Rudarski protest
Kolubarska bitka
"Ljudi pamte gora vremena, ali ne pamte veću sramotu", govore radnici površinskog kopa u Baroševcu, čiji štrajk može da prelomi izbornu krizu u Jugoslaviji
U subotu pre podne
štrajkački odbor sindikata Kolubara površinski kopovi bio je siguran u uspeh štrajka
koji su započeli prethodnog dana u pola sedam uveče. Štrajk su organizovali i započeli
sindikalci bliski Demokratskoj opoziciji Srbije, ali bilo je veliko pitanje kako će ovaj
politički motivisan protest prihvatiti ostali radnici. Događaji u noći između petka i
subote, sigurno najkritičnije tokom celog štrajka, bili su više nego ohrabrujući.
Rukovodstvo rudnika pokušalo je da restartuje proizvodnju na nekoliko lokacija, ali je
svuda naišlo na odlučno suprotstavljanje rudara koji su odbili naredbe i sprečili
pristup mašinama.
ŽILA KUCAVICA: Dolazak grupe domaćih i stranih novinara predstavljao je dodatni izazov. Dok smo stajali pred portirnicom iščekujući dolazak Miodraga Rankovića, predsednika štrajkačkog odbora, nekoliko njegovih kolega izašlo je da nas obavesti da se šef obezbeđenja protivi da novinari, a naročito stranci, budu pušteni u upravnu zgradu. Portir proviruje ispod dopola spuštene roletne na šalteru, osmatra pridošlice i zatim okreće nekoga na telefonu.
"Ranković je otišao na teren, kod ljudi, sad ćemo ga pozvati", govore okupljeni radnici od kojih jedan ulazi u portirnicu, nešto kratko objašnjava portiru i preuzima telefon. Iz upravne zgrade dolazi još jedan čovek, osmatra prisutne nekako ispod oka, ulazi u portirnicu i takođe poziva nekoga.
"To je šef obezbeđenja", objašnjavaju radnici. Začudo, portir i šef deluju uznemirenije od ostalih radnika, reklo bi se da ne vladaju situacijom. Pred kapiju, iz pravca grada, dolazi "lada niva" i iz nje, sa suvozačkog mesta, izlazi čovek sa automatskom puškom i zapućuje se u portirnicu. Gotovo istovremeno iz suprotnog pravca dolaze dva-tri automobila iz kojih iskače nekoliko ljudi i odlučnim korakom prilaze novinarima.
"Ja sam Miodrag Ranković", predstavlja se jedan od njih i, nakon kraćeg razgovora, prihvata da povede novinare na lice mesta.
"Mici!", poziva ga nesigurnim glasom šef obezbeđenja koji se i sam u međuvremenu priključio grupi ne bi li čuo kakve su im namere. Ranković mu prilazi, tiho razmenjuju nekoliko rečenica i svako se okreće na svoju stranu. Šef nazad u čuvanu upravnu zgradu, a kolona vozila prema kopovima.
Na putu do tamo nailazimo na dve rampe. Oba puta iz kola koja predvode kolonu izlazi radnik koji kratko objašnjava čuvaru o čemu se radi. Nakon toga, čuvar žurno podiže rampu i kolona prolazi. Konačno, stižemo na mesto zvano Vidikovac odakle se pruža odličan pogled na polje D, površinskog kopa u Baroševcu.
"Ovde radi 7500 radnika u četiri smene i svi su u štrajku", govori Miodrag Ranković. "Trenutno je na polju D 320 radnika koji stražare pored mašina."
Ranković navodi da površinski kopovi godišnje proizvode 26 miliona tona uglja, od toga 12 miliona samo na polju koje gledamo.
"To je žila kucavica naše privrede", govori pokazujući na zaustavljene bagere i nepokretnu traku za odlaganje jalovine.
Njegov kolega Vladan Jovičić navodi da prema njihovim informacijama krilo A termoelektrane u Obrenovcu ima uglja za osam dana rada, a krilo B za narednih dvadeset.
"Mi pratimo situaciju, u stalnom smo kontaktu sa EPS-om, naročito pratimo planove za moguć uvoz struje ukoliko ovaj štrajk potraje duže nego rezerve u termoelektrani", uverava nas Jovičić, inženjer i šef proizvodnje uglja, inače novoizabrani odbornik DOS-a za Lazarevac i grad Beograd:
"Mi samo koordiniramo ovaj štrajk, u ime svih radnika koji su većinom glasali za Koštunicu i DOS."
Na pitanje da li strahuju od mogućnosti da ih režim optuži za teškoće u snabdevanju električnom energijom, Milovan Obradović, takođe inženjer i član štrajkačkog odbora, odgovara:
OGREZLI U JAVAŠLUKU: "Režim ima punu kontrolu nad privredom i društvom i odgovoran je za sve što se u ovoj zemlji dešava. Naše je uverenje da će narod u njima prepoznati krivce za sve eventualne probleme i upravo to je cilj našeg štrajka i ovog pritiska na režim."
Deo novinara odlazi da snimi jedan od bagera, dok nas nekolicina ostaje sa Jovičićem. "Nisam spavao trideset i osam sati", kaže umornim glasom i objašnjava da je ključni razlog uspeha ovog štrajka javašluk u kojem je kombinat u Kolubari ogrezao. Tvrdi da se u javnost daju lažni, uvećani podaci o proizvodnji, dok se velika količina uglja prodaje privatnim kanalima, što je omogućilo pojedincima da se na nelegalan način brzo obogate. Za to vreme, rudari rade u teškim uslovima, bez neophodnih zaštitnih sredstava i za platu koja je veća od proseka u zemlji, ali mizerna u odnosu na ono što zarađuju njihove kolege u inostranstvu.
"Ovo je najveći kop u Evropi, samim tim među pet, šest najvećih u svetu", kaže Jovičić i objašnjava koliko je nezadovoljstvo radnika, pre svega političkom situacijom u zemlji:
"Ljudi pamte gora vremena, ali ne pamte veću sramotu".
Ponovo se svi okupljamo na parkingu, pojavljuje se nova grupa novinara. Obradović prilazi da nas obavesti da se, prema njihovim informacijama, spremaju hapšenja članova štrajkačkog odbora. Začudo, to govori bez straha. Nemaju nameru da se sklanjaju, ostaju tu gde su, kaže. Novinari zabrinuti za svoj materijal, brže-bolje ulaze u kola i kreću za Beograd.
U povratku, džip sa ekipom strane televizijske kuće zaustavlja patrola milicije nakon dojave nekog revnosnog građanina da su sa puta snimali kranove u rudniku. Policajci im uzimaju dokumenta, dojavljuju podatke motorolom, neko vreme čekaju, a potom sve vraćaju nazad i uz klimanje glavom poručuju im da mogu da nastave put.
Zoran Stanojević
