Sidnej 2000.
Lopta od zlata
Trijumf odbojkaša u Sidneju zaokružio je ciklus kojim se, osim Jugoslavije, može pohvaliti još samo bivši SSSR: za 40 poslednjih godina bili smo olimpijski šampioni u najvažnijim ekipnim sportovima – fudbalu, vaterpolu (tri puta), rukometu (dva puta), košarci i odbojci
Od specijalnog izveštača “Vremena” iz Sidneja
Teorija o lopti kao
najdražoj igrački muške dece na prostorima bivše i sadašnje Jugoslavije dobila je 1.
oktobra 2000. u Sidneju novu potvrdu: odbojkaši Jugoslavije postali su olimpijski
šampioni čime je zaokružen fantastičan ciklus trijumfa Jugoslavije na olimpijadama u
pet najpopularnijih ekipnih sportova. Nogu su 1960, posle tri uzastopna srebra, povukli
fudbaleri osvojivši zlatnu medalju. Sledili su ih vaterpolisti 1968. u Meksiku, pa
rukometaši 1972. u Minhenu, košarkaši su bili zlatni 1980. u Moskvi, rukometaši i
vaterpolisti ponovili su zlato 1984. u Los Anđelesu, a vaterpolisti odbranili tron u
Seulu 1988, da bi sada red došao na fenomenalne odbojkaše koji su u poslednjih pet
godina perjanica našeg sporta. Ako se svemu dodaju tri srebrne medalje košarkaša (1968,
1976, 1996) i jedna bronzana (1984), dve bronze rukometaša (1988, 2000), bronza fudbalera
1984. i srebro 1980. i bronza vaterpolista 2000, lako je vidljivo da je Jugoslavija, uz
bivši SSSR, najuspešnija zemlja u "ozbiljnim" kolektivnim sportovima na
olimpijskim igrama u poslednje četiri decenije.
Zašto onda RTS nije imao tri čiste da direktno prenosi doček odbojkaša?
Kažu, niko nije bio siguran šta Vanja Grbić i ostali sportski junaci mogu uživo da kažu, tim pre što je taj isti Grbić – koga je posle srebra na Mondijalu u Tokiju pre dve godine prepoznao i predsednik Milošević (“Ti si onaj što drži govore”) – posle trijumfa nad Italijom u polufinalu nešto pominjao “narod koji doživljava revoluciju”... Kažu da je doček bio krajnje “uštogljen” i da su igrači gledali da što pre “eskiviraju” predstavnike režima kojima je ovo verovatno bila poslednja prilika za slikanje ovakve vrste i ovakvim povodom. Napadnih 18 telegrama-čestitki funkcionera režima na sportskim stranicama “Politike” više je izraz očajničkog pokušaja da se pokaže “ko je na vlasti” nego iskrene radosti zbog velikog sportskog trijumfa. Polovina odbojkaške reprezentacije bila je u ponedeljak uveče na narodnom mitingu u Novom Sadu, sa građanima za koje su igrali. Povratak junaka iz Sidneja bio je u senci generalnog štrajka kojim je demokratska Srbija ustala u odbranu izborne pobede koja se osporava. Odbojkaši to nisu zaslužili, ali znaju da je čitava Jugoslavija bila sa njima u noći velike pobede nad Rusima. Posle pobede nad Italijom u polufinalu, na naše pitanje ima li tima koji ovu ekipu Jugoslavije može da dobije dva puta u roku od nekoliko dana, Vanja Grbić je rekao:
- Ima, ali samo ako mi to dozvolimo...
Nije obećao da
“neće dozvoliti”, ali poruka je bila jasna: kad hoćemo, možemo sve. A hteli su
svoju prvu zlatnu medalju, pre svega zbog sebe. I njima je već bilo dosta silnih srebra i
bronzi sa evropskih i svetskih prvenstava. Aleksandar Boričić, predsednik Odbojkaškog
saveza Jugoslavije, vizionarski je posle bronze u Atlanti najavio da će Jugoslavija u
Sidnej ići po zlato, i pokazalo se da je bio u pravu. U pravu je bio i nepoznati autor
pres-publikacije Međunarodne odbojkaške federacije koji je u predstavljanju svih timova
učesnika odbojkaškog turnira napisao da je jugoslovenski tim prepun “obećavajućih
talenata” koje predvodi neprikosnoveni Vladimir Grbić. Doduše, u istoj brošuri je uz
ime Zorana Gajića objavljena slika drugog čoveka što je, u najmanju ruku, nefer prema
jednom od najuglednijih svetskih stručnjaka poslednjih godina.
Greška sigurno nije namerna, ali je indikativna. Valjda naš stručnjak nije bio “dovoljno poznat”. Verujemo da se ubuduće više nikad neće ponoviti.
