Pad Slobodana Miloševića
Veliki preokret
Odlaskom Slobodana Miloševića otklanja se velika
prepreka ka budućnosti, ali demokratske snage gube i svoj veliki izgovor.
Kako se u jednoj povećoj tuči skrunio režim i da li će njegova demontaža
biti uspešno nastavljena
Petog
oktobra dvehiljadite građani Srbije su još jednom, mnogo ubedljivije
nego do sada, pokazali da imaju nameru da izađu iz istorijskog ćorsokaka,
da završe predugu najnesrećniju deceniju u svojoj tragičnoj istoriji. U
četvrtak 5. oktobra odigrao se klasični istorijski spektakl koji je
zahvatio čitavo društvo, sve institucije i svakog pojedinca. Pesme i
proklamacije, marševi i opsade, sukobi na ulicama i u institucijama, bedževi
i slogani, blokade i štrajkovi, peticije i saopštenja, juriši i požari,
srčanost, egzaltacija, poneki linč, tri nesrećne smrti, nešto pljačke
i poneko divlje razaranje. Prevrati nose i takve stvari.
Dok je Srbija bila zahvaćena protestima i štrajkovima u noći između 4.
i 5. oktobra, objavljeno je jedno konfuzno Tanjugovo saopštenje u kome se
kaže da je Ustavni sud “jednoglasno” poništio delove izbornog
procesa koji se odnose na glasanje, brojanje i utvrđivanje izbornog
rezultata. U jednoj izjavi predsednika Ustavnog suda Milutina Srdića,
datog bugarskom dopisniku Radija Slobodna Evropa, rečeno je hladnokrvno
da to znači – poništenje predsedničkih izbora. To je samo ubzalo
proces koji je već odnosio režim Slobodana Miloševića.
Pobednik na izborima Vojislav Koštunica na to izjavljuje da je
“Slobodan Milošević danas slabiji nego što je ikada bio, što se vidi
iz činjenice da mora da pribegava raznim trikovima da bi dobio u
vremenu". Zoran Đinđić saopštava da "DOS ne može tek tako
da pristane na ovu novu prevaru": "To je vrhunac cinizma. Milošević
je prvo hteo da objavi da je on pobedio, pa kad je video da tako ne ide,
objavio je da vodi u prvom krugu, pa je objavio da vodi Koštunica, ali da
ima drugog kruga. Posle toga je hteo da uvede vanredno stanje, pa kad je
video da ni to ne može, onda je preko Ustavnog suda poništio izbore!”
Sutradan ujutru desilo se ono što je i očekivano: svim magistralnim
pravcima kretale su se kolone demonstranata ka Beogradu. Ispalo je da je
najslavnija od tih kolona bila ona koju je predvodio Velimir Ilić,
gradonačelnik Čačka, a koja je probila dve jače policijske blokade, a
teške kamione, bez registarskih tablica, koje je policija postavila, po
izjavi jednog od učesnika tog pohoda, ”mirno i civilizovano” survala
s puta.
Neki od DOS-ovih političara kažu da je tih noći i dana Srbija zapravo
dobila novu "kolubarsku bitku". Štrajk radnika
"Kolubare" bio je verovatno jedan od ključnih homogenizujućih
faktora. U sredu 4. oktobra popodne reporter “Vremena” bio je sa
kolonom studenata u protestnom maršu do Studentskog grada na Novom
Beogradu. Kad su studenti stigli na mesto na kome je izbila pobuna 1968,
stigla je vest da je policija uputila ultimatum radnicima da što pre
napuste kopove i da je situacija tamo kritična. Jedan od studentskih vođa
je, saopštivši vest i rekavši da se mora nešto učiniti, ispružio kažiprst
prema zapadu i rekao da je autoput – tamo. Trebalo je da se blokada
organizuje za 45 minuta, međutim masa nije želela da čeka i upustila se
u blokadu odmah. U koloni su bile i jedna majka i jedna ćerka, i kad je
majka pitala ćerku želi li da joj donese nešto da pojede, ova je igrajući
se vladajućim sloganima odgovorila: “Čekaj prvo da spasem Srbiju!”
Vikali su ono poluozbiljno “Jurrrrriš!".
Iz Beograda su u tom času krenule kolone u pomoć rudarima, a do Kolubare
se probio i Vojislav Koštunica. Rudari su pregovore uslovili time da se
policija udalji deset kilometara od rudnika. Oni su prema pripadnicima oružane
sile nastupali složno i čvrsto sa svom svojom rudimentarnošću. Naš
reporter kaže da je u Aranđelovcu viđen jedan dokumentarni zapis
razgovora nekog rudara s generalom Pavkovićem od prethodne noći u kome
ovaj, obraćajući se Pavkoviću sa “generale”, psuje ženu njegovog
“vrhovnog komandanta” – “posred pičke”!
