Intervju: Vladimir Arsenijević
Cinizam prema političkom životu
"Mislim
da ovde neće doći do totalne katarze, i moraćemo sigurno da računamo s
jednim brojem vrlo nesimpatičnih lica koja će ostati na političkoj
sceni, pa i šire"
Ratni
dnevnik Meksiko objavljen je
samo nekoliko dana pre nego što se većina nevolja jednog naroda
prevalilo na pleća malog Marka. Mada je ovaj žanrovski iskorak
romanopisca Vladimira Arsenijevića (Potpalublje
i Anđela), objavljen u okviru
novopokrenute izdavačke kuće "Rende", nakratko ostao u senci
dugo priželjkivanog raspleta, Arsenijevićeva knjiga napokon je krenula
na uobičajeni put prema rasterećenim čitaocima. Njen nastanak Vladmir
Arsenijević dovodi u vezu s pozivom Međunarodnog parlamenta pisaca da
provede neko vreme u Meksiku, odakle se ovaj pisac nedavno vratio, opisujući
na početku ovog razgovora za "Vreme" kako je u danima NATO
intervencije pokušavao da nađe neki način kako bi izašao na kraj sa
osećanjem neposredne blizine rata:
"Otvorio sam svesku i počeo da beležim sve ono što se dešavalo od trećeg dana bombardovanja, tako da se dnevnik punio beleškama skoro dva meseca, sve dok nisam stigao u Meksiko. Ako postoji nešto što sam napisao iz razloga koji nisu književni, onda je to ova knjiga, jer sam pišući te redove pokušavao da očuvam neko stanje unutrašnje ravnoteže. Medutim, susret sa albanskim piscem sa Kosova Dževdetom Bajrajem, koji je na poziv Parlamenta pisaca doputovao malo kasnije u Meksiko Siti, promenio je prvobitni koncept dnevnika. U jednom trenutku smo seli i počeli da pričamo o iskustvima rata i tek tada sam shvatio razmere Dževdetove tragedije koja bi mogla da se okarakteriše kao blaga verzija nečega što se tih dana dešavalo na Kosovu, budući da su postojale mnogo tragičnije priče, a ova je priča nosila u sebi gubitak bliskih članova porodice, maltretiranja, tučenja, višestruka hapšenja, deportovanja, oduzimanja dokumenata, bežanja i spasavanje golog života. Tokom razgovora sam zaista preživeo pravi emotivni šok. Osetio sam potrebu da na kraju knjige opišem njegov život tokom istog razdoblja, ne bi li čitalac mogao jasno da vidi kako je izgledao period naše nove istorije doživljen iz perspektive Beograda, a kako proživljen u opštini Mališevo, Orahovac."
"VREME":
Da li je priča Dževdeta Bajraja pomogla da ova knjiga uspostavi neki
balans između srpsko-albanske perspektive?
ARSENIJEVIĆ:
Ako postoji neki
balans, onda on leži u Dževdetovoj i mojoj suštinskoj
nezainteresovanosti za probleme koji postoje izmedu Albanaca i Srba, ali
na onaj način na koji ih vidi većina u obe sredine. Niti Dževdet ima
bilo šta protiv Srba, osim što mu je jasno odakle su dolazili ljudi koji
su na Kosovu poslednjih godina formirali realnost, dok sa druge strane, ja
ne gajim bilo kakvu vrstu negativnih osećanja prema Albancima, niti prema
bilo kome na ovom svetu. Ako je neko bio kritičan prema stvarnosti na
Kosovu i kosovskim političarima, onda je to bio Dževdet, ako je neko bio
kritičan prema Srbiji, srpskim političarima i srpskoj odgovornosti za
ono što se dešavalo poslednjih godina, onda sam to bio ja. Naše
prijateljstvo je zasnovano na uzajamnom poverenju i mislim da taj isti
balans postoji u knjizi – ravnoteža nepodozrivosti i verovanja na reč.
