Stanje stvari
Lepota samoponižavanja
Ta sila koja je žarila i palila svud okolo, koja je do pre dve nedelje pretila celom svetu, srozava se, cvili i moli za još jednu, makar potpuno beznadežnu šansu
E pa, to sad već
više nije politički problem nego više neka enigma ruralnog tipa, to jest seljački
posao koji se ne obavlja olovkom i papirom nego nekim grubljim alatom. Ali Srbija se,
izgleda, suviše urbanizovala pa ljudima treba malo vremena dok se dosete kako se jazavac
isteruje iz rupe. Dobro, nekako je krenulo i ići će svojim putem, brže ili sporije, a
ono što je ovde novo, što prvi put otkrivamo, to je da bivši predsednik ima jaku
mazohističku sklonost ka samoponižavanju.
To je bila prosta situacija u kojoj je mogao da bira: ili da odmah proglasi svoju pobedu, pa da tu laž brani čim god stigne, ili da prizna poraz. Razumem da su obe alternative bile neprijatne ili neizvodljive, ali ovo što radi izgleda najgore i najbesmislenije. Priznao je težak poraz, ali je malo zakinuo pobedniku, tek koliko da iznudi drugi krug kao da bi iko ičim mogao da objasni bilo kakav ishod drugog kruga osim Miloševićevog još većeg, katastrofalnog poraza. Koštunica mu čini uslugu što to odbija, spasava mu neku mrvu dostojanstva, a nokautirani Milošević hoće da zna da li bi ovaj mogao da ga bije ponovo, pa bi posle pitao može li jednom rukom, pa može li zavezanih očiju… Malo sam daleko, ali verujem da ljudi u Srbiji ne mogu da se načude toj tako bednoj agoniji svog nekadašnjeg vođe. Ta sila koja je žarila i palila svud okolo, koja je do pre dve nedelje pretila celom svetu, srozava se, cvili i moli za još jednu, makar potpuno beznadežnu šansu. Ovakav kraj biće još jedan razlog da ga se Srbija zauvek stidi osim, naravno, ako ipak ne odluči da nestane u krvi i plamenu. Tada bi ostao samo goli užas. Ali, izgledi za to smanjuju se iz dana u dan, i to već više ne zavisi od njega nego od onih oko njega koji valjda počinju da shvataju da tu više nema ničega, da je tragedija gotova, da se pretvorila u farsu, a uz to ne idu nasilje i smrt.
Ti poslednji ljudi koji ga još okružuju morali bi biti sasvim maloumni pa verovati da on još može mirno da pobedi kontumacijom, proglasi se legitimnim predsednikom i nastavi kao da ništa nije bilo. I još da sastavi federalnu vladu uz pomoć poslanika koje je izabralo dvadeset odsto glasača iz dvadeset puta manje republike. A i ti prevrtljivi Crnogorci već su mu otkazali ljubav i namiguju pobedničkoj strani. Dakle, došlo je dotle da bi prvi policajac koji bi dobio naređenje da nekoga bije ili hapsi morao odmah uhapsiti toga ko mu je naredio, što bi se neminovno i desilo, pa bi se tom obrnutom linijom komandovanja brzo stiglo do Miloševića.
Ovde u Americi još pominju Haški sud, kao da je u svemu najvažnija njegova lična sudbina, a u Srbiji se iz lektire za osnovnu školu zna da jazavca ne vredi izvoditi pred sud. U tom pogledu nisu mi strani ni patriotski argumenti, jer ipak je to domaći jazavac. Međutim, izgleda da neki svetski diplomati, sigurno i sami nekakvi jazavci, samo strani, ovih dana živo pregovaraju oko toga da se za njega nađe neko zgodno mesto pa da tu proživi što mu je ostalo. To bi, smatra se, bio veliki poklon, a za uzvrat on bi se uzdržao od namere i želje da pobije vlastiti narod. Time bi to zaslužio.
Ali, dobro, nismo ni mislili da je svet uređen logično i pravedno. U stvari, priznajem da me priča zanima samo do izlaska iz rupe, a posle neka on sam ili neko drugi vidi šta će s njim biti. Ono što će ostati posle njega biće sasvim dovoljno zabavno. Ma šta, biće čisti cirkus, makar u početku. Srbija i Koštunica već su svetska atrakcija, a onolike televizijske ekipe samo čekaju da se rampa podigne pa da ulete i globalizuju sve što dohvate. A i domaći narod biće znatiželjan da zaviri iza dvorskih zidova i čuje priče raznih saučesnika i očevidaca. Ali, ko neće sebi da kvari raspoloženje neka ne očekuje neku naročitu satisfakciju.
Saznaćemo šta su sve korisno radili svi ti glavni urednici, generalni sekretari i portparoli, koliko su se protivili, kako su bezbroj puta rizikovali karijere i položaje, koje su užase uspeli da spreče, koliko bi nam bez njih bilo gore i koliko smo im dužni. Sve je to, pre Srbije, već viđeno po Istočnoj Evropi, poslednji put u Hrvatskoj. Ta vrsta ljudi uglavnom je prolazila jeftino pošto bruku dobro podnose, a onda čovek ne zna šta s njima da radi.
Tek oslobođeni narod u svom oduševljenju obično ne zaboravlja da odmah pita šta je sad čije i gde su pare, ali bojim se da će oko toga biti neprijatnih situacija i bolnih razočaranja. Naime, koliko god neki režim naglo padne, pare se po pravilu sklone još brže, i tu se ponekad tek naknadno nešto može pronaći i povratiti. Dakle, ne mora se navrat-nanos. Ipak, nešto imovine u ovakvim prilikama obavezno promeni vlasnika.
Osim toga, ljudi će hteti da saznaju šta se u njihovoj zemlji stvarno događalo svih ovih godina. Ko je kad i zašto o nečemu odlučivao? Gde je Ivan Stambolić? Ko je ubio Slavka Ćuruviju? Od pojedinačnih sudbina do istorijskih događaja, lanac misterija je dug i zapravo jedva da išta pouzdano znamo ovoj čudovišnoj epizodi, osim što vidimo da se na kraju sve raspalo. Sad ćemo odjednom, umesto ničega, čuti hiljadu raznih verzija svega, i onda opet ništa. Dobićemo, možda, mala i obična objašnjenja na velika pitanja. Slutim da nećemo pronaći nikakve grozne, demonske razloge, zbog čega ćemo se osećati još gore.
A onda će sve to da se zaboravi, doći će, recimo, velika međunarodna pomoć, pa će sve da se sredi i ispuniće se Koštuničino obećanje o običnom životu u normalnoj zemlji, ako neko zna šta je to. Zasad još ništa nije normalno, ali ne više kao ono pre, ne, sad je sve neuporedivo bolje od normalnog. Od Srbije su svi bili sasvim digli ruke, i uglavnom se verovalo se tamo ništa neće promeniti još koju deceniju. A sad se ne usuđujem da prepričavam i prenosim sve divljenje i pohvale koje se ovamo izriču, pošto zebem da nekome tamo opet ne udari u glavu. Sećate se kako je bilo prošle godine? E pa, to isto samo sasvim suprotno.
Stojan Cerović
