski ukida tragediju. Zato je ovo dnevnik "domaćice", samo ne Čarnojevićeve ili “jednog srpskog dobrovoljca” Pere Todorovića. Anđelka govori o svetu, a sama, uprkos svemu što kaže o sebi, ostaje prazno mesto tog govora. Sa druge strane, upravo zato što “srpska domaćica” kao pripovedač svom govoru o svetu ne može da dâ autentičnu intimnu boju, taj svet ostaje prazno mesto o kojem govori.
LJUBAVNI PODVIZI: Takva je sudbina neminovna, ne samo zbog bestselera i čitalačke svesti koju ovaj roman aficira. To je nužna posledica prezira prema književnom svetu, o kojem svedoči drama Mirjane Bobić-Mojsilović "Suze su O.K." (1999). Književni život je odista jadan, ali kakve koristi književnost može imati od tako slabo promišljenog predstavljanja njegovih nedostataka koje ne uspeva da postane više od jevtine karikature, kao u ovoj drami? To čak nije ni duhovito, nego prizemno, u čemu gasne ono što je prethodna zbirka priča, "Baba, nemoj ništa da me pitaš" (1997), obećavala. Posle svih ljubavnih "podviga" junakinja prve priče iz ove zbirke, "Donžuanka", počinje da piše tako što je "vežbala svoj stil, verujući da su svi veliki pisci, kao i ona, počeli iz dosade". Razlika između pripovedačeve ironije i njenog stila rodno je mesto književnosti. Odista, od te dosade do pogleda "iz dosade" na pasoš mlade saputnice – o čemu govori junakinja i pripovedač "Cipela broj 41" sa kraja zbirke priča – ostao je prostor za delovanje ironičnog obrta, razmak između trivijalnog i njegovog oblikovanja. "Svi srećni gradovi liče jedni na druge. Svi nesrećni – liče na Beograd", kaže junakinja. Kada priča ovako (poput Tolstojeve "Ane Karenjine") počne, svaka je književna aluzija moguća, čak umesto Hegela i Kanta eto Bodrijara u priči "Cipele broj 41". Zato je u pravu junakinja kada duhovito i ironično na kraju ove antologijski dobre priče, i pravog modela ispovesti koja je književno ubedljiva, kaže da "žena, Beograđanka, nikada ne može da bude ozbiljno patetična. Naročito ako čita Kavafija i nađe cipele po meri". Tog razmaka, uprkos Kavafiju, nema u drami, a žrtvovan je uspehu, naprosto slepljen u bestseler u romanu. Bez ozbiljne patetičnosti nema tragedije. Slični motivi javljaju se u sve tri knjige, ali je autentični prostor književnog oblikovanja odbačen, čak prezren. Književno ubedljivo senčenje ženske intime napušteno je zbog sveta, a ironija konačno pokopana u šaljivom naslovu "Japansko seksualno iskustvo – saveti za Srbe" kojim "Dnevnik srpske domaćice" završava. Ono što je s prezirom oduzeto književnosti ne može se nadoknaditi u bestseleru.
Aleksandar Jerkov