Kosovo nikad nisam doživljavao
kao srpsku kolevku ili svetinju, kako je opisuje visokoparna retorika. Za
mene je to geografski pojam i prostor na kome žive ljudi različitih
nacionalnosti. Jedino osećam ogromnu obavezu prema kvalitetu života
ljudi koji žive na Kosovu, ma kakva bila njihova etička pripadnost.
Umesto toga, ovde su godinama negovani mitovi o vazdušastim svetinjama od
kojih nemamo ništa, budući da već godinama ne možete da odete i mirno
pogledate neku od njih. Na Kosovo smo poslednjih godina odlazili sa istim
osećanjima sa kojima je Englez sa juga odlazio u severnu Irsku, Kosova
smo se plašili onoliko koliko smo ga dizali u mitove i kovali u zvezde.
Negativni nanos koji postoji u ovoj sredini prema kosovskim Albancima nije samo došao iz prorežimskih krugova; čini se da ovde godinama vlada temeljno nerazumevanje prema tom narodu.
Možda ne toliko nerazumevanje koliko nedostatak interesovanja da se uspostave kontakti. Ovde se ponavlja sve ono što su ljudi iz Beograda zamerali onima u Hrvatskoj, a to je neka vrsta uobraženog kosmopolitizma gde "kvalitet" ljudi raste u odnosu na to koliko im je dobra frizura ili vredna marka cipela koje nose. Koliko god osežamo neku vrstu inferiornosti prema zapadanim republikama bivše Jugoslavije toliko je jače naše gađenje i osežaj da treba da odgurnemo onoga ko se navodno nalazi ispod nas. Tada postajemo osioni, oholi i potpuno nezainteresovani. Odsustvo empatije i nerazumevanje kosovskog problema ovde su često služili mlakom izdignužu. Evo, i sada žemo mi biti još lepši od Albanaca, još žemo lakše da se otisnemo i da ih u prolazu gurnemo još više nadole. Međutim, mene u svemu ne interesuje bilo kakva politička računica, zanimaju me kontakti jer mi se čini da ne postoje dva naroda u Evropi kojima je teže da kontaktiraju od Srba i Albanaca.
Ne želim da zvučim
politički korektno, ali i dalje možete sresti govor mržnje kada se
govori o tom narodu, čak sada i među nekadašnjim opozicionim
poslanicima koji sede u novom parlamentu. Vi ćete i dalje čuti rec
"Šiptar", koja već u samom izgovoru nosi uvredljivu
konotaciju.
To sigurno ne spada u korpus problema koji će iščeznuti preko noći.
Sjedinjene Američke Države
su davno ukinule ropstvo i rasnu segregaciju, ali nisu svi prestali da
budu rasisti. Naš kvalitet nije u tome što smo Srbi, Hrvati ili
Slovenci, već u izmešanosti i preplitanju različitih uticaja. Svako
pojedinačno je dosadan. Osnovni problem leži u užasavanju od sebe samih
i tu mislim na sve eksjugoslovene. Slovenci su želeli da pobegnu od toga
da su Balkanci, Hrvati su se najviše plašili da neko ne pomisli da su
Srbi, Srbi samo da neko ne pomisli da su oni Albanci, a Albanci da nisu
Cigani. To je rasna etnička hijerarhija, strahovito anahrona i opasna.
Možda je konačno u
Srbiji došao trenutak da se krene sa preispitivanjem onoga što je dovelo
da se zemlja, kakva je bila Jugoslavija, raspadne na krvav način jer će
se procesom analiziranja onoga što se desilo možda doći do svesti o
tome kako bi trebalo uspostaviti nove odnose između naroda koji žive na
ovom prostoru i na koji način se može doći do uzajamnog poštovanja.
Da li deliš neku vrstu euforije koja je poslednjih dana zahvatila Beograd?
