Šta nudi Moskva
Hromi kazačok
Nije jasno u čemu bi bila suština ruskog posredovanja u jugoslovenskoj postizbornoj krizi, ali je zato očigledno da Vladimir Putin još nije odlučio da se odrekne Slobodana Miloševića
Moskva već danima lupa
na vrata Beograda, nudeći posredništvo u postizbornoj krizi. Beograd, međutim, ne
otvara.
Predsednik SRJ Slobodan Milošević je posle izbora 24. septembra najpre odbio ponudu ruskog predsednika Vladimira Putina da u posredničku misiju u Beograd odmah pošalje ministra spoljnih poslova Igora Ivanova. Nekoliko dana kasnije, režimskim ćutanjem je dočekana i Putinova ponuda da i Milošević i izborni pobednik Vojislav Koštunica dođu kod njega lično u Moskvu.
NAPRED-NAZAD: Problem u ovom slučaju nije prevashodno u Beogradu, nego u Moskvi. Od izbora 24. septembra, nejasno je šta Rusija u stvari hoće. Koštunica je 2. oktobra na konferenciji za štampu ocenio da ta zemlja čini "korak napred, pa nazad, ali nikako da iskorači".
Zvanične izjave bile su i konfuzne i kontradiktorne. Putin je najpre izjavio da jugoslovenski narod sam bez spoljnog mešanja treba da odluči o svojoj sudbini. "Ukoliko se krene drugim putem, legitimitet budućeg lidera bio bi pod znakom pitanja, što bi samo produžilo destabilizaciju", rekao je.
Zatim je iz Berlina, posle razgovora Putina i nemačkog kancelara Gerharda Šredera saopšteno da su se njih dvojica "složili da je izbornom pobedom Vojislava Koštunice jasno iskazana volja srpskog naroda za promenama".
Konačno, Putin je sopštio da je spreman da se sretne sa obojicom kandidata za drugi krug predsedničkih izbora. To implicitno znači prihvatanje stava zvaničnog Beograda da g. Koštunica nije pobedio u prvom krugu i predstavlja jasno odbacivanje pomenutog saopštenja nemačke vlade koja je tvrdila da je Putin priznao Koštunicu kao pobednika.
STRUJE: Šta bi sad to trebalo da znači? Znači, na primer, da Putin nije podržao Koštunicu i da se nije distancirao od Miloševića, odnosno da još – prema rečima Vladimira Vereša, eksperta za Rusiju i zamenika direktora nezavisnog Centra za strategijske studije u Beogradu – balansira između dve struje koje u ruskoj spoljnoj politici postoje prema Balkanu.
Na jednoj strani su ruski komunisti i ultranacionalisti, oličeni u ministarstvu odbrane i delovima Dume, koji smatraju da Milošević – kakav god da je – predstavlja eksponenta ruske politike na Balkanu i jedinu branu širenja NATO-a prema Rusiji. Oni bi da se Milošević, ako je moguće, nekako zadrži na vlasti.
Sa druge strane je demokratski orijentisana struja koja ovih dana upozorava Putina da ne zakasni sa podrškom demokratskoj opoziciji Srbije, jer bi posle neminovnih promena mogao ostati gorak utisak ako se ispostavi da je Moskva do kraja podržavala Miloševića – pa čak i da je bila neutralna.
"Moskva dobro zna prirodu beogradskog režima i da mu je osnova spoljne politike nastojanje da Rusiju gurne u sukob sa Zapadom u nadi da može izvući od toga neku korist", kaže Vereš. "Međutim, zbog odnosa s drugim velikim silama, Moskva ne želi da zauzme identičnu poziciju kao Zapad i traži način da pojača uticaj kao posrednik ili arbitar – tim pre što se i Zapad dosta često obraćao Moskvi s takvim molbama."
DIPLOMATE: Ta ponuda, međutim, nije naišla na razumevanje. Stav prema Rusima demonstriran je i odnosom prema dvojici visokih ruskih diplomata Vladimiru Čižovu i Aleksandru Tolkaču, koji su neposredno pred izbore došli u Jugoslaviju i tu se zadržali više od nedelju dana. Ministar spoljnih poslova SRJ Živadin Jovanović nije hteo da ih primi, već ih je prosledio svom zameniku. I mada je jasno da su upravo izbori bili razlog njihovog dolaska, državna agencija Tanjug izveštavala je o njihovoj poseti samo u kontekstu Kosova i sprovođenja Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti UN-a.