Uglavnom takvo raspoloženje
obuzimalo
je kolone demonstranata koji su krenuli iz Užica, Čačka, Kragujevca, Niša,
Novog Sada, da bi u Beogradu bila priređena završnica ličila na pad
Berlinskog zida 1989 – masovna erupcija i brz kolaps režima. Videlo se
kako lični režim Slobodana Miloševića iz sata u sat tone u agoniju i
liči na ribu na suvom koja mlatara repom i pitanje je bilo samo koliko bi
žrtava mogao izazvati.
U četvratk prepodne srpski patrijarh Pavle apelovao je na vojsku i
policiju da učine sve što do njih stoji da do smene vlasti dođe na
miran, dostojanstven i civilizovan način i tako očuvaju svoj obraz pred
narodom i celim svetom”. Izgleda da je jedna delegacija DOS-a ubeđivala
patrijarha da se priključi narodu pred Skupštinom SRJ, ali je ovaj,
navodno, to izbegao rekavši da je već za sledeći dan u pet sati zakazan
moleban u Hramu svetog Save na Vračaru.
Tog prepodneva delegacija predvođena izvršnim direktorom G17 plus Mlađanom
Dinkićem, u kojoj su bile i ranije razrešene sudije ustavnog suda Božo
Prelević i Slobodan Vučetić, zatražila je od obezbeđenja srpskog
Predsedništva da razgovara sa Milanom Milutinovićem ali je, kako je
izjavio Dinkić, obezbeđenje odgovorilo da je predsednik "otišao sa
posla ranije".
Predstavnici G17 plus su nešto posle 13. časova u beogradskoj Palati
pravde okružnom javnom tužiocu predali krivične prijave protiv stalnog
sastava Savezne izborne komisije, zbog sumnje da su falsifikovali izbore,
a protiv Slobodana Miloševića zbog osnovane sumnje da je dao nalog da se
falsifikuju izborni rezultati. Delegaciju G17 plus primio je javni tužilac
prvog Opštinskog suda Milan Bajić, koji je navodno rekao da se zakleo da
će poštovati zakone i ustav zemlje i da će prijavu preuzeti onaj tužilac
koji je po dužnosti na redu.
Dok su manje ili veće grupe demonstranata podržavale političke
aktiviste u maršu kroz institucije, u nizu za režim kjučnih kuća počinjali
su štrajkovi.
Izgleda da je Velja Ilić
iz
Čačka stigao nešto pre planiranog vremena, tako da je s bagerom na šleperu,
kamionima s kamenjem i ostalom mehanizacijom zauzeo poziciju pred Skupštinom
SRJ. Oko 12 časova policajci su pokušali da uhapse jednog mladića sa
zastavom Otpora koji je zašao iza kordona, a masa, koja je bila brža od
svojih vođa, jurnula je ka vratima Skupštine. Jedna od parola koju su
demonstranti u jurišu nosili bila je: "Čačak nema kočnice."
Policajci su očajnički bacali suzavac u masu i pendrecima rasterivali
građane koji su bili neposredno ispred ulaza. Velimir Ilić je koliko ga
grlo nosi dovikivao jurišnicima ispred Skupštine SRJ da se umire i da ne
bacaju kamenje na policiju, ponavljajući da su policajci naši, da moraju
biti uz narod. Dvadesetak minuta kasnije građani su se u još većem
broju vratili pred Skupštinu, a oni najbliži ponovo uspostavljenom
policijskom kordonu mogli su da vide ono što je video i vaš reporter –
uplašeno lice policajca koji već teško diše pod gas maskom, koji se
osvrće ima li koga iza leđa. Na jarbolima ispred Skupštine u tim
trenucima već se vijore zastave Demokratske opozicije Srbije i Nove
Srbije, a nekoliko demonstranata ispred Skupštine polaže venac sa
velikom petokrakom.
Ultimatum dat Slobodanu Miloševiću da se povuče istekao je u 15 časova,
ali političari još nisu davali nikakve instrukcije za pokret okupljene
mase koja se više i nije mogla ni izbrojati ni kontrolisati. Ljudi su
bili svuda, na Slaviji, na Bulevaru, na Trgu Nikole Pašića, na
Terazijama, na Tašmajdanu, ispred Skupštine grada i Predsedništva
Srbije, duž Bulevara kralja Aleksandra (nekadašnji Bulevar revolucije)
do Pravnog fakulteta. Neprekidna kolona protezala se i duž Ulice Srpskih
vladara do Slavije i niz Kneza Miloša do ugla sa Nemanjinom. Ulica iza
Skupštine SRJ, Kosovska, takođe je bila gusto ispunjena demonstrantima,
kao i Terazije i ceo prostor prema Zelenom vencu.
