Humano useljenje
Da
mi je da se uselim u novi stan dok je predsednik Milošević na vlasti,
ili makar da sklopim kupoprodajni ugovor dok je on predsednik! Ne verujem,
dabome, da će izgubiti izbore, ali ipak rebrim, šta ako opozicija
pokrade izbore (ne bi joj bilo prvi put), pobedi tobože Koštunica i trećeg
dana svoje vladavine bivši profesor donese dekret o neustavnosti čitavog
stambenog preporoda?!
U veličanstvenoj predsednikovoj ideji da izgradi sto hiljada stanova za mladence, žandarmeriju i o†cire zaista ima možda malko i diskriminacije, pravničke cepidlake bi svakako mogle da potegnu pitanje šta ćemo sa samcima, nerotkinjama, homoseksualcima, raspuštenicama i uopšte građanima koji i pored najbolje volje nisu uspeli da zasnuju bračnu zajednicu.
Bojim se da će predsednikov koncept humanog useljenja njegovi oponenti podrivati smišljajući nove i nove psine, nove začkoljice, kao na primer – zašto bi mladi odjedared dobili toliku prednost i šta ćemo sa osobama koje su u činu podstanara dogurale do sredovečnosti i starosti a počele su bile da privređuju još za vreme Tita? Tito ti nije dao stan zato što si bio mlad, Milošević ti ga ne da zato što nisi više mlad, tu zaista postoji procep u koji je upalo i u kojem se zaglavilo čitavo jedno pokolenje.
Oni koji su u vreme titoizma došli do stana (mada se to zvalo stanarsko pravo) dobili su priliku da stanove otkupe; Tito je već bio umro i nije više mario da li su stanovi društveni ili privatni, nosioci stanarskog prava su za par stotina maraka u vlasništvo dobili kako ko, dvosobne, trosobne stanove, dočim nenosioci stanarskog prava – nosioci nestanarskog prava, nosioci stanarskog neprava, kako se pravilno kaže? – nisu imali nikakve šanse ni u toj lutriji. Mogli su ili da kupe stan po stvarnoj, tržišnoj ceni, koja beše hiljadu i po ili dve hiljada maraka po kvadratu, ili da ostanu podstanari i da za kiriju daju tri do četiri hiljade maraka godišnje.
Veren sam jedanaest godina, zašto tako dugo, pa baš zato što nisam imao stan, ni ja ni moja buduća. Razočarao sam i ozlojedio familiju, svoju, njenu (to će se uskoro zvati naši!), promenio sam dve garniture kumova, izabranica moga srca je u dva navrata bila na ivici frasa, oboje smo više puta padali u vereničku obamrlost, ali sada nam se suzdržavanje isplatilo, jer ćemo kao mladi bračni par moći da konkurišemo za jedan od sto hiljada stanova rođenih u predsednikovoj glavi. U avgustu sam napunio četrdeset osam godina, ali računam da u Direkciji i u banci neće biti problema: izvolite, evo ga izvod iz matične knjige venčanih, ganc nov, ispod čekića takoreći (u redakciji sam krišom odšampao transparent JUST MARRIED, to će biti i na šoferšajbni škode i na fascikli sa molbom za kredit); moj uzrast i oronulost koja me je sustigla možda i nešto ranije nego moje vršnjake neće valjda poslužiti kao izgovor komisiji da moju molbu proglasi nevažećom?
Ako tu propadnem, preostaju mi vojska i policija. Zastavnik Živkov i njegova supruga koja u MUP-u radi na poslovima registracije motornih vozila daju ulog za stan na Čukaričkoj padini; direkcija se obavezuje da će obrečena stambena jedinica biti dovršena 2009. godine, bla-bla, sve krene kao podmazano, kad ti Koštunica to sve prekine: kakva je to diskriminacija, to je relikt Miloševićeve despotije, da uniforma ima prednost nad civilnom garderobom, da zaposleni u miliciji i armiji budu u prednosti nad tolikim građanstvom! Stanovi se ne daju na poklon, mudrovao bi dalje Koštunica, svakome ko je dorastao da dâ ulog i uredno otplaćuje ratu po ratu morao bi da pripadne stan!
Zaboravljate, gospodine Koštunica, ko su stubovi društva, barem ovog našeg, na čije čelo nadam se nećeti ni doći, društva mislim, ti su stubovi armija, policija i mladenci! Ako iko u bliskoj budućnosti bude redovno primao platu biće to pripadnici vojno-policijske elite: sa sto hljada stanova država će ih obavezati i da brane poredak, i da daju pare unapred, i da otplaćuju kredit.
Ako bude sreće, za petnaest – dvadeset godina u Jugoslaviji će biti možda dvadesetak civila, oni će, razume se, biti beskućnici, a njihove kartonske nastambe i njihovo klošarenje biće tuga i opomena svima koji budu poželeli da se demobilišu ili razvedu.
Jer, i bračni parovi će moći da vraćaju dug zajednici mnogo bolje nego što bi to i jedan samac mogao. Sebe smatram odličnom kućanicom, moje jednočlano domaćinstvo moglo bi u koječemu biti uzor mnogim porodicama, ali priznajem da samo život u braku podstrekava na istinsku čuvarnost i solidarnost. Zahvaljujući upravo očinskom potezu predsednika Miloševića biće razvrgnut mnogi divlji brak, vanbračna začeća biće svedena na minimum, broj razvoda u SRJ približiće se nuli, natalitet će biti kao u najsmelijim snovima akademika Macure, deca začeta, rođena i odnegovana u Miloševićevim stanovima i svojevoljno će se odmalena opredeljivati za vojna i policijska zanimanja, a mnoga će podnositi molbe da im se odobri prevremeno stupanje u brak. Novom pokolenju predsednik Milošević će umesto stanova ponuditi kuće, tako da će mnogi Jugosloven punoletstvo ili godišnjicu braka proslaviti u vlastitoj kući, mnogi će već imati i porod, a biće im još živi roditelji – veseli i držeći protagonisti sadašnjega ciklusa, prva generacija humano useljenih Jugoslovena, pokolenje koje u kvalitetnim stanovima nema nikakvu potrebu da poboljeva, nego traje li traje čuvajući spomen na najvećeg stambenog dobrotvora trećeg milenijuma.
Samo da Koštunica ne pobedi pre nego što sklopim ugovor. Neće valjda. Šta je on ponudio mladeži, šta kadetima, šta vojnim i policijskim veteranima? Hteo bi da pobedi na lepe oči, koje uopšte nisu lično njegove oči, samim tim ni pogled – oči sa plakata su Al Paćinove (igru je prozreo ko drugi nego ministar Matić!), Koštunica je produžena ruka američke oftalmologije, i kao takav neće uspeti da mi izbaksuzira useljenje.
Ljubomir Živkov