Primio ih je zato Vojislav Koštunica, i razgovarao s njima sat vremena. Čižov je, prema agenciji Beta, rekao da će “ishod razgovora o rešavanju postizborne krize u SRJ biti poznat veoma brzo”. Moskovski analitičar Vjačeslav Nikonov bio je u izjavi američkoj televiziji CNN konkretniji, procenivši da će Moskva, ako se ovakvo stanje nastavi, uskoro zauzeti stav da su izbori bili pokradeni.
Možda će “ishod” uskoro i biti poznat, ali teško da će to važiti i za sadržaj i rezultat mogućeg ruskog posredovanja. Rusija je u Jugoslaviji posredovala u jesen 1991. godine, kad je Gorbačov u Moskvu pozvao Miloševića i Tuđmana koji su tada potpisali jedan od sporazuma o primirju.
Tad je u pitanju bio ratni sukob, pa je posredovanje i imalo smisla. Sad je, međutim, reč o dve strane od kojih jedna poseduje dokumentaciju da je osvojila više od 50 odsto glasova u prvom krugu predsedničkih izbora, a druga insistira na odlukama Savezne izborne komisije i sprovođenju drugog kruga izbora. Prema Verešovoj proceni, teško je zaključiti kakav bi tu mogao biti kompromis kao željeni rezultat svakog posredovanja – osim da je potrebno izbeći svako nasilno rešenje krize.
ŽERAVICA: Sve zajedno, Rusija se izgleda našla na povelikoj žeravici kad je reč o sadašnjem političkom zapletu u Jugoslaviji. Postizborna kriza je između ostalog važan Putinov spoljnopolitički test, jer i Rusija i Zapad očekuju da vide koliko će uspeti da utiče na tok događaja iz kojeg su, prevashodno zbog prošlogodišnjeg NATO bombardovanja, isključene moćne zapadne sile – bar u smislu njihovog direktnog upliva.
"Pozicija Moskve je trenutno neprijatna i prilično ponižavajuća”, kaže za “Vreme” ekspert za spoljnu politiku Predrag Simić. “Reputacija Moskve se krnji i spušta joj se rejting kod zapadnih partnera kad im Beograd zalupi vrata, jer se ispostavlja da ne može odigrati ulogu koju je preuzela.”
Konačno, povodom Putinovog poziva da Milošević i Koštunica dođu u Moskvu, treba reći da je od početka postojala samo minimalna šansa da Milošević to prihvati, s obzirom na to da ne daje znake da je spreman da prihvati Koštunicu kao ravnopravnog rivala. Takođe, nije spreman ni da odstupi od odluka svoje izborne komisije.
Za Koštunicu bi put u Moskvu predstavljao značajnu diplomatsku, pa i državničku promociju, ali prema mnogim ocenama za njega ne bi bilo dobro da se o glasovima koje je dobio na izborima bilo šta odlučuje i dogovara u Moskvi. Putin bi, naime, nesumnjivo pokušavao da pronađe kompromis kojim bi te glasove doveo u pitanje.
USIJANI TELEFONI: Uprkos jasnijem određivanju Zapada prema Koštuničinoj pobedi u prvom krugu predsedničkih izbora, i tu se uočava oklevanje. Svi međusobno razgovaraju o jugoslovenskim izborima, uspostavljena je veza Moskva-Berlin i Pariz-Vašington, ali stavovi očigledno nisu približeni do te mere da se mogao organizovati sastanak Kontakt grupe (najvažnije zapadne zemlje plus Rusija), koji se kao mogućnost pominjao početkom nedelje.
Predrag Simić tumači da ih je sve iznenadio izborni rezultat, odnosno da je promena iskazana referendumskim izjašnjavanjem građana protiv Miloševića isuviše velika da bi se uklopila u postojeće odnose Rusije, Amerike, Evrope i Kine. “Svima treba vremena da se postave prema mogućoj radikalnoj promeni u Srbiji, pa time i njenoj okolini. Izborni rezultat je problem koji ne znaju kako da smeste u kontekst međusobnih interesa.”
Simić uočava i dvojstvo interesa Zapada: dok bi odlazećoj američkoj administraciji odgovarao Miloševićev pad, jer bi taj uspeh sebi uknjižili, tvrdom krilu NATO-a, onom koje govori o Srbima kao genocidnom narodu, ovde nije potrebna pobeda demokratske opozicije. Njima više odgovara erodiranje međunarodnog položaja Srbije, pa i ostanak Miloševića s konačnim ciljem vojne pobede nad njim. Sa Miloševićem dolazi do većeg izražaja vojna komponenta NATO-a na Balkanu, on je za zapadnu alijansu idealan sparing partner. Bez Miloševića NATO gubi jedini "placdarm” u Evropi gde može uspešno da demonstrira svoju novu ulogu. Gubi, za početak, mogućnost da zaštiti Crnu Goru u slučaju njenog otcepljenja dok je Milošević još na vlasti.