Oko 15.30 policija pravi veću grešku od one koju je 9. marta 1991.
napravio ministar policije Radmilo Bogdanović – počinje da baca
suzavac na dosad najveću masu demonstranata koja se okupila u centru
Beograda rizikujući sve – životi mnogih ljudi su u tim trenucima bili
u ozbiljnoj opasnosti od stampeda. Oko 15.20 časova na uglu ulica
Durmitorske i Kneza Miloša, u opštoj gužvi, poginula je mlada žena
koja je pala s kamiona sa prikolicom. Jedan čovek je umro od infarkta,
drugi od krvarenja u mozgu. Bilo je na stotine povređenih. Počelo je
tako što je policija, kao i oko 12 časova, pokušala da uhapsi jednog od
demonstranata, ovoga puta mladića u crvenoj majici koji se našao iza leđa
tog slabog kordona ispred Skupštine. Veliki broj demonstranata jurnuo je
ka Skupštini SRJ, policija je odgovorila tolikom količinom suzavca da je
to već bio rat hemijskim sredstvima.
Oko fontane ispred Pašićevog spomenika nastala je besomučna gužva pošto
su ljudi pokušavali da nakvase odeću, košulje, majice, marame da bi se
zaštitili od suzavca. Neki se povlače kroz Pionirski park ispred
Predsedništva Srbije na ulicu Srpskih vladara. Deo demonstranata kreće
se prema Slaviji, a drugi se spuštaju prema ulici Narodnog fronta, kuda
ih prati suzavac nošen sasvim blagim povetarcem sa istoka. Neki odlaze u
najboljem pravcu, u Tašmajdanski park, u susret blagom vetru. U park
odnekud doleću patroni sa suzavcem. “Gde ovde zapadosmo”, viče neki
mladić i staje iza drveta nasuprot Televiziji kao da želi da se zaštiti
od kuršuma. Iz jednog vozila praćenog kolonom policajaca koje prolazi
pored Pravnog fakulteta naniže prema Paliluli nasumice izbacuju suzavac u
park. Manja grupa demonstranata nalazi rupu u ogradi tašmajdanskog
stadiona. U Bulevaru jedan stari ugledni beogradski novinar posmatra
zbivanja i kaže: “Oni neće otići bez krvi.”
Dok Radio Beograd u popodnevom dnevniku objavljuje da je grupa
demonstranata pokušala da nasilno uđe u zgradu saveznog parlamenta, ali
da je u tome sprečena, pred Skupštinom se odvija prava bitka. Velika
grupa ljudi je oko 15.35 sati kroz prozor ušla u jugoslovenski parlament.
Po priči Velje Ilića, neki momak pokušavao je da se popne uz gromobran,
ali je navodno pao. Druga grupa demonstranata demolira nekoliko
policijskih vozila u Kosovskoj ulici i pali jedan policijski automobil.
Neko viče: “Beži od auta”, ali niko nikoga više ne čuje...
Gust oblak dima
vije
se iznad saveznog parlamenta čiji su prozori temeljno razlupani. To nije
samo dim zapaljenih automobila već dolazi i iz Skupštine, iz podruma na
levom krilu, u pravcu pošte, kroz nekoliko prozora na pročelju i na
drugim mestima. Jedan bager, kako tvrde očevici, pokušava da probije
rampu na ulazu u parlament, a građani su se rasporedili na stepenicama.
Oko hiljadu najupornijih demonstranata ostaje u blizini Skupštine SRJ i
nakon što je policija čitav sat bacala toliko suzavca da to više nije
bio samo hemijski rat, već kršenje ratnih običaja. Neki koji su čuli
policijski radio saobraćaj kažu da su svojoj komandi javljali da im je
ponestalo “hemije”. Ljudi se u dimu guše. Oko 200.000 tumara u
okolnim ulicama, neki stoje, drugi beže, treći nadiru iz pozadine
povicima: “Šta je, dokle ćete da bežite!” Na Bulevaru jedan momak
snažno udara u veliki bubanj od čijeg se “dum, dum, dum” ježi koža.
Trube, pištaljke, psovke. “Hoće Sloba da svi plačemo kad on
odlazi!", kaže s onom beogradskom jetkošću jedna sredovečna gospođa.
“Jeste, mama, usrala sam se”, viče jedna plavojka u mobilni telefon.
Posle su mreže bila tako zagušene da niko nikoga nije mogao da dozove.
