Rumunski model na srpski način
Kritična 24 sata
Ili je bivša vlast bila toliko trula da ju je
trebalo samo gurnuti pa da se uruši sama u sebe – ili je energija
naroda bila ovoga puta usmerena kako treba veštom taktikom DOS-a i
diskretnim dogovorima opozicije sa razumnim elementima režima. Bilo kako
bilo, izašlo je na isto. S obzirom na okolnosti, pravo je čudo da je
ovaj prevrat prošao sa tako malo žrtava i štete
Pouke
9. marta i zimskih protesta 1996/97. izgleda da su bile temeljito proučavane
u pripremi događaja od 4. i 5. oktobra ove godine – i to na obe strane.
Razlika je bila u tome što su opozicija i razumni elementi u vlasti
izvukli ispravne zaključke, a tvrdolinijaši i talibani iz JUL-a pogrešne.
Jednostavnije rečeno – jedni su bili pametni, a drugi glupi (što smo
znali od početka za ove druge, a slutili za prve). Pre svega, već u
nedelju 24. septembra uveče bilo je jasno da se cela ta priča neće
dobro svršiti. Naime, tada je nekom pripadniku trusta pilećih mozgova u
JUL-u palo na pamet da pravi preventivne kontramitinge u vidu “koncerata
za Srbiju i Jugoslaviju” još pre objavljivanja izbornih rezultata. Kad
se narod na trgovima narogušio, jedan visoki funkcioner JUL-a u Beogradu
počeo je da traži batinaše sa bejzbol-palicama od opštinskih odbora
svoje stranke. Nije ih dobio. Iz policijskih krugova došle su vesti da
dva visoka policijska funkcionera bliska JUL-u jedan iz saveznog i jedan
iz MUP-a Srbije, obilaze policijske brigade po Srbiji i harangiraju za
nasilno razrešenje već očigledne krize vlasti. Policajci bi ih saslušali
i odmah po njihovom odlasku javili Gde Treba. Izgleda da je ideja
kontramitinga bila da se izazovu kršenja javnog reda i mira većeg obima,
čime bi se otvorio put primeni sile, pa čak i vojske, jer su talibani računali
zdravo za gotovo da je Generalštab njihov.
STRUČNA POMOĆ:Trenutak
istine nastupio je kad je opozicija čvrsto i hladno odbila da ide u drugi
krug izbora. Pred režimom Slobodana Miloševića pojavila se sasvim jasna
i ogoljena dilema: državni udar ili odugovlačenje u nadi da će se nečega
setiti, da će se opozicija pocepati kao i do sada, da će ih Rusija podržati.
Sve te nade ispale su pusti snovi: nisu se setili ničeg pametnog, jer su
glupi; opozicija se nije pocepala, jer joj je bilo jasno da se sada radi o
životu i smrti; a Moskva, kao što je poznato, suzama ne veruje. Jedino
čega su mogli se da sete bio je Miloševićev kukavni govor na temu
“pravićete vi mene od govana”. Psihološki gledano, to je prelomilo
stvar: narod je rekao “ko je glup, naivan i u zabludi?”; policija se
upitala “zar za ovoga da bijemo i da ginemo?”; o†ciri su upitali
generale “zar je ovo naš Vrhovni komandant"? Svi zajedno setili su
se da će svakoj državi, pa i onoj Voje Koštunice, trebati vojska i
policija; treba školovati decu i dočekati penziju... Jedini koji toga
svega nije bio svestan bio je veseli Vlajko Stojiljković, ministar unutrašnjih
poslova Srbije, o kome – sad vidimo – njegovi potčinjeni imaju mišljenje
za koje se ispostavilo da je sasvim opravdano. Na izvestan način pobeda
od 5. oktobra predstavlja trijumf kadrovske politike Slobodana Miloševića
i Mirjane Marković.
