Zavr�en Bitef
Tirani su gotovi
Kako je "Kralj Ibi" u postizbornoj Srbiji dobio nova zna�enja
Tirani su gotovi. Otac
i Majka Ibi do�iveli su definitivni poraz i bezuslovno be�e iz zemlje u kojoj su
napravili velike "govnarije". Drama Kralj Ibi Alfreda �arija kona�no
mo�e da se skrasi, da se iz surove stvarnosti dnevne �tampe vrati u bezbri�nu stvarnost
pozori�ne scene.
Me�utim, za razliku od na�e sredine, u kojoj je �arijev komad izgubio aktuelne konotacije tek sada, u poslednjim danima 34. Bitefa, u nekim drugim, sre�nijim sredinama njegova o�trina, ubojitost i kriti�nost ve� su odavno i��ilile. Na tu �injenicu ukazuju obe postavke Kralja Ibija prikazane na ovogodi�njem Bitefu: iako po mnogo �emu razli�ite, slova�ka i italijanska predstava sli�ne su upravo po tome �to obe osloba�aju �arijev komad velikih intelektualnih i dru�tvenih ambicija, koje su mu natovarene u potonjim tuma�enjima, i vra�aju ga u njegov izvorni kontekst, u predele neobavezne de�a�ke igrarije i nesputane "pubertetske radosti". Na taj na�in obe predstave pokazuju da je danas imanentni zna�enjski potencijal ove drame ograni�en i da je shodno tome njena vrednost prevashodno istorijska: Kralj Ibi osta�e upam�en kao kraj jedne i po�etak druge (i druga�ije) dramske knji�evnosti.
MLADALA�KE IGRARIJE: U slova�koj predstavi Ibi (re�ija Milan Sladek, Teatar "Arena" iz Bratislave), spomenuti princip igre ostvaren je izborom osnovnih teatarskih sredstava: �arijeva pri�a prikazuje se bez dijaloga, pantomimski, dok su njegovi likovi do�arani likovnim sredstvima (�udna, groteskna bi�a, stvorena stilizacijom na planu kostima i �minke). Me�utim, ova sredstva � pantomimska re�enja na ivici najjednostavnijeg gega i ta vizuelno "za�udna" bi�a � grade samo poneke ma�tovite i vesele prizore, ali ni�ta vi�e od toga. Ovaj neobi�an pozori�ni jezik je spoljna ilustracija dobro poznate pri�e, tako da predstava funkcioni�e samo na likovnom planu, dok dramski ostaje zapostavljen. Usled te nepovezanosti dramske radnje i pozori�nog jezika, predstava nema razvoj, monotono se odmotava od jednog do drugog izolovanog scenskog re�enja.
U predstavi Poljaci reditelja Marka Martinelija i njegovog Teatro delle Albe iz Ravene (Poljaci je izvorni naziv �arijevog komada) princip igre ne ogleda se u izboru apartnih teatarskih sredstava ve� u postavci osnovne dramske situacije. Naime, polaze�i od �injenice da je �ari dramu napisao kao gimnazijalac da bi se sa drugovima narugao profesoru, Martineli izvodi na scenu grupu mladi�a koji igraju ve�inu sporednih likova, ali koje istovremeno do�ivljavamo i kao nekog kolektivnog naratora, posrednika izme�u komada i publike. Upravo u tako postavljenoj osnovnoj situaciji � grupa savremenih gimnazijalaca igra tekst gimnazijalca s kraja XIX veka � Martineli pronalazi opravdanje za odluku da ove uloge poveri amaterima, ravenskim srednjo�kolcima. Na ovaj na�in dobija se efekat radosne mladala�ke igrarije, koji odgovara izvornom kontekstu u kome je drama nastala. Tako�e, ovaj koncept opravdava i "modernizatorske" zahvate na tekstu � duhovite reference na savremenu popularnu kulturu, Pamelu Anderson na primer.
Me�utim, ostaje dilema da li duhovit i promi�ljen Martinelijev koncept da amateri igraju amatere koji igraju �arija mo�e da bude opravdanje za amatersku igru ravenskih mladi�a. Njihova energija je sna�na i zavodljiva, ali ostaje �injenica da je ona tehni�ki neartikulisana, da se njihove improvizacije �esto svode na privatne dosetke itd. Ova zanimljiva i �armantna predstava ipak pre mo�e da funkcioni�e u grani�nim teatarskim oblastima, u oblasti animiranja odre�ene zajednice kroz teatar, nego �to mo�e da pretenduje na status umetni�ki autonomnog pozori�nog �ina.
