Vreme broj 510, 12. oktobar 2000.

Posle svega, danas nije lako biti Slobodan Milošević. Po rečima jednog funkcionera SPS-a, on je trenutno najviše zaokupljen brigom za sopstvenu sigurnost. Zauzvrat, javnost je i te kako zainteresovana za njegovo boravište: gde je Milošević bio kada je usled odbijanja da prizna izborni poraz doveo zemlju na rub građanskog rata i gde se sada – shodno obećanju iz poslednjeg obraćanja javnosti – namerava odmoriti i posvetiti porodici. Na Dedinju gde renovira privatnu kuću, u Požarevcu od koga je zajedno sa suprugom pravio drugu prestonicu ili u utvrđenoj vikend-rezidenciji u Dubašnici? U svakom slučaju, unuk Marko, sa ocem Markom i majkom Jelenom, već je u Moskvi.

Beograd – Dubašnica – Požarevac

Gde će deda čuvati unuka

"I nije to ogromna kuća, kako narod izmišlja. Koliko sam ja video, u njoj ima tri apartmana, nekoliko soba, velika trpezarija, banket sala, bazen, podrum... Ne verujem da ima podzemnih skloništa, bar koliko ja znam. Kuća, zapravo vikendica, napravljena je od drveta, odnosno balvana sa spoljne strane, i mermera, a krov joj doseže skoro do zemlje. Naravno, u njoj su kotlovi za grejanje, a voda direktno stiže iz jakog izvora", kaže konobar iz hotela "Jezero" pored Borskog jezera, koji je svojevremeno posluživao porodicu Milošević u rezidencijalnoj vikendici na Dubašnici

Teško je opisati zaprepašćenje dežurnog policajca borskog SUP-a na novinarsko pitanje da li se slobodno može otići do Dubašnice, visoravni na južnim padinama planine Beljanice, pune stoletnih, gotovo nepreglednih bukovih šuma u kojima se nalazi nekadašnje Titovo lovište i za njega sagrađena planinska vikendica, a sada obično vikend odmaralište familije Milošević. "Sačekajte ovde, sad ću pozvati nekog", odgovorio je zbunjeni policajac. Ubrzo se vratio objašnjavajući da je načelnik SUP-a Časlav Golubović negde "izašao", isključio mobilni i da će sad sa sprata sići neko od načelnika odeljenja. Dvojica policajaca u civilu, kako rekoše načelnici SUP-a, ubrzo su došli i veoma ljubazno saopštili da će razgovarati sa Golubovićem i reći nam njegovu odluku. Inače, Golubović je, kako su nam kasnije rekli Borani, veoma veliki prijatelj i poštovalac Slobodana Miloševića.

Posle sat čekanja policajci su objasnili: "Sve do juče (6. oktobar) Dubašnica je bila u nadležnosti Republičkog MUP-a, a sada je taj objekat preuzela Vojska Jugoslavije. Mi više nismo nadležni. Načelnik Golubović nam je rekao da je Dubašnica, odnosno vikendica u lovištu, rezidencija predsednika SRJ." Ne rekoše, doduše, kog predsednika. Naizgled zabrinuto preporučili su da bez dozvole nije zdravo ići kroz planinu, pogotovo ne u pravcu lovišta. Uzdržali su se od objašnjenja o kakvoj je opasnosti reč.

NIŠTA POSEBNO: Valjalo je ipak probati. Na putu od Bora do Borskog jezera, odakle vodi put za Dubašnicu udaljenu oko 30 kilometara, nije bilo žive duše iako je bila subota. Nije bilo automobila ispred mnogobrojnih, maglom obavijenih vikendica pored jezera, niti njihovih vlasnika. Dvojica policajaca u rutinskoj autopatroli takođe su, posle provere identiteta nenadanih posetilaca ovog kraja, bili vidno začuđeni namerom da bez ikakve dozvole neko nepozvan hoće u Dubašnicu, što je godinama unazad bilo nezamislivo, pogotovo ovih dana. "Ne znamo ima li koga gore, mislimo da je samo čuvar, stari penzionisani policajac, na kapiji lovišta. U svakom slučaju, za vas je bolje da se vratite nazad, nikad se ne zna šta vas može snaći na tih tridesetak kilometara po pustoj planini i nevremenu. Ionako ne biste ništa videli sem žičane ograde", objasnili su policajci i nastavili put prema Borskom jezeru. Posle tolikih upozorenja bilo je riskantno ići dalje.