U odbojkaškim krugovima odavno se zbijaju šale raznih vrsta sa činjenicom da se generalni sekretar OSJ-a zove Slobodan Milošević, ali za razliku od onog “pravog”, koji se sporta i sportista seti kad treba da ih odlikuje, ovaj odbojkaški SM je operativac na čelu štaba pametnih ljudi koji su za pet godina digli jugoslovensku odbojku do svetskog vrha. Recept je bio “košarkaški”: pustiti najtalentovanije igrače da idu u inostranstvo što pre, da se kale u najjačim ligama sveta, posebno italijanskoj, i da se vraćaju u reprezentaciju spremniji, bolji, ekonomski obezbeđeni. Pokazalo se da formula funkcioniše. Vanja Grbić nije mogao a da malo ne “pecne” na tu temu:
- Ne može biti bolje, državu ništa ne koštamo a donosimo medalje...
Odbojkaše danas krasi ono što je nekada, donedavno, krasilo košarkaše: psihološka stabilnost koja proizlazi iz kvaliteta.
Košarkaši su u prošlosti dobili nebrojeno mnogo stani-pani mečeva, a odbojkaši su u polufinalu protiv Italije pokazali kako to oni rade. U četvrtfinalu su dobili Holanđane sa 3-2 (15-13 peti set), u polufinalu protiv Italijana spasili su 16-20 i 22-24 u prvom setu, a u drugom slavili sa 34-32 spasavajući nekoliko set-lopti, da je posle takve lekcije iz morala treći set bio čista formalnost: 25-14. Ništa bolje nisu prošli ni Rusi u finalu, svi dugovi su vraćeni, petogodišnji ciklus “osvajanja sveta” zaključen je na najbolji mogući način – olimpijskim zlatom.
VATERPOLISTI ZASLUŽILI VIŠE: Bronzana medalja je nesumnjivo uspeh, ali rezultat finala Mađarska-Rusija (13-6) pokazuje da je finale pre finala igrano u polufinalu, u kome su Mađari posle velike borbe dobili Jugoslaviju sa 8-7. Bio je to jedini poraz naših vaterpolista koji su Mađare dobili u odlučujućoj utakmici za prvo mesto u grupi, ali kao što niko ne može dva puta u nekoliko dana dobiti naše odbojkaše tako isto nema tima koji dva puta zaredom može dobiti ovaj mađarski tim. Mirni čovek sa klupe Nenad Manojlović uspešno je, posle prošlogodišnjeg debakla na EP u Firenci, prvo doveo ekipu do Sidneja, a zatim sa njom stigao do pobedničkog postolja.
Srebro bi bilo pravednije, ali ne budimo nezadovoljni. Olimpijskoj medalji ne gleda se u zube.
Rukometaši su četvrti, rekli bismo – realno. Medalja bi bila podvig za koji ovaj tim ipak nije bio dovoljno spreman. Previše oscilacija, previše primljenih golova sa igračem više, prevelika zavisnost od Škrbićevih golova sa crte i, na kraju krajeva, ukrštanje (dva) puta sa Rusima koji su bili neprikosnoveno najbolji uslovili su da se put završi u polufinalu.
ZAŠTO SU PODBACILI
KOŠARKAŠI?: Ako bi se postavilo nagradno pitanje ove vrste, male su šanse da neko
precizno i lako objasni razloge debakla ekipnog sporta koji je bio naša najveća uzdanica
i kome se predviđalo finale sa američkim “drim timom”. Na kraju se ispostavilo da
smo završili na 6. mestu, posle tri uzastopna poraza, što nam se na velikim
takmičenjima nije dogodilo ne pamti se otkad. Doduše, ispostavilo se da je i “drim tim
IV” daleko od bilo kakvih košarkaških snova. Istina, osvojio je zlatnu medalju, ali je
i sama činjenica da su američki igrači i ljubitelji basketa širom SAD umirali od
straha onih pet sekundi u kojima je Šarunas Jasikevicus imao pobedu Litvanije u svojim
rukama dovoljna za zaključak da je nepobedivost američkih profesionalaca pitanje dana.
Sam komesar NBA Dejvid Štern priznao je u Sidneju da je taj dan blizu, ali je izrazio
nadu da se ipak neće dogoditi za vreme njegovog mandata. Amerikanci su kroz dve godine
domaćini svetskog prvenstva, i ako ne žele stresove poput ovog u Sidneju moraće da
spreme i pošalju tim bolji od ovog. Šteta. Da je Jugoslavija sakupila svoj “drim
tim”, sa Divcem i Đorđevićem, da je bila kompletna na klupi (nedostajali su, zbog
klupskih obaveza, selektor Dušan Ivković i prvi pomoćnik Miroslav Nikolić), možda ni
zlato ne bi bilo nedostižno, ali sada ne vredi nagvaždati na tu temu.