Sve je nekako čudno i
neobično: izađeš na ulicu, kupiš "Politiku" ili "Večernje
novosti", dođeš kući uključiš Radio-televiziju Srbije, prosto je
nekako prirodno da čovek oseća euforiju, pošto smo već počeli da
sumnjamo u to da će se stvari ikada promeniti. Ma koliko se dosadašnja
vlast udaljila od titoizma, ona se konstantno naslanjala na taj model života,
predstavljajući dodatnu mutaciju onoga što je već bilo loše u pređašnjem
sistemu, tako da nikad nismo stigli do oštrog reza, katarzičnog oslobađanja
od prošlosti i opuštanja koje pretpostavlja kretanje od nulte tačke.
Kada su državne
institucije prošle nedelje počele da se urušavaju, zaista smo
poverovali da će nam se dogoditi nešto nalik padu Berlinskog zida. Međutim,
ponovo smo morali da se korigujemo jer ovde nije vladao totalitarni sistem
koji je bio nametnut spolja. To je bila travestija koja se koristila
spoljnim obeležjima demokratije, mada je dopustila da nastane nešto što
će je na kraju i dokusuriti, a to je bila Demokratska opozicija Srbije.
Mislim da ovde neće doći
do totalne katarze, i moraćemo sigurno da računamo sa jednim brojem vrlo
nesimpatičnih lica koja će ostati na političkoj sceni, pa i šire. Međutim,
činjenica da na vas više niko ne sikće i ne kevće sa televizijskih
ekrana, donosi olakšanje za napaćena čula. Tu se, međutim, dolazi do
tačke gde će neke stvari morati da postanu neprijatne. Mislim da u
svakom demokratskom uređenju ljudi koji su činili razne stvari moraju da
odgovaraju pred licem pravde. Verujem da politika nije jedna od stvari u
koju se razumem, a naročito to nisu neke proceduralne skupštinske
zavrzlame o kojima ne znam ništa, ali sam tokom konstitutivnog zasedanja
saveznog parlamenta stekao utisak o neverovatnoj žilavosti ljudi bivšeg
režima. Reč je o moralu bez obraza. Vi i dalje imate posla sa ljudima
koji nisu osetili da su korumpirali sva mesta koja su zauzimali, da su
prljali politički život ove zemlje, da su sramota ovog naroda i da bi
zaista trebalo da se sklone. Njih niko neće nasilno uklanjati i potpuno
se slažem s tim da ne treba da bude revanšizma, ali bi trebalo pažljivo
preispitati odgovornost svakog pojedinačno, jer je reč o hiljadama ljudi
koji su izgubili živote, bili iseljavani, nad kojima su počinjena
najodvratnija zverstva nezavisno od toga da li su oni bili Albanci,
Muslimani, Hrvati, Srbi ili bilo ko drugi.
Činjenica je da je ovde
vladalo strašno zlo, a mi sada imamo priliku da to ne prihvatimo kao nešto
sudbinsko, već da ga vežemo za konkretna dela i one ljude koji su
planirali, naređivali i izvršavali najstrašnije stvari. Treba stati na
rep ljudima koji su dozvolili da stvari odu u tom pravcu i zaustaviti taj
model ponašanja. Ako to sada propustimo, vrlo brzo će se zaboraviti ko
je šta činio. Naravno, ne možemo da očekujemo da svi ti ljudi nestanu,
da se potpuno dezaktiviraju, postanu bezlični ili nevidljivi članovi društva.
Neki će se svakako naći u redovima nekih drugih partija, jedan broj
ljudi će nastaviti da podgreva mutantnu levu ideju, bez obzira na to što
to nema nikakve veze s bilo kojom levičarskom partijom koja postoji u
Evropi.
Da
li misliš da će neki od tih ljudi politički preživeti?
Zaista ne verujem u budući
politički život Slobodana Miloševića. On je izgubio svaku političku
relevantnost kod kuće, a čim napusti granice zemlje on se pretvara u
progonjenu