Vojska i politika
Manevrisanje
Kada je reporter "Vremena" te večeri prišao
vojnoj zgradi na uglu Nemanjine i Ulice Generala Ždanova i zavirio kroz
prozorčić na kapiji, sa druge strane se pojavila glava pod šlemom.
"Da li je kod vas sve u redu," pitali smo vojnika. "Sve je
u redu, samo vi nastavite što ste započeli"
Inauguraciji
predsednika Vojislava Koštunice prisustvovao je i načelnik Generalštaba
Vojske Jugoslavije (VJ) Nebojša Pavković i još nekolicina generala u
svečanim uniformama. Znači li to da je opasnost da odlazeći režim
zloupotrebi vojsku otklonjena?
“Ne postoje više uslovi da ostaci režima u velikim razmerama
zloupotrebe Vojsku Jugoslavije, ali se opasnost zloupotrebe pojedinih
jedinica još ne može isključiti”, kaže za “Vreme” pukovnik
Dragan Vukšić, sada savetnik predsednika Pokreta za demokratsku Srbiju.
“Dok Milošević i uži krug ljudi oko njega ne bude pod potpunom
kontrolom, imamo zmiju u nedrima. Oni moraju biti potpuno razvlašćeni i
udaljeni iz političkog života. Medju prvima na toj listi su tzv. načelnik
Generalštaba i tzv. ministar odbrane”, kaže Vukšić.
TEREN IKAMPANJA: Vojska
Jugoslavije je dala značajan doprinos Miloševićevoj predizbornoj
kampanji. Kada je Milošević govorio na predizbornom skupu u Beranama,
obezbedjivalo ga je toliko vojske da je, prema izveštaju UNHCR-a,
nekoliko stotina ljudi, uglavnom Albanaca i Muslimana, pobeglo na Kosovo u
strahu od sukoba. Potom je SIK ovlastio VJ da “čuva” biračka mesta u
Crnoj Gori. Vojna policija je u Crnoj Gori legitimisala birače, govorila
im za koga da glasaju, a u nekim slučajevima i odnosila glasačke kutije
posle zatvaranja birališta.
U Srbiji nije bilo tolike izborne upotrebe jedinica VJ, naprotiv. U
velikom broju garnizona regruti su izvedeni “na teren”, gde je
prvobitno bilo planirano da ostanu i na sam dan izbora. Iz pojedinih
kasarni je “na teren” izvezeno i celokupno naoružanje. Očigledno je
da je naredbodavac ozbiljno računao na nerede. Zato je bilo zgodnije da
ni regruti ni oružje ne budu u kontaktu sa narodom. Ipak, regruti su na
kraju vraćeni u kasarne da glasaju, neki tek u ponedeljak. Za sve to
vreme, neke jedinice popunjene vojnicima po ugovoru, profesionalcima, bile
su u stanju povišene borbene gotovosti.
Predstavnicima opozicije nije dozvoljeno da prate glasanje vojnika i
oficira. U DOS-u tvrde da je, prema njihovim informacijama, za Koštunicu
glasalo oko 80 posto pripadnika VJ. Pitanje je da li ćemo ikad saznati
verodostojne rezultate glasanja u vojsci. Vojni glasački listići su
stizali direktno u SIK, gde se njima bezočno manipulisalo, a na kraju je
izborni materijal nastradao prilikom upada naroda u saveznu skupštinu, u
kojoj je bilo sedište SIK-a.
Pošto su već bile počele pripreme za štrajkove i blokade puteva, čelnici
DOS-a u Nišu i Šapcu su u 28. i 29. septembra zatražili sastanke sa
najvišim lokalnim starešinama, a DOS je od Nebojše Pavkovića zatražio
da primi delegaciju u kojoj je trebalo da budu Vuk Obradović, Dragan
Veselinov i Milan St. Protić. Portparol VJ pukovnik Svetozar Radišić
izjavio je u petak da vojska "nema funkcionalnu vezu sa
strankama" i da "neće biti nikakvih prijema u komandama i štabovima
niti kontakata sa predstavnicima stranaka".
Režim već tada nije bio siguran u svoj represivni aparat i koristio
ga je samo za zastrašivanje. Na najveći štrajk, štrajk rudara
Kolubare, poslato je najveći kalibar - načelnik Generalštaba lično.
General Pavković je u kolubarski rudnik, već okružen jakim policijskim
snagama, došao 3. oktobra posle ponoći pod jakom vojnom pratnjom, sa sve
oklopnim transporterima. Pavković je "pregovarao" do ranog
jutra, i nije postigao ništa. General Pavković nije objasnio kako se
njegova misija uklapa u ustavom propisana ovlašćenja VJ na koja se sve
vreme poziva.