Jedan taksista po Terazijama je do osam uveče tražio ženu koju je
izgubio u tri u dimu od suzavca. Na uglu Krunske i Velikog Miloša u tom
trenutku neki mladić u besu počinje da lomi izlog lokalne podružnice
Jugoslovenske levice. Razgnevljena masa će se vratiti na to mesto i u večernjim
satima, kada su demolirana sedišta Gradskog odbora SPS-a, pa i vračarskog
opštinskog odbora SPS-a, gde su navodno nađeni spiskovi batinaša koji
su maltretirali građanstvo u predizbornom periodu. Kasnije se na zidu
julovske podružnice našao i grafit: “Bežite, ili ubijamo!” i još
jedan – "Pišajte".
Pošto su duže od sata izdržali tu kanonadu patrona sa suzavcem i
nagledali se zlokobnih stubova dima, stotine hiljada ljudi vraća se na
plato ispred savezne skupštine s povećanom količinom adrenalina, besa
na granici destruktivnosti, koja je iz nekih razloga kasnije zakačila i
Etnografski muzej, možda samo zato što se nalazi u sedištu SPS-a.
Oko 16 časova u saveznu skupštinu,
u
koju su se povukli policajci koji su je dotad čuvali, upada masa u
veselom besu. Valjda su Vandali tako palili Rim. Iz desnog krila Skupštine
vijori se gust, crni dim, a iza te zgrade gore najmanje dva policijska
vozila. Iz DOS-a je neko pozvao vatrogasnu brigadu i pozvao demonstrante
da naprave prolaz za vatrogasce. Gotovo sva stakla na skupštinskoj zgradi
su polupana. Veliki broj demonstranata stoji blizu ulaza u skupštinu i
otima se o glasačke listiće na kojima je zaokruženo ime Slobodana Mioševića.
Gužva je tolika da su vašeg reportera, koji se sagao da dohvati jedan,
oborili na zemlju. Unutar skupštinske zgrade momak s majicom bez rukava
složio nekoliko fotelja i rezbarenih stolova. Neka gospođa traži neki
suvenir za sebe. On odgovara da je to na gomili “zauzeto”.
Neki demonstranti su iz zgrade iznosili predmete, poput stolica ili
pepeljara, jedan demonstrant je "za uspomenu" uzeo nogu od
jednog stola u skupštini. Dvojica mladića nose skupštinske fotelje,
jedan od njih nosi plitki milicijski šlem na glavi i na njemu veliki skupštinski
sat. Neko nosi fikus u saksiji, neko ram od slike, mikrofon i slušalice
iz skupštinske sale i skulpture. Jedan čiča uprtio mali gornji skupštinski
prozor. U saveznoj skupštini 5. oktobra oko 17.30 još traje pljačka.
Iza skupštine je pet spaljenih kola policije, a demonstranti na zadnja
vrata iznose flaše viskija, osvežavajuća pića, zejtin, šoljice za
kafu, jedan građanin nosi fotelju na glavi, iznose se monitori
kompjutera, vaze, slike i sve što ima neku vrednost. Ulaze u sve većem
broju na prednja i zadnja vrata. U velikoj skupštinskoj sali isprevrtane
su stolice, u skupštinskoj biblioteci demonstranti prevrću knjige, a sva
vredna umetnička dela već su nestala. Jedna devojka ponosno pokazuje
neki dokument iz pedesetih godina potpisana sa “Smrt fašizmu –
sloboda narodu!”
Tolika jagma za reliktima vlasti, kao neko simbolično edipovsko
rastrzavanje vladara. I gola osveta, i koristoljublje, i grabež, naravno.
Druga tačka sukoba bila je okolina Radio-televizije Srbije. Dimom i
suzavcem ispunjeno je stotinak metara razdaljine između Skupštine, Pošte
i Televizije, kao i mali park uz zgradu parlamenta. Bitka se prenela na
Televiziju u čiji ulaz udara jedan bager o kome se već pišu ode. Slava
pripada Čačanima, Kragujevčani tvrde da je bager njihov, a novinari su
našli da je vozač iz Beograda. Pre početka sukoba, dok je kolona
policajaca sa šlemovima i pancirima ulazila u zgradu televizije, komandir
prvog voda mahao je zvečkom, novim simbolom demonstranata. Neka žena iz
grupe od oko 120 zainteresovanih građana kaže glasno: “Kad će ovo da
se završi, nisam spavala dve noći!” Policajac joj odgovara: “Ja
nisam spavao od Kosova!”
Oko 16.30 naš reporter,
dolazeći
od Taša pored Ruske crkve, vidi momke koji nose sada već trofejne
policijske štitove, puške za ispaljivanje suzavca i automobile koji gore
ispred Radovića. Neki viču: “Bežite, eksplodiraće!” Drugi guraju
automobile. Oko 17 časova zgrada Radio-televizije Srbije već uveliko
gori, dok demonstranti bacaju kamenje. Odlučniji ulaze u prostorije te
zgrade u Takovskoj ulici. Unutar zgrade naš reporter vidi krš i haos.