U praznom hotelu "Jezero" pored Borskog jezera, bez ijednog gosta, jedini je kelner (i on bi da mu se ne pominje ime) bio pričljiv: "Sve do 1995, kad su počela da se događaju nerasvetljena ubistva, Slobodana Miloševića, njegovu familiju i goste koje su dovodili mi smo iz hotela opsluživali. Odlazili smo gore po pozivu i tamo boravili tokom dana. Međutim, od pre pet godina uvek je dovodio svoju poslugu: kelnere, kuvaricu, sobaricu, telohranitelje... Sloba je po pravilu uvek dolazio sa Šajom (Nikola Šainović – op.aut.), nisu se odvajali jedan od drugog. Najverovatnije su i sad zajedno. Nikad se nije znalo kad će Milošević doći. I Sloba i Šaja bili su prijatni ljudi, neprepotentni i raspoloženi, za razliku od Zorana Sokolovića, bezobraznog galamdžije kome nikad ništa nije valjalo. Drao se i izdirao na poslugu tako da se niko od nas nije grabio da ga posluži. Inače, Sokolovića ovde nema već četiri-pet godina, iako ima običaj da se smuca po planini. Slobodan nikada nije popio više od pola čašice rakije ili vina. Dolazili su helikopterom ili automobilima. Ljudi svašta pričaju o toj vikendici. I nije to ogromna kuća, kako narod izmišlja. Koliko sam ja video, u njoj ima tri apartmana, nekoliko soba, velika trpezarija, banket sala, bazen, podrum... Ne verujem da ima podzemnih skloništa, bar koliko ja znam. Kuća, zapravo vikendica, napravljena je od drveta, odnosno balvana sa spoljne strane, i mermera, a krov joj doseže skoro do zemlje. Naravno, u njoj su kotlovi za grejanje, a voda direktno stiže iz jakog izvora. Ta vikendica kao da je skrivena od očiju radoznalaca; smeštena je u uvali u borovoj šumi i ne može se videti dok joj se ne priđe. Veoma je daleko od trostruke žičane ograde kojom je ograđeno oko sto hektara lovišta. Posle 1995. na ovim terenima bila je uvedena rigorozna kontrola, niko živi nije smeo ni do Borskog jezera da dođe. Milošević je obično za vikend dolazio sa Mirom, Markom i Marijom i uvek bio sa neizbežnim Šajom koji je boravio u Dubašnici svakog vikenda."

Među stanovnicima Bora i okoline jedva da ima desetak ljudi, ne računajući mesnu policiju, koji su ikad ušli u lovište i vikendice. Međutim, Borani dobro znaju šta se događalo kako poslednjih godina tako i ovih dana u okolini lovišta, odnosno vikendica. Očevici kažu da je rano ujutro 6. oktobra kolona oklopnih vozila i džipova pošla iz Dubašnice do aerodroma, udaljenog nešto manje od tridesetak kilometara pod visoravni, da bi obezbeđivali Miloševićev odlazak. To je inače aerodrom s koga mogu da poleću i transportni avioni tipa "Antonov". Na aerodromu postoji i omanja kasarna Vojske Jugoslavije. Biće da je do tada Slobodan Milošević bio gore u vikendici, ali ovog puta bez uobičajenog obezbeđenja i policijske i vojne blokade celog kraja. To jutro je, po svemu sudeći, otišao u Beograd da se sastane sa Ivanovim. Istog dana pomenuta kolona vojske je oko 17 časova sišla s planine i vratila se u kasarne u Žagubici.