Zašto su košarkaši “pukli”? Oni koji traže nesportske momente – greše.
Nije bilo svađe, nije bilo sukoba, nisu se posvađali Duda i Željko, nije bilo ničeg što je izlazilo iz normale. Razlozi su čisto sportske prirode: ili je u planu priprema nešto bilo pogrešno, ili ekipa nije bila dovoljno dobra. Evidentno je da je nedostajao lider, šef na terenu, bilo je jasno da nam je slaba tačka pozicija pleja, a tamo gde su naši bili teorijski najjači, na poziciji centara, doživeli su debakl od Litvanca Einikiasa koji je u četvrtfinalnom meču ubacio 26 poena, a četvorica naših pivota 11 – zajedno. Rebrača i Tomašević delovali su nekako apatično, Stojaković još ne može za reprezentaciju da znači ono što je u njegovim godinama značio Danilović... Ključna utakmica bila je poslednja u grupi, sa Kanadom. Posle četiri sigurne pobede, među kojima i ona protiv domaćina Australije, došao je taj kobni meč koji je psihološki toliko razbio naše igrače da se do kraja turnira nisu oporavili.
PREVASPITAVANJE JARIĆA: Nije lako objasniti zašto su košarkaši u poslednjih pet minuta uprskali utakmicu protiv Kanade, koju su odigrali relativno dobro do 35. minuta i u kojoj su u prvom delu dominirali nekoliko puta i sa po 11 poena razlike. Razigrani kanadski plej Stiv Neš pokazao je zašto je u NBA (Dalas), a Saša Obradović i Dragan Lukovski zašto nisu.
Igor Rakočević nije ni dobio šansu da pokaže zašto je ovog leta “draftovan” (Minesota), a drugi naš pik na letošnjoj “lutriji” Marko Jarić prvi je otpao posle priprema u Švajcarskoj i Italiji. Kažu da je razlog njegova “tvrda glava”, odnosno dug jezik i “asocijalno ponašanje”, ali mnogi misle da je njegovo “prevaspitavanje” moglo da počne i posle Olimpijade. Međutim, odluka je isključivo u domenu ovlašćenja Obradovića (i Ivkovića, koji prvi put nije bio sa “plavima” zbog obaveza u klubu), i logična je pretpostavka da nisu htele da rade ni protiv interesa reprezentacije ni protiv sebe, i da su Jarića izostavili zato što su ocenili da je to neophodno, iako je na štetu tima.
Mnogi kao da su jedva
dočekali neuspeh košarkaša da “pljunu” po njima i celoj organizaciji koja je
godinama bila primer drugima. Košarkaše ne treba braniti, šesto mesto je najgori
plasman od rimske olimpijade 1960, kada smo zakoračili na međunarodnu scenu, a prvi put
posle 1972. nema medalje (ne računajući Barselonu kada nismo učestvovali zbog
sankcija). Neuspeh je veliki, ali to ne znači da sada treba baš sve dovesti u pitanje.
Željko Obradović će, gotovo sigurno, podneti ostavku, ali ako ima volje i želje da
nastavi sa radom, treba mu to omogućiti. Njegov kredit je isuviše veliki da bi se
istrošio na jednom takmičenju, pa makar ono bilo i olimpijada. U svakom slučaju, niko
ga više neće smenjivati zato što je član G-17 plus...
JASNA, NATAŠA I OLIVERA: I dok su kolektivni sportovi pokazali da smo “zajedno jači”, individualci su, sa časnim izuzecima, podbacili i pokazali da je JOK bio (pre)široke ruke kada se odlučivalo o normama i mogućim rezultatima. Tri dame bile su najbolje na individualnom planu: Jasna Šekarić je osvojila srebrnu medalju (četvrtu u karijeri) u gađanju iz pištolja, 18-godišnjoj Nataši Janić je bronza u kajaku jednosedu na 500m izmakla za 1,37 sekundi, a Olivera Jevtić je državnim rekordima na 5 i 10 km i 11. mestom na dužoj stazi takođe bila na visini zadatka. Valja pohvaliti i hodača Aleksandra Rakovića (11. na 50 km) i plivača Vladu Markovića koji je oborio rekord na 200 leptir, što znači da je dao maksimum. Prelaznu ocenu svakako zaslužuje i dvojac Višacki-Stojić (peti) i četverac (osmi), dok su ostali bili (uglavnom) turisti.