Neki čovek nosi televizor dok se gajtan vuče za njim. Neki vode
gologlavog policajca prilično razbijenog lica, koji drži pištolj obema
rukama u visini pojasa. Dvojica pokušavaju da mu otmu pištolj, ali on ga
ne pušta, i pored toga što su ga s leđa udarali pendrekom. Dok ga
pojedinci, kao i ostale njegove kolege, pokušavaju da odbrane, svešteno
lice na pozive da učini nešto ne reaguje.
Šest bornih kola, ofarbanih u zelene maskirne boje, projurilo je
Takovskom ulicom. Ljudi koji su u tim vozilima takođe su odeveni u zelene
maskirne uniforme, i iz pušaka ispaljuju suzavac. Prizemlje zgrade RTS-a
je u plamenu, a stakleni zid puca od vatre. Ispred zgrade se nalazi svega
desetak demonstranata, koji nose štitove, kacige i pendreke koje su
zaplenili od policajaca.
Jednu spikerku RTS-a izvode iz televizije užasnutog lica po kome se
grozno razmazala šminka. Neko joj udara šamar, drugi joj dovikuju
vulgarnosti, dok dva momka drvenim batinama udaraju po kontejneru stvarajući
zastrašujuću zvučnu zavesu. Reporter Bete video je nekoliko ljudi koji
iz zgrade RTS-a, koja je u plamenu, beže preko krova. Novinar
kulturno-zabavne redakcije Radio-televizije Srbije Zoran Jovanović, koji
je izašao iz zgrade televizije pod naletom demonstranata, kazao je
agenciji Beta da je grupa novinara informativne redakcije "među
poslednjima napustila zgradu zahvaćenu plamenom". Jovanović je
ispričao da su iz zgrade RTS-a u Aberdarevoj ulici među poslednjima izašli
novinari Sonja Đurić, Simo Gajin i Željko Avramović. Novinarka
Spomenka Jović dobila je par udaraca od demonstranata. Simu Gajina je
neko pljunuo. Novinari RTS-a izašli su iz te zgrade pokrivajući svoja
lica kako ih demonstranti ne bi prepoznali. Direktor RTS-a Dragoljub
Milanović, sudeći po nekim fotografijama objavljenim u dnevnoj štampi,
je negde na Tašmajdanu oboren na zemlju i besomučno udaran.
Sudeći po iskazu jednog novinara RTS-a, demonstranti su razoružali oko
30 specijalaca koji su čuvali zgradu. Policajci su izašli iz zgrade
RTS-a na sporedni ulaz. Desetak minuta posle 17 sati jedan policajac u
maskirnoj uniformi, sa pancirom, stajao je u blizini ulaza u zgradu,
rukovao se i ljubio sa građanima. Kod parka 'Tašmajdan' u centru grada
parkirano je nekoliko bornih kola, a pripadnici MUP-a u maskirnim
uniformama nose zastavu Srbije i otpozdravljaju demonstrantima.
U tim trenucima, mnogi demonstranti, na više mesta u poluprečniku od
pola kilometra u centru grada, u rukama su imali motke, gvozdene štangle,
palice, otete policijske pendreke, štitove i druge predmete, a od suzavca
su se štitili maramicama i majicama obavijenim oko glave.
Stotinak policajaca
na uglu Vlajkovićeve i Majke Jevrosime neprestano ispaljuju suzavac na
demonstrante koji su u međuvremenu ušli u savezni parlament. U Vlajkovićevoj
ulici, pored Skupštine, velika grupa demonstranata kreće ka policajcima,
koji uzmiču ispaljujući suzavac. Neki policajac pred “Glasom” vadi
pištolj praveći njime krug oko sebe, kako on kruži tako ljudi zaležu.
Neka žena užasnuta kaže: “Dokle je policija spremna da ide!” Neki
momak, kaže: “Ovaj ovde do prvog ulaza.” Policajac je potom u gužvi
koja ga je stigla dobio dosta batina. Pravi obračun demonstranata i
policije traje kod SUP-a Stari grad u Ulici Majke Jevrosime. Čedomir
Jovanović pregovara sa policajcima koji su se nakon sukoba sa
demonstrantima povukli u zgradu SUP-a Stari grad u Ulici majke Jevrosime.