LOVAČKA RADOST: "Uvek smo znali kad u Dubašnicu stignu Sloba i Šaja", kažu lovci borskog okruga. "Čim se policija, debeovci i vojska razjure po planini i kad iz šume ne izleti zec već neko uniformisano lice sa heklerom ili škorpionom, znamo da su gosti u Dubašnicu stigli, kažu oni, napominjući da ni muva nije mogla nezapaženo da proleti tokom Slobinog ili Šajinog boravka u vikendici, budući da je bukvalno na svakom koraku bilo naoružanih ljudi koji su ih čuvali. Inače, posle završenih oružanih sukoba na jugu zemlje, sa Kosova je doterana i na aerodrom stacionirana jedna protivavionska baterija zbog eventualnih diverzantskih pokušaja 'stranih plaćenika' da Slobu kidnapuju ili ubiju. Mi ne znamo da li se Milošević uopšte bavio lovom. Ukoliko jeste, sigurno nije nikog od nas pozvao da zajedno živimo. Doduše, u ovom kraju kad komšija iz dna duše mrzi komšiju, on ga pozove u lov." Smejući se to pričaju lovci u nadi da se Sloba više nikada neće pojaviti u okolini Bora. Pre svega zato što im je policija oduzimala lovačke puške i kad su bili na desetine kilometara udaljeni od Dubašnice, a u vreme kad je u njoj boravio Milošević. Posebno su bili ljuti na policajce iz Bora koji su morali, po naređenju načelnika Golubovića uvek kada je predsednik dolazio u Vikendicu da ga čuvaju blokirajući okolne puteve i motreći na lovce kojima su plenili oružje i kasnije ga vraćali.

"Ni Milošević, ni Šaja, niti bilo ko drugi nisu danas (7. oktobar) u Dubašnici, jer bismo mi to znali. Otišli su da se ne vrate", zaključili su lovci.

Jovan Dulović

Kuća sa kamerama

Glavnom požarevačkom ulicom u subotu popodne ljudi su mirno prolazili zastajkujući pred razlupanim i opljačkanim prodavnicama Marka Miloševića. Stakla "sajbernet" prodavnice savremene i skupe tehničke opreme bržljivo su polupana, a radnja opustošena i polomljena kao i par†merija, mada u nešto blažem obliku. Markovu pekaru i piceriju demonstranti su, koliko se spolja vidi, dve večeri ranije uspeli samo da načnu; stakla su napukla i iznutra izlepljena papirom za pakovanje. Policija je čuva kako se ne bi dogodilo da bude dokusurena. Škrti na rečima, Požarevljani nisu radi da govore o uništavanju Markove imovine stečene "vrednim trudom i radom", kako svojevremeno reče njegova majka, a još manje da kažu gde se nalazi kuća familije Milošević. "Tu je negde u ovoj ulici, videćete kamere instalirane na zidovima ukusno sagrađene ograde", na jedvite jade ozbiljno je odgovorio jedan mladi Požarevljanin. Ali, dovoljno je bilo samo nekoliko sekundi posle načinjenog fotografskog snimka ograde kuće Miloševića da iz velikog dvorišta izleti ogromni policajac u crnoj uniformi, verovatno specijalnih snaga MUP-a, raspitujući se kud se dede čovek sa foto-aparatom u ruci koji se muvao ispred kuće. Međutim, snimatelj je bio brži. "Ovde u Požarevcu nema nikog od Miloševićevih, bežite što pre odavde, zar ne znate da je Vlajko Stojiljković i dalje ministar policije i da ima ljude koji su mu još privrženi", dobronamerno je savetovao jedan stariji prolaznik koji je posmatrao šta se događalo ispred najčuvenije kuće u Požarevcu.