Opozicija, svesna o čemu je ovde reč – ili On ili mi, trećega nema
– krenula je u posao ozbiljno. Pre svega je nađena ozbiljna stručna
pomoć među bivšim (ali i aktivnim) policajcima i o†cirima, a zatim su
stvarana i uvežbavana jezgra za operativne akcije. Vodilo se računa o
svemu: o naoružanju i opremi, o telekomunikacijam, o logistici, o
transportu, a najviše o planiranju. To se videlo već početkom prošle
nedelje, kada su Čačani blokirali svoj deo Srbije, kao neku vrstu
generalne probe. Šefovi čačanske policije Jovanović i Zavišić
razumeli su poruku. Ubrzo će se u Lazarevcu i Tamnavi pokazati da je
taktika ispravna. Stepen odlučnosti naroda, potpomognut dobro razrađenom
taktikom, razuverio je policiju na terenu.
Prava
drama počinje, međutim, u sredu 4. oktobra popodne, kad iz Beograda kreće
kolona automobila i autobusa u pomoć lazarevačkim rudarima. Spretnom
taktikom opozicija je uspela da policiju zavara diverzijama, šetajući je
po gradu, i da je razvuče na tanko, tako da je u tačkama dodira narod
bio nadmoćniji. Osim toga, policijski radio-saobraćaj bio je od 18 časova
nadalje sistematski ometan jakim predajnicima na svim kritičnim kanalima.
Policija je probala da blokira Ibarsku magistralu na punktu u Lipovičkoj
šumi, na Obrenovačkom putu i još nekim prilazima gradu. Tu je nastala
zanimljiva situacija: put je u Lipovičkoj šumi bio zaprečen koloni koja
je pošla u Lazarevac; dok je trajalo natezanje, put iz Beograda napunio
se vozilima, nekako baš po obe trake. Kad je narod zaključio da je dosta
i silom se probio kroz blokadu, policijsko pojačanje nije moglo da se
probije do mesta sukoba. Komandir jedinice na licu mesta očajnički je
molio za pomoć, ali bez rezultata. Policija je pokušala da zaobilaznim
putevima prestigne kolonu, ali je narod bio brži. Ometanje radio-veze
prestalo je tek kada je operativni centar GSUP-a Beograda naredio
uklanjanje blokada na prilazima gradu, kaže izvor “Vremena” iz
operativnog kriznog štaba DOS-a, pozivajući se na snimke radio-saobraćaja.
ŽRTVOVANE POSADE: U noći
između srede i četvrtka došlo je do prelamanja stavova u vojsci i većem
delu policije. Nije poznata uloga Zorana Janaćkovića u praktičnoj
pasivizaciji Službe državne bezbednosti u kritičnom trenutku, ali će
se i taj segment pre ili kasnije rasvetliti. Činjenice su sledeće: SDB
je, sa svojim ozbiljnim resursima, mogao da neutrališe događaje od srede
i četvrtka, nemojmo se zavaravati oko toga – samo da je hteo; MUP
Srbije mogao je u kritičnoj noći da razbije i spreči masovni dolazak u
Beograd i da jutro dočeka spreman i u punoj kontroli glavnog grada, čak
i bez pomoći vojske – ali nije. Stižu neproverene vesti da su jedinice
policije u unutrašnjosti odbile da odu u Beograd; da su policijske
blokade na prilazima gradu pružile praktično simbolični otpor kolonama
naroda koji je dolazio; da su neke jedinice jednostavno odbile poslušnost
ili bile “van dometa radio i druge veze”. Tokom jutra 5. oktobra
saobraćajna policija veselo je usmeravala kolone ka slobodnim
parking-prostorima u Beogradu, moleći ih da ne ulaze u već zakrčeni
centar, što je naišlo na razumevanje. Sve je to izgledalo nekako suviše
lako...