Demonstranti su zarobili nekoliko pripadnika MUP-a. Jovanović je
demonstrantima rekao da će policajci ostati u zgradi, ali da neće
reagovati, na šta su građani burno negodovali. Demolirali su nekoliko
vozila MUP-a, kao i nekoliko civilnih automobila. Na poslednjem spratu
policijske stanice, po svedočenju reportera “Bete”, povremeno se
pojavljuje jedan policajac u punoj opremi i sa gas maskom, kojem okupljena
masa žestoko zviždi. Ispred zgrade gori automobil. Čitava ulica
prekrivena je ogromnom količinom smeća. Demonstranti i dalje gađaju
policijsku stanicu kamenjem, a nekoliko mladića u stanicu ulazi preko
prozora na prvom spratu, odakle su bacali pancirne prsluke i pendreke. Jak
požar zahvata i tu policijsku stanicu u večernjim satima. Nekoliko
vatrogasnih kola pokušava da ugasi plamen. Demonstranti drže pod opsadom
policijsku stanicu i uništavaju sva policijska vozila parkirana ispred
SUP-a u Majke Jevrosime br. 30.
Jedan policijski oficir rekao je kasnije pred okupljenima ispred SUP-a
Beograd da su demonstranti izneli i oružje – duge i kratke cevi iz
policijske stanice u Ulici majke Jevrosime – nekih 300 komada.
Na Terazijama se demonstranti naročito ustremljuju na prodavnicu mirisa
“Skandal”. I kad je sve odneto, navaljuju na zidove i ragastove. Na
povike da prestanu, oni kažu da to pripada – Marku Miloševiću. Njemu
je upućen i grafit koji je i sutradan stajao na zidu te nekada luksuzne
radnje. Stradaju kiosci s cigarama i pićem.
Konferansije na improvizovanoj bini na terasi gradskog parlamenta saopštio
je oko 17 časova da je komandir policijske brigade zatražio kontakt sa
liderima Demokratske opozicije Srbije. Načelnik beogradske policije
general Branko Đurić je liderima DOS-a rekao da će policija
intervenisati samo u slučajevima zaštite objekata u gradu i sprečavanja
kriminalnih radnji, saopštili su lideri DOS-a, nakon razgovora u
policiji. Momčilo Perišić je rekao novinarima da je, dok je bio u
policiji, telefonom razgovarao sa ministrom policije Vlajkom Stojiljkovićem,
koji mu je to isto obećao. Perišić i Goran Svilanović, koji su zajedno
bili na pregovorima u policiji, rekli su da Đuriću veruju, ali da
Stojiljkovića žele da vide direktno – oči u oči... Njegov mandat biće
jedno od pitanja oko koga će se dramatizovati stvari u srpskoj skupštini
u ponedeljak 9. oktobra.
Do večeri vlasti gube
nekoliko
ključnih institucija. Radnici kuće "Politika" rekli su
pristalicama srpske opozicije, okupljenim ispred zgrade i u holu u
prizemlju zdanja, da je "'Politika' slobodna" i pozvali ih da ne
demoliraju zgradu. Direktor je otišao, navodno zaboravivši tašnu. Iste
večeri pojaviće se vanredno izdanje ovog lista više nego
“dosovsko”. Deca vrište čitajući. Konferansijei slavodobitno
pozdravljaju nove slobodne medije. Oni se takmiče u udvorištvu. Jedan čitalac
“Novosti” gleda u novine i, ne verujući, mrmlja: “A, to su sad
‘Novosti’... Sve ih prestiže Nova RTS, koju iz rezervnog studija
pokreće neki od bivših radnika, ali pobednike slavi uz nedopustivo
udvorištvo. Uvlakači im odma sjebaše renome u gradu", primećuje
jedan taksista. Razgovor s Koštunicom je bilo neprijatno slušati od
“Vojo”, “istorijo”, “predsedniče”, i za ruke su ga vatali i
po ramenu tapšali... Komentar iz čaršije: "U onom intervjuu sa
Miloševićem, Vučela (Milorad Vučelić – op. aut.) delovao je kao čovek
od integriteta u odnosu na ovo."
Već u 19.15 dva kamiona sa kojih se pušta glasna muzika prolaze Ulicom
srpskih vladara, praćeni velikom kolonom građana koji se vesele, zvižde
i igraju uz muziku sa zvučnika. Sa terase Skupštine Beograda građanima
okupljenim na platou obraća se Vojislav Koštunica koji, uz povike ljudi
"Pobeda, pobeda", naglašava reč “Mir!”.
Radnje u širem centru su zatvorene, mnoge izlepljene nalepnicama
"zatvoreno zbog krađe" ili "izdrži". U Krunskoj
ulici primećen je jedan demonstrant kako sedi u jednoj od onih otetih
skupštinskih fotelja i pokazuje okupljenim građanima članak uganut
tokom demonstracija.
Na pitanje novinara Bete kako se oseća kao pripadnik vlasti kojoj su
gotovo svi otkazali poslušnost, funkcioner JUL-a Čerović je izjavio:
"Eto, tako kao što ste i rekli."