Roksanda Ninčić
Iračani pomažu Miloševiću?
Iz dosta uzdržanog izveštavanja o postizbornoj krizi u Srbiji izdvojio se 1. oktobra londonski “Dejli telegraf” tekstom o visokim iračkim obaveštajcima koji su odmah posle izbornog poraza navodno došli u Beograd da pripomognu Miloševiću.
Pozivajući se na zapadne diplomatske izvore u Beogradu, list tvrdi da je Sadam Husein odlučio da posavetuje Miloševića “kako da se odupre sve većem suprotstavljanju naroda njegovoj vlasti” posredstvom sledećih eksperata: Muhameda Zamana, ministra unutrašnjih poslova, Hasana al-Tikritija, zamenika šefa iračke obaveštajne službe, dva člana Baas partije i jednog pripadnika sumnjivog Olimpijskog komiteta, organizacije zadužene za propagandu i zaštitu bezbednosti Sadama Huseina koju predvodi Sadamov sin Udej. Prema "Dejli telegrafu", Iračani su “neopaženo ušli u Srbiju".
Koštunica i Zapad
Džon Simpson, spoljnopolitički urednik londonskog BBC-a neštedimice je u opširnom tekstu u "Dejli telegrafu" kritikovao odnos Zapada prema Vojislavu Koštunici.
“Odgovarajući na pitanja koja su iz celog sveta stigla na BBC Online, bio sam šokiran da vidim koliko je ljudi izgleda prihvatilo tezu da je g. Koštunica pomalo nacionalista. ‘U čemu je poenta zamene jednog srpskog nacionaliste drugim’ – bilo je često ponavljano pitanje.
Poenta je u tome da je Vojislav Koštunica možda nacionalista, ali je Slobodan Milošević ratni zločinac čija je politika u zadnjih 13 godina započela četiri rata… G. Koštunica je instinktivni demokrata, pristalica ustavnog načina vladavine koji veruje (kao većina Srba ma kojih shvatanja) da je prošlogodišnja kampanja NATO bombardovanja njegove zemlje bila pogrešna i kontraproduktivna.
Ovih dana izgleda da se sve veći broj zapadnih političara, komentatora i vojnih eksperata s njim slaže. Da NATO vlade i veliki deo medija nije toliko požurio da demonizuje celokupno srpsko stanovništvo, možda bi nam sad bilo lakše da razlikujemo ratnog zločinca od čoveka koji daje sve od sebe da ga se reši”, konstatuje Simpson.
Amerika, Švajcarska i ostali
Američki predsednik Bil Klinton izjavio je da su SAD “spremne da ukinu ekonomske sankcije protiv Jugoslavije ako se vlada Slobodana Miloševića povuče pred vođom opozicije Vojislavom Koštunicom”. SAD, prema portparolu Bele kuće, imaju nekoliko ciljeva: da vide Miloševića bez vlasti, da ga vide van Srbije i da ga vide u haškoj sudnici.
Prema zapadnim medijima, zapadne sile “pojačavaju retorički pritisak” na Slobodana Miloševića da napusti mesto predsednika Jugoslavije, dok Rusija nudi posredništvo između njega i Koštunice.
Kad je Putin ponudio da pošalje Igora Ivanova u Beograd da posreduje, američki državni sekretar Medlin Olbrajt pozdravila je inicijativu, rekavši usput ruskom kolegi da bi Moskva trebalo “sama da prouči dokaze, ukoliko sumnja u tvrdnje jugoslovenske opozicije da je ostvarila potpunu pobedu na izborima prošle nedelje".
Britanci, sa svoje strane, ne pritiskaju Moskvu da izgovori nešto određeno, ali hoće da Rusija upotrebi onoliko uticaja koliko još ima na jugoslovenski režim.
Francuski predsednik Žak Širak je, opet, jasno rekao da “Francuska priznaje Koštuničinu pobedu”.
Švajcarska je početkom nedelje saopštila da je zamrzla oko sto računa čiji su vlasnici “saveznici” Slobodana Miloševića, iako nijedan od njih ne glasi na njegovo ime. Švajcarski ministar finansija Kaspar Viliger rekao je tim povodom u švajcarskom parlamentu da šefovi stranih država često koriste lažna imena za skrivanje novca na računima te države.