PARASTOS: Iako je namera proslavljenog ruskog reditelja Kame Ginkasa bila da dovede publiku u priliku da oseti "bukvalnost onoga �to se de�ava, bez umetni�ke obloge", �ini se da se, paradoksalno, njegova predstava K.I. iz "Zlo�ina i kazne" (Moskovski teatar junovo zritelja, Moskva) tako�e svodi na princip teatarske igre, da se njen zna�aj najve�im delom iscrpljuje u vrednostima na planu forme. Bukvalnost de�avanja Ginkas je �eleo da ostvari specifi�nom dramatizacijom romana Dostojevskog (autor Danil Gink), koja se svodi na potresnu monolo�ku ispovest nesre�ne udovice Katrine Ivanovne Marmeladove i kamernim prostorom u kome se bri�e granica izme�u scene i gledali�ta, �to bi trebalo dodatno da poja�a gledao�evo "u�ivljavanje" u nesre�nu sudbinu junakinje. Cela predstava funkcioni�e u okviru dramske situacije parastosa, u kojoj gledaoci dobijaju ulogu gostiju i time bivaju uvu�eni u igru.
Zanimljivo je primetiti da se dve osnovne odlike ove predstave � odnos prema romanesknoj gra�i i odnos prema prostoru � u potpunosti uklapaju u dominantan trend u savremenom ruskom pozori�tu; odnos gledali�te � scena se gotovo po pravilu redefini�e, ovi prostori se izme�taju, povezuju i prepli�u, a romaneskna gra�a se ne dramatizuje na klasi�an na�in, ve� se ispituju razli�iti oblici njenog preno�enja na pozornicu (u jednoj od najnovijih Ginkasovih predstava, Crnom monahu, �ehovljeva pripovetka je "dramatizovana" tako da likovi o sebi pripovedaju � govore o sebi u tre�em licu).
U slu�aju predstave K.I. iz "Zlo�ina i kazne" ovakav pristup ne treba obja�njavati va�e�im pozori�nim stilom, jer on ima puno opravdanje u rediteljevoj nameri da publiku direktno konfrontira sa potresnom ispove��u napa�enog ljudskog bi�a. Me�utim, i pored ta�ne rediteljeve zamisli na nivou dramaturgije i re�enja prostora, ova namera nije u potpunosti ostvarena i to, paradoksalno, zbog gluma�ke virtuoznosti Oksane Misine. Naime, njena bogata gluma�ka sredstva, naro�ito o�tro kontrastiranje razli�itih tonaliteta i emotivnih stanja (vika-�apat, bes-poti�tenost, nada-rezignacija, pla�-smeh), manje su izra�avala du�evne lomove K. I., a vi�e gradila samodovoljnu arabesku. Tako dolazimo do neobi�ne situacije da se ova promi�ljena i ozbiljna predstava odlikuje re�enjima na planu forme, dok �eljeni emotivni efekat prete�no izostaje zbog gluma�kog artizma. Taj emotivni efekat ponajpre izaziva ozbiljan i koncentrisan nastup troje malih glumaca (sestre i brat Romanovi) koji tuma�e decu K.I.