Zar je moguće
da se takav režim sruši za dva sata tuče? Noseći stubovi starog režima
urušavali su se jedan za drugim, baš kao što je to pokazivalo lice i
mimika i “govor tela” dojučerašnjeg velikog šefa i srpskog vožda
Slobodana Miloševića, koji je tokom svog poslednjeg obraćanja naciji,
6. oktobra, neuspešno nastojao da pokaže da se sa činjenicama suočava
pribrano i s dušom rasterećenom od narodne brige, da je "upravo
dobio službenu informaciju" da je konkurent pobedio, da smatra da se
to mora poštovati (za krađu nije ni čuo niti je pominje), da je “uvek
govorio” da je za SPS dobro da bude malo u opoziciji, te da će se
posvetiti svom unuku, malom simpatičnom Marku. Videlo se, jer nije mogao
sakriti, da za vladaoca takvog profila gubitak moći predstavlja veću
kaznu od svake druge.
Njegov izborni štab i privatizovane državne institucije, želeći da veštački
produže njegov mit od koga su živeli kao imele na hrastu, ubrzale su
moralni i faktički slom i vođe i moćnog i velikog aparata, za koji se
sada postavlja pitanje da li će preživeti odlazak Slobodana Miloševića.
Nekoliko dana pre raspleta bilo je jasno da je dokazano veliko
krivotvorenje izbornih rezultata koje se više nikakvim sredstvima ne može
zataškati, a detinjasto zataškavanje ubrzalo je političku revoluciju.
Na zastavi
tog procesa koji će se kao uragan 5. oktobra sjuriti u centar Beograda
bila je reč "Gotov je!", koja je sadržavala želju da se jedan
režim, zasnovan na laži i nasilju, baci na smetlište istorije, u mašinu
za reciklažu. Njegov odlazak masa je slavila u penušavom raspoloženju,
kao doček nove godine, ali ta egzaltacija izgleda da nije zaustavila težnju
građana koji su se sada legitimizovali kao pripadnici jedne prave političke
zajednice, pokazali odlučnost i euforiju srećno kombinovanu sa opreznošću.
Oči demonstranata nekako se često, posle svega, okreću ka predsedništvu
Srbije, ka petokraki na njenom vrhu i ka zgradi Skupštine Srbije,
bastionu stare vlasti. Politikolog Vladimir Goati kaže vašem hroničaru
u nedelju ujutro, kada i nastaje ovaj tekst, kako je ovo što se dosad
desilo zapravo još samo nezavršena mirna revolucija, i da tok zbivanja
još nije ireverzibilan. Po njegovoj dijagnozi, snage starog poretka se
konsolidovano povlače na nove položaje...
To se u subotu uveče moglo videti tokom konstituisanja novoizabrane Skupštine
SRJ. Videlo se kako pripadnici srbijanske vladajuće partije, mada očigledno
potišteni, računaju da uz malo opstrukcije ublaže pritisak i da kasnije
uz pomoć manjinskih Crnogoraca ponovo osvoje federalnu vlast. Posle možda
dva sata nagađanja vaš hroničar je imao osećaj da će se uskoro pred
Centrom "Sava", u kome je Skupština zasedala, opet čuti pištaljke.
U Beogradu, pred demoliranim zdanjem Skupštine SRJ, u to vreme održavao
se koncert i moglo je da se desi da neko prekine muziku i pođe u Centar
"Sava", da javi da je “garda umorna”. Izgleda da je tokom
tog događaja bilo i novih napada na sedišta SPS-a u unutrašnjosti.
Revolucionarni metež je ulazio u proceduralne vode na takav način da je
to moglo da odvede novoj destabilizaciji. Da je neko te večeri krenuo ka
Centru "Sava", utisak vašeg reportera je da bi se pokunjeni
poslanici bivšeg establišmenta brzo razbežali, skupština bi ostala
nekonstituisana i ostalo bi stanje dvovlašća, opasne konstitucionalne
anarhije.
Profesor Pravnog fakulteta Kosta Čavoški upozoravao je tog dana u članku
za Analitički servis beogradskog Medija centra da postoji opasnost od
dvovlašća pošto se sve odluke u saveznoj skupštini
donose apsolutnom većinom od ukupnog broja poslanika. To znači da na
okupu – i unisoni u glasanju – moraju biti bar svi poslanici DOS-a iz
oba Veća i još tridesetak poslanika iz Crne Gore da bi se Skupština
mogla konstituisati, poslanicima verifikovati mandati, izabrati
predsednici i potpredsednici Veća, pa bi onda Koštunica položio
zakletvu, odredio mandatara Vlade koji bi odmah sastavio listu ministara,
da bi oni potom bili prihvaćeni u oba veća. Čavoški je predlagao da
se, u slučaju da se ne može obrazovati ustavna i zakonska vlast, preuzme
rizik i da se organizuje privremena vlast. Čavoški predlaže da se
formira privremena, odnosno tzv. komesarska vlada za republičke poslove u
Srbiji.