Prvo ozbiljno ogledanje snaga nastupa na platou ispred savezne skupštine
u četvrtak u rano popodne: rok za priznavanje rezultata izbora istekao je
u 15 časova, i jedna grupa demonstranata preuzima inicijativu. Navaljuju
na vrata Skupštine; policija ispaljuje suzavac, masa se povlači – ali
se veoma brzo pregrupiše i vraća; košava je opet pomogla, kao i 9. i
10. marta 1991. E sada bi trebalo postaviti neka pitanja Vlajku
Stojiljkoviću, ministru unutrašnjih poslova Republike Srbije, ali i
Milanu Milutinoviću, predsedniku republike Srbije, koji je, po Ustavu iz
1990, odgovoran za korišćenje policijskih snaga...
Pitanja su sledeća: kako je uopšte bilo moguće da policijske posade
dva ključna objekta u gradu, Skupštine Jugoslavije i RTS-a, budu
ostavljene i žrtvovane pogrešnom taktikom i komandovanjem? Zašto naređenje
o napuštanju objekata nije izdato čim je bilo jasno koliko se naroda
okupilo oko objekata, nego je policijskim posadama do trenutka predaje obećavana
pomoć? Naime, blagovremenim napuštanjem objekata bile bi izbegnute
ljudske žrtve i ogromna materijalna šteta, pa su se stoga stekle
okolnosti za podnošenje krivične prijave protiv dva pomenuta lica,
Stojiljković Vlajka i Milutinović Milana, a zbog osnovane sumnje da su
počinili krivična dela: nesavesnog obavljanja službene dužnosti,
zloupotrebe službene dužnosti, izazivanja opšte opasnosti, kojom
prilikom su nastupile zabranjene posledice u obliku gubitaka života,
ranjavanja i velike materijalne štete. Na moralnom planu situacija je još
tužnija: lice Stojiljković Vlajko zloupotrebilo je policiju za koju je
bilo odgovorno na način jevtin i dostojan prezira, pokušavajući očajnički
da ponovi scenario od 9. marta, tako što će – namerno i svesno žrtvujući
svoje potčinjene – izazvati krizu sa ciljem angažovanja vojske i zavođenja
vanrednog stanja. Možda bi krivičnu prijavu protiv pomenutih lica
trebalo proširiti i osnovanom sumnjom za pokušaj rušenja ustavnog
poretka. U međuvremenu su u javnost došle informacije kako su neki
krugovi u MUP-u Srbije već isplanirali seriju ubistava vođa opozicije,
aktivista, javnih ličnosti i novinara (intervju Žarka Koraća na Radiju
B-92, subota), ali da su policajci to dojavili na vreme i neutralisali te
pokušaje sami.
Sati koji su usledili pokazaće koliko je stvar bila trula. Policijska
posada Skupštine predala se prva, posle herojskog otpora, kad je potrošila
zalihe suzavca; po važećem Zakonu o unutrašnjim poslovima Srbije, mogli
su da pucaju u masu, štiteći zaštićeni objekat od ključnog značaja,
ali – nisu... Doduše, to im i nije bilo izričito naređeno iz
operativnog centra GSUP-a Beograd, koji je celu akciju policije i vodio u
četvrtak. Posada zgrade RTS-a u Takovskoj takođe je bila žrtvovana, ali
na dramatičniji način. Po izvorima “Vremena” iz operativnog dela
kriznog štaba DOS-a, koji je bio na radio-vezi sve vreme, policijskoj
posadi zgrade RTS-a bilo je u više navrata naređivano da “izdrži još
malo” i da “koristi maksimalno hemijska sredstva”. Kad je komandir
jedinice zavapio: “Koristim hemiju, ali ne deluje!” (antologijska
izjava: CS gas ne deluje!) i kad je rekao da više nema suzavca, rečeno
mu je da pričeka, poslaće mu... Bila je to laž: u tom trenutku policija
nikome više u centru grada nije mogla da pošalje ništa; sve je bilo
gotovo. Šesta stanica policije u Majke Jevrosime već je bila zauzeta i
temeljito opljačkana, policijske snage u defanzivi i povlačenju svuda
osim na Dedinju, gde ionako niko nije išao. Policijska posada RTS-a
predala se odmah posle tog praznog obećanja.