SAMO VI NASTAVITE: Onda je
došao 5. oktobar. Toga jutra u nekim garnizonima oficiri su održali
sastanak sa vojnicima. Rekli su im da nema razloga da se plaše, da će
vojska toga dana ostati u kasarnama i da neće izaći da interveniše
protiv naroda čak i ako od više komande stigne takvo naredjenje. I
zaista, većih pokreta vojske toga dana nije bilo. U Beogradu je kolona od
petnaestak blindiranih vozila sa ljudima u kamuflažnim uniformama, pod
punom ratnom opremom i gas maskama na glavama, došla sa Banjice na
Slaviju, ali se ubrzo vratila u kasarnu. Oko vojnih objekata u centru
grada nije bilo vidljivih stražara. Kada je reporter "Vremena"
te večeri prišao vojnoj zgradi na uglu Nemanjine i Ulice Generala Ždanova
i zavirio kroz prozorčić na kapiji, sa druge strane se pojavila glava
pod šlemom. "Da li je kod vas sve u redu," pitali smo vojnika.
"Sve je u redu, samo vi nastavite što ste započeli", odgovorio
je. Da vojska još ima neke veze sa životom bivšeg predsednika svedočilo
je te večeri samo poletanje tri vojna transportna aviona sa batajničkog
aerodroma.
U petak 6. oktobra ujutro, održana je sednica kolegijuma načelnika
Generalštaba. “Postoje uži i širi kolegijum načelnika generalštaba”,
kaže Dragan Vukšić. “Uži čine načelnik, njegov zamenik, njegovi
pomoćnici i načelnici uprava bezbednosti i obaveštajne uprave. Širi čine
još i komandanti strategijskih grupacija i resora (armija kopnene vojske,
komandanti mornarice i vazduhoplovstva itd.). Kolegijum razmatra sva
pitanja od važnosti za VJ, uključujući i političku situaciju, i van
tog tela u Vojsci ne postoji ništa više.” Ovo telo posle sednice nije
izdalo nikakvo saopštenje za javnost, i to je izazvalo zebnju posmatrača.
Izgledalo je kao da najviše vojno rukovodstvo još razmišlja na čiju
stranu da stane. “Vojska je još uvek zatvorena prema javnosti zato što
je veći broj generala oko Pavkovića slične mentalne strukture”, kaže
Dragan Vukšić. “Oni se nadaju da je Pavković uspeo da se nametne, da
će da preživi u službi, a sa njime i oni. U tome i jeste apsurd, oni su
se pomirili sa promenama, a do poslednjeg momenta su bili lojalni Miloševiću.”
A onda je došao Igor Ivanov, ruski ministar spoljnih poslova.
Londonski “Sandej tajms”, kojem ne treba uvek verovati, piše da je
Milošević pred razgovor sa šefom ruske diplomatije naredio pokret jedne
specijalne, njemu lojalne vojne jedinice iz Niša ka Beogradu. Verovatno
je reč o delovima 63. padobranske brigade. Jedinica se, kako piše list,
tokom razgovora Miloševića sa Ivanovim, još uvek kretala ka Beogradu.
Ivanov se zgranuo kad je to saznao i tražio od Miloševića da vrati
vojsku u kasarnu, pa je i ova opasnost otklonjena.
Tog popodneva je Vojislav Koštunica u Palati federacije primio Nebojšu
Pavkovića. General Pavković je čestitao Koštunici na izboru za
predsednika Jugoslavije i istakao da se VJ striktno pridržava ustavnih
nadležnosti. Nakon toga, Koštunica i general Pavković sastali su se sa
Miloševićem. Početku razgovora, na kratko, prisustvovao je i Pavković.
Posle razgovora sa Miloševićem, Pavković je sa Koštunicom otišao u
Palatu federacije, gde su nastavili razgovor. Koštunica je odbio da saopšti
detalje susreta sa Nebojšom Pavkovićem i rekao da je "sve što je
saopšteno iz VJ dovoljno" i da "upućuje na to da je reč o
demokratskoj smeni vlasti na miran način i da je vojska prihvatila
princip smenjivosti vlasti".
Te večeri je Koštunica, gostujući na RTS-u, rekao da gradjani što
se tiče vojske mogu biti potpuno mirni. Sudeći po BBC-u, Milošević više
nije imao razloga da bude miran “što se tiče vojske”. BBC, pozivajući
se na izvore iz DOS-a, javlja da je u petak grupa visokih oficira VJ
posetila Miloševića i pod pretnjom oružjem mu saopštila da mora da
preda vlast.