BANALIZACIJA: Za razliku od ove, druga ambiciozna predstava na ovogodi�njem Bitefu ra�ena po ruskoj klasici, ukrajinske Tri sestre u re�iji Andrija �oldaka i izvo�enju Nacionalnog teatra "Ivan Franko" iz Kijeva, ne mo�e se nazvati ni ozbiljnom, ni promi�ljenom. Pod pretekstom slobodnog i modernog tuma�enja dramske klasike, gradi se proizvoljna, spolja nametnuta postavka koja se retko kad ukr�ta sa �ehovljevom dramom, a ne nudi ni neki drugi konzistentni smisao. Ali, po�nimo od po�etka pa dokle izdr�imo�
Prvi radikalan zahvat uo�ava se momentalno i to u ambijentaciji radnje: �oldak sme�ta radnju u milje koji ponajpre li�i na neku zapu�tenu sovjetsku kasarnu. U ovom miljeu tri generalske k�eri deluju kao vredne sovjetske kantinerke, tako da celokupna pri�a o �e�nji mladih aristokratkinja za radom postaje potpuno nelogi�na; tako�e, u kostimima koji odgovaraju tom miljeu, junakinje nemaju pokri�e za svoje primedbe na ra�un Nata�ine garderobe. Pored proizvoljnosti u ambijentaciji, uo�avaju se i banalizacija i karikaturalnost u postavci likova: Ma�a je narodska �enska, Olga se vrlo malo od nje razlikuje, Soljoni je �udan i opasan samo zato �to je pijanica�
Kada po�ne drugi �in, radnja se preme�ta u prostor nalik gra�anskom enterijeru, ali nije jasno kako i za�to se de�ava ova "tranzicija" (bespredmetno je podse�ati na precizno simboli�ko zna�enje koje ima dramaturgija prostora u �ehovljevom komadu). U ovom �inu, a i svim narednim, nastavlja se rastakanje dramske strukture i paralelno s tim izgradnja nekog razbaru�enog scenskog izraza u kome prevagu odnose muzi�ko-plesne numere. �oldak gubi kontrolu nad svojom bogatom scenskom ma�tom, pa cela predstava poprima karakter neobuzdane parodije (mada je nemogu�e utvrditi �ta se parodira). Pojedini ma�toviti, duhoviti, pa i poeti�ni scenski prizori mogli bi �ak da postignu znatan efekat da nas stalno ne zbunjuje jedna sitnica � naslov predstave i ime pisca� Mo�da ih je samo trebalo izbrisati.
ANIMACIJA PROSTORA: Nasuprot predstavi Tri sestre, koja je ipak bila najve�e razo�arenje Bitefa, najprijatnije iznena�enje ostvarila je �vajcarska trupa Metzger Zimmermann de Perrot (naziv se sastoji od prezimena dvojice koreditelja-izvo�a�a i autora muzike) sa odli�nom predstavom Gopf. Iako stvara brojne asocijacije u oblasti izvo�a�kih i likovnih umetnosti, ova predstava nema neki konkretan, pojedina�ni uzor, pa kao takva deluje izuzetno originalno. Ta originalnost ote�ava njeno pregledno kontekstualizovanje; �ini se da bi se ova predstava ponajpre mogla odrediti kao animacija prostora � nekoliko povezanih drvenih pregrada sa otvorima u stilu geometrijske apstrakcije � pomo�u scenskog pokreta koji je kombinacija �aplinovskih gegova, parodije klasi�nog baleta i �iste akrobatike. Interakcija prostora i tela je potpuna: tela prekrajaju i menjaju prostor u skladu sa svojim trenutnim potrebama, ali i prostor zauzvrat menja tela jer ona, sagledana kroz otvore na drvenim pregradama, postaju raspar�ana, izvrnuta, preoblikovana. Na kraju prostor u potpunosti usisava i guta tela.
Iz ovoga bi mogla da se razvije slo�ena, visokointelektualna pri�a o dehumanizovanosti ljudskog tela u savremenoj, otu�enoj civilizaciji, o nemogu�nosti komunikacije me�u ljudima koji su prinu�eni da dele isti prostor. Me�utim, iako se ovakve pri�e mogu legitimno i��itati, bilo bi pogre�no insistirati samo na ovom pristupu, jer je osnovna karakteristika predstave Gopf njena nepretencioznost, le�ernost i duhovitost. Isti efekat le�ernosti posti�e se i na polju izvo�a�ke tehnike, iako iza tog efekta stoji izuzetan rad, prezicnost i besprekorno vladanje klasi�nom igrom, cirkuskim ve�tinama, akrobatikom� Na osnovu svih ovih vrednosti, Gopf dospeva u sam vrh ovogodi�njeg Bitefa, odmah do predstava Tela, Disco Pigs, K.I. iz "Zlo�ina i kazne", Besovi i Trilogija (ova poslednja predstava u izvo�enju Random Dance Company iz Londona u potpunosti je koreografska, tako da prevazilazi kompetencije pozori�nog kriti�ara).
Ivan Medenica