Ispod površine ipak nije bilo tako neizvesno, pošto je i novi
predsednik Vojislav Koštunica već, što bi Rusi rekli, bio
"dejstviteljni" i njegovu su faktičku vlast prihvatili svi
relevantni ustavni i vanustavni činioci. On je već 6. oktobra ušao u
predsednički kabinet u zgradi SIV-a na novom Beogradu, u prostoriju u
kojoj je radio Dobrica Ćosić, preveliku sobu u prevelikom zdanju koja,
kako izjavljuje Koštunica, ima jedan kvalitet – gleda na reku. Po
posetama ruskog ministra spoljnih poslova Ivanova, a naročito grčkog
Papandreua, po prisustvu diplomatskog kora, jasno je bilo da on ima i međunarodno
priznaje.
I pre početka te inauguracije bilo je prilično jasno da nove političke
snage već kontrolišu ključne funkcije u državi: novac, carinu, vojsku,
policiju, verovatno i tajnu policiju. Da li je to bila dobrovoljna ili u
nekoj meri iznuđena lojalnost, da li je podzemna bitka bila možda
dramatičnija od ove javne, pisaće knjige memoarske. Zna se da se Vuk
Obradović 5. oktobra 2000. po drugi put obratio otvorenim pismom poručivši:
"Samo slep čovek danas ne vidi gde je narod i kako se može biti na
njegovoj strani... Naša komunikacija je završena... Neka ti je Bog na
pomoći."
Vojislav Koštunica je dvadesetak časova pre inauguracije dao umirujuću
izjavu za javnost u kojoj je saopštio da je s bivšim predsednikom SRJ
Slobodanom Miloševićem razgovarao lično, da ima dokaze o lojalnosti
vojske i da neposredne opasnosti od eventualnog očajničkog pokušaja
zapravo više nema.
Da se nešto interesantno događalo i u senci govori onaj trenutak kada
dosadašnji šef jugoslovenskih carina Mihalj Kertes izjavljuje u kameru
novog RTS-a da su “dosovci” s njim lepo postupali, a za drugo moli da
ga sad ne pitaju. Posle se u vezi s tim pominjala dokumentacija spasena od
uništenja i oružje, uključujući i snajperske puške. Bilo kako bilo,
generali Ojdanić i Pavković i ostali u svečanim uniformama među prvima
su ušli u salu u kojoj je održavana zajednička sednica oba, upravo
konstituisana, skupštinska veća i na kojoj je Koštunica položio
zakletvu i ispovedno završio da zaista voli svoju zemlju Saveznu
Republiku Jugoslaviju. Pre početka sednice Momčilo Perišić, koga je
prošli režim lišio generalskog čina, na upitni pogled vašeg reportera
samo važno namiguje desnim okom.
Stvar se možda lomila
dok su Beograđani bili na ulicama, tada već kao čuvari pobede, u
jednoj pomalo razuzdanoj noći punoj apela (gradonačelnika Beograda
Milana St. Protića i drugih) da se prekine s razuzdanošću. Nebojša Čović
se jednog trenutka pojavio na ekranima da u ime kriznog štaba DOS-a
ozbiljno upozori da će biti kažnjen svako ko pljačka. Delovali su već
kao vlast.
Koštunica je tokom kulminacije krize uputio otvoreno pismo Slobodanu Miloševiću,
u kome se kaže: “I na takvim, neslobodnim izborima, meni su građani
iskazali poverenje. Verujte mi, bolje bi bilo da to priznate – za
Srbiju, Jugoslaviju, za narod, Balkan, Evropu, ali i za svakog građanina
naše zemlje, uključujući i Vas i mene. Srbiji, celom našem narodu,
zaista je dosta sukoba, patnji i stradanja. Zaslužujemo bolje."
U četvrtak 5. oktobra u 15 časova isticao je ultimatum Slobodanu Miloševiću
da prizna izborni rezultat. On se, očito, još dvadesetak sati inatio dok
mu pocrnelu dušu nije pritislo isto ono sumorno osećanje koje je
zahvatilo i gospodina Čerovića i mnoge druge. Bez njega će ova zemlja
biti, kažu nagoveštaji, bolja. On, koji je građanima Srbije bio
prepreka na putu u normalan život, završava svoj mandat kao negativna ličnost
koju traže razni sudovi, s velikom verovatnoćom da to i istorija
potvrdi. Međutim, njegovim odlaskom demokratske snage, koje sada
preuzimaju odgovornost, gube i jedan veliki izgovor, i njihove slabosti i
sramote sada će biti bez velikog smokvinog lista.
Milan Milošević sa izveštačima "Vremena"