KAKO SE UDOMITI: Milošević,
koji je na vlast došao uz pomoć vrha pokojne JNA, od samog početka je
činio sve da oslabi vojsku i njen uticaj na politiku. Vodio je u ratove
koje je morala da izgubi, iscrpljivao je materijalno, čistio od
nepodobnih, uništavao je naoružanje po Dejtonskom sporazumu. Na kraju
joj je zadao najteži udarac uvodeći je u rat sa NATO-om. “U Vojsci
postoje dva dela. Jedan je vojno rukovodstvo, odano ‘vrhovnom
komandantu’, a drugi deo su neki generali, većina oficira, ogroman broj
podoficira i vojnici”, kaže Dragan Vukšić. “Taj razdor se nije
manifestovao javno. To što rukovodstvo nije taj razdor realno predstavilo
ni svom ‘vrhovnom komnadantu’ ukazuje da su oni već tada razmišljali
kako da se udome kad se desi ovo što se desilo.”
Odlazećem režimu je ostala nekakva mogućnost da izazove incidente
samo u Crnoj Gori. Oko 1500 pripadnika tamošnjeg Sedmog i Četvrtog
bataljona vojne policije su birani, politički podobni profesionalci.
Predsednik Crne Gore Milo Djukanović je u subotu izjavio da ne priznaje
ni nove vlasti SRJ. NATO, čije su snage svuda oko Crne Gore, zakazao je,
kao da želi da pomogne Miloševiću, manevre u Jadranu za 25. septembar,
podstičući tako ksenofobičnu histeriju kod Crnogoraca lojalnih Miloševiću.
Dragan Vukšić zato kaže da je nužan što brži odlazak Nebojše
Pavkovića sa mesta na kojem je sada. “Uklanjanjem Pavkovića celokupno
vojno rukovodstvo bi se automatski prestrojilo”, kaže Vukšić.
Smena na čelu VJ mogla bi se odigrati već na prvom sastanku novog
sastava Vrhovnog saveta odbrane (VSO), čije je sazivanje Milo Djukanović
u subotu javno zatražio. Ali, kaže Dragan Vukšić, najbrži put za
smenu Nebojše Pavkovića, i pre sednice VSO-a, bio bi da njegov odlazak
zatraže sami generali, članovi kolegijuma načelnika Generalštaba.
Toliko hrabrosti bi generali valjda mogli da skupe.
Zoran B. Nikolić
Susret s Miloševićem
Vojislav Koštunica je dosta dugo pokušavao da
stupi u kontakt sa načelnikom Generalštaba VJ Nebojšom Pavkovićem.
Nije išlo sve do petka 6. oktobra. A onda, dok je Koštunica preuzimao
kancelariju predsednika SRJ, u Palatu federacije na Novom Beogradu
odjednom je uletela neka prilično uzrujana individua u kožnoj jakni i
polukonspirativno saopštila Koštuničinim saradnicima da stiže on,
Pavković: "Evo idu, on je u trećem džipu", ali da general traži
da ga Koštunica sačeka na ulazu.
Koštunica je pristao i pošao. U međuvremenu mu
je prišlo predsedničko obezbeđenje i reklo da ga preuzima, tu je
blindiran auto, pa će se nekako snaći dok ne pređe u Užičku. "Ma
neću da idem u Užičku", govorio je Koštunica, pa se obezbeđenje
izgleda nekako pomirilo s tim da pred zgradu u kojoj Koštunica stanuje na
Dorćolu postavi onu kućicu nalik na telefonsku govornicu sa policajcem
unutra.
Koštunica je najzad sišao da dočeka Pavkovića,
ali dok su za njim stigli saradnici, Koštunice više nije bilo.
"Gde je", pitali su uspaničeno.
"Otišao je s Pavkovićem", glasio je
odgovor. Najbližem Koštuničinom okruženju uopšte nije bilo lako.
"Kako ste mogli da ga pustite", pitao je neko.
Posle se ispostavilo da je Pavković došao da
odvede Koštunicu kod Miloševića. General ih je upoznao – prvi put u
životu su se videli, a onda povukao da njih dvojica nasamo razgovaraju.
Stvarni sadržaj tog jednočasovnog razgovora će možda jednog dana
postati poznat, ali se Koštunica bezbedno s njega vratio u Predsedništvo,
a Milošević je naciji saopštio da ide da se odmara.
R.N.