SJAJ FAVORITA: Kako
se sprema veliko takmičenje i kako se na njemu uspeva pokazale su najveće zvezde
svetskog sporta. Kao retko kad, gotovo svi favoriti ispunili su očekivanja, posebno u
plivanju i atletici. Jan Železni je osvojio treću uzastopnu zlatnu medalju u bacanju
koplja čime je, uz srebro u Seulu 1988, sebe uvrstio u olimpijske besmrtnike. Omaleni
Haile Gebresalasije je nizu trofeja dodao i novo olimpijsko zlato na 10.000 metara, Majkl
Džonson je opet bio najbrži na 400 metara, Marion Džons i Moris Grin trijumfovali su na
“stotki”, Merion je bila najbrža i na 200, a osvojila je još tri medalje: zlatnu u
štafeti 4x100 i bronzane u skoku udalj i štafeti 4x400. Gabrijela Sabo pobedila na 5000
a Keti Friman je pobedom na 400 metara dovela celu Australiju u stanje kolektivnog transa.
Obučena u neku vrstu “svemirskog kostima”, čak i sa kapuljačom, delovala je na
stazi kao vanzemaljac ali je insta nije moglo sprečiti da pred svojom publikom i pred
svojim (sve malobrojnijim) narodom (Aboridžini, odnosno prastanovnici Australije) osvoji
zlato i ogrne se obema zastavama, australijskom i aboridžinskom, na kojoj dominira crna
boja za koju je jedan komentator ironično-zlokobno napisao da predstavlja “prošlost,
sadašnjost i budućnost Aboridžina”.
VESLIMA U ISTORIJU: Šta tek reći za 38-godišnjeg Engleza Stiva Redgrejva koji je peti put zaredom postao olimpijski šampion? Počeo je u četvercu sa kormilarem u LA ´84, nastavio u dvojcu bez kormilara u Seulu ´88, Barseloni ´92. i Atlanti ´96, da bi se sada vratio četvercu. Posle Atlante je “dozvolio” svakome ko ga vidi “blizu čamca” da ga “slobodno ubije”, ali ipak nije odoleo izazovu da uđe u istoriju. I uspeo je, uprkos diabetesu i savetima lekara da se mane veslanja. Kada su ga pitali o Atini kroz četiri godine, nije ponovio frazu iz Atlante, samo je rekao: “Teško, vrlo teško.” Nije rekao nemoguće... Mnogima je ostalo žao što je Marlen Oti, jedina žena koja je trčala u finalu na 100 metara na četiri uzastopne olimpijade, ostala bez medalje za jednu stotinku, ali biti četvrti na Olimpijadi u 40. i izgledati kao što ona izgleda takođe je vredno medalje, koju je (srebrnu), uostalom, osvojila u štafeti 4x100. Bilo je još mnogo heroja: Kubanac Feliks Savon stigao je Lasla Papa i Teofila Stivensona osvojivši treću zlatnu medalju u boksu, Hajke Dreksler je u 36. bila (ponovo) olimpijska pobednica u skoku udalj sa 6,99. Ona je jedna od poslednjih izdanaka atletske škole bivše DDR i jedna od retkih atletičarki koja je u Sidneju spasila čast nekada jake atletske zemlje kakva je (bila) Nemačka. Amerikanka Tereza Edvards igrala je na petoj olimpijadi, isto kao i Australijanac Endrju Gejz, Španac Manuel Estiarte “trajao” je još duže – Sidnej mu je šesta olimpijada. Australijanac Jan Torp i Holanđanka Inge de Bruijn bili su “plivački par”... Naravno, bilo je iznenađenja, najveće je poraz “nepobedivog” ruskog rvača Aleksandra Kareljina koji je posle skoro 14 godina izgubio meč u finalu od američkog farmera Gardnera, koji je “trenirao” tako što je “gurao krave na svom ranču u Vajomingu”.
Generalno gledano,
poslednje Igre na kraju XX veka kao da označavaju novi svetski poredak. Amerikanci i
dalje dominiraju, ali njihova prednost u ukupnom broju medalja u odnosu na Kineze i Ruse
je gotovo zanemarljiva; Australija je napravila bum sa 58 medalja, samo jednom manje od
Kine a ispred Nemačke, Francuske, Italije, o Engleskoj da i ne govorimo. Zemlja koja je
ovako dobro organizovala Olimpijadu i koja mnogo ulaže u sport zaslužila je takvu
nagradu.
Od zemalja sa teritorije bivše YU najbolje su po zvaničnoj rang-listi prošli Slovenci, sa dva zlata. Hrvati su imali jedno “uvozno zlato” (nacionalizovani bugarski dizač tegova) i jednu bronzu, a Makedonija se domogla svoje prve medalje kao samostalna zemlja (bronza u rvanju slobodnim stilom). Najviše medalja, tri, osvojila je Jugoslavija. Sve skupa osam medalja, ni približno nekadašnjim zajedničkim trofejima, ali su ovi sadašnji valjda slađi zato što su samo “naši” i relativno etnički čisti...
Vladimir Stanković