IDEALAN
NAČIN: Onda je nastao potpuni haos: masa se, naime, dočepala neodređenog
broja policijskih ručnih radio-stanica tipa “Motorola”, i počela da
se zabavlja. U kombinaciji sa već aktivnim ometačima, to je srušilo
sistem radio-veze MUP-a na teritoriji grada i paralisalo ionako poraženu
policiju. Nije se moglo učiniti više ništa. Policija je slegla ramenima
i počela da se bratimi sa narodom i deli suvenire: štitove, šlemove,
palice, gas-maske, opasače i ostalo. Ometanje radio-saobraćaja trajalo
je sve do jutra u petak – kad su se baterije motorola ispraznile.
Operativci DOS-a kažu da je tu bilo zanimljivih razgovora između
demonstranata i policije radio-vezom: od uzajamnog sočnog psovanja, pa do
pomirljivih poziva na predaju, sa ilustracijama tipa “Majke mi, pitaj
one u Majke Jevrosime da l’ sam u pravu.”
Zanimljivo je da je zgrada RTS-a u Takovskoj bio jedini kritični
medijski objekat koji je uopšte branjen (osim predajnika na brdima, na
koje niko nije ni išao); Studio B, radio i TV “Politika”,
“Politika”, Radio B-92 i druge medijske kuće pale su bez ikakvog pokušaja
odbrane. Radio Beograd, srce državne radiodifuzije, zauzeo je sam samcit
i bez ispaljenog metka njegov bivši urednik Rade Veljanovski: jednostavno
je ušao unutra i sam sebe postavio za v.d. glavnog i odgovornog urednika
Radio Beograda. E sad: svi znamo da su radiodifuzne kuće glavni cilj u državnim
udarima i prevratima i glavni predmet zaštite snaga reda. Bilo je logično
očekivati da će policija do poslednjeg čoveka braniti predajnike i
mastere RTS-a; a oni nisu mrdnuli. Pošta i Telekom Srbije i Mobtel, mreža
celularne telefonije, nisu prekidali rad; prva stvar u odsudnoj odbrani
vlasti bila bi isključenje upravo sistema telekomunikacija i očuvanje
monopola na radiodifuziju. Šta se to desilo kad niko nije ni pokušao da
sačuva te resurse ključne za opstanak režima? Najverovatnije objašnjenje
jeste da je na vreme postignut dogovor između opozicije i razumnih
elemenata režima oko mirne tranzicije vlasti. Nešto analogno rumunskom
scenariju, ali u mnogo manjim razmerama i sa mnogo manje štete: mi
krenemo, vi se simbolično branite, taman toliko da sačuvate obraz, a mi
onda preuzmemo vlast i neutrališemo budale i ekstremiste... To i jeste
idealan način za rušenje propalih diktatorskih režima: narodno veselje
uz minimalnu štetu. To, naravno, nimalo ne opravdava budale i
ekstremiste: oni sada ostaju za krivični progon zbog niza krivičnih dela
počinjenih sa umišljajem, a radi očuvanja privilegija, sticanja
materijalne i druge koristi sebi ili drugima, a koja su krivična dela
proizvela prekršaje javnog reda i mira većeg obima, gubitak života,
ranjavanje i veliku materijalnu štetu, kao i ugrožavanje ustavnog
poretka. U tu grupu spada i kukavni Ustavni sud Jugoslavije, koji je mogao
sve ovo da spreči objavljivanjem svoje presude o pobedi Vojislava Koštunice
pre četvrtka ili u četvrtak pre roka u 15 časova. Ali ne: ti nesrećnici
su čekali da budu sigurni da je Slobodan Milošević zaista gotov, pa da
tek onda objave svoju mizernu presudu, cinično žrtvujući živote i
imovinu u nepotrebnim neredima.
Ali, time će se baviti organi nove vlasti.
Miloš Vasić
