Veliki Dim
Mitovi o boljem životu
Pošto
već toliko uživamo u mitovima, budući da su oni početna tačka svakog
našeg odnošenja prema samima sebi i svetu okolo – i u toj meri da nam
Ustav kao akt i nije potreban jer je ionako u Srbiji svako najpametniji po
pitanju gde je ostalima mesto – voleo bih da predložim mali izazov
nacionalnom biću. U stvari, ne mali, nego najveći.
Ako već nismo u stanju da drugačije funkcionišemo,
ako već moramo da verujemo u iracionalne postulate da bi imali motivaciju
da nešto radimo i ako baza tih verovanja mora da bude potopljena u bilo
šta što smrdi na nacionalnu superiornost, na palanačko verovanje da smo
dobri samo ako smo bolji od drugih – evo onda mog predloga za promenu špila
srpskih mitova, za nastavak busanja u grudi i junačenja, ali stvarima
kojima se i pametni ponose. U redu, prihvatam da hoćemo svima da
natrljamo nos, ali hajde da bar to bude nešto vredno naše nacionalne
veličine.
Uzmimo, na primer, Kosovo. Car Laza nikako da se
odmori, zivkamo ga kad god nam se ćefne, kao da je, jadan, konobar u
Klubu književnika; Obiliću se verovatno čini da preživljava “Dan
mrmota” koliko je puta iz početka parao Murata; Vuk Branković jedva da
prežali što nije bio advokat, pa da makar sam sebi napiše jedan
pristojan zahtev za obnovu postupka. Vreme je da ovaj grobljanski mit o
plemenitosti žrtvovanja pustimo niz vodu i zamenimo ga, na primer,
nacionalnim ponosom da smo najsposobniji biznismeni u Centralnoj i Istočnoj
Evropi. Mislim, kada to stvarno i postanemo. Što opet znači: drugačiju
državu, slobodno tržište, pravu svetinju demokratije i mnogo poslovnih
škola. Jel’ volimo da izigravamo vidre: super, eto nam raznih svetskih
ajkula koje treba nadmudriti i uzeti im pare; jel’ nam se čini da od
nas nema boljih radnika, kada hoćemo: sjajno, eto Nemaca da im pokažemo
kako se radi; jel’ i dalje mislimo da smo razvijeniji od Mađara, Rumuna
i Bugara: fantastično, neka se to vidi po broju korisnika kreditnih
kartica.
Ili drugi čuveni skeč srpskog apsurdnog teatra:
inat. To prastaro, fosilno gorivo usijane peći naše bandoglavosti, ta
droga od koje smo postali zavisni jer se plašimo da priznamo da smo mali,
slabi i usamljeni na kraju nas je dovela do očekivane propasti. Nije
krutost u stavovima dokaz čvrstine, a veliko je pitanje da li je i čvrstina
po sebi baš prava civilizacijska karakteristika u svetu u kome i jedna
Amerika menja stavove u zavisnosti od toga kakvi su novinski naslovi tog
jutra. No recimo, rasprave radi, da i ja verujem da inat može da bude
dobro motivaciono sredstvo. Na primer, da postanemo najbolja turistička
destinacija Evrope. Iz inata Špancima, Italijanima i Turcima (posebno
ovima poslednjima). Da iz inata budemo najljubazniji, najpovoljniji,
najkvalitetniji, najčistiji, najveseliji, najpristojniji, najprosvećeniji.
Da iz inata nateramo razmažene svetske goste da nam – iznemogli od vruće
gibanice, sočnog paradajza i hladnog špricera, zablesavljeni
manastirima, Lepenskim virom i Resavskom pećinom i omađijani ciganskom
muzikom, devojkama i ručkom pored potočare – skinu kapu i priznaju da
smo šampioni. Nema, za mene, slađeg inata od ovoga.
Konačno, bilo bi ne samo lepo nego i zdravo u
smislu spuštanja krvnog pritiska da prestanemo da verujemo u mit da smo
svima u svetu stalno u glavi, da im nema spasa od nas i da, hteli ne
hteli, ima oni da razgovaraju, brajko moj! Srbima se na ovoj planeti
regularno bave samo političari, fela koja se u svim razvijenim državama
tretira gore od prodavaca polovnih automobila, pa čak ni oni posvećeno
nego tako, između dva šampanjca... Biće to srećan dan kada umesto
ovoga budemo imali vaskrsavanje čuvenog ali prijatnog mita iz Brozovih
vremena o potrebi striktnog čuvanja jugoslovenskog pasoša na putovanjima
u inostranstvo, zbog vrednosti od 10.000 nemačkih maraka koju je imao na
crnoj berzi.
Najvredniji pasoš na svetu. Eto mita zbog koga
vredi ratovati...
Lazar Džamić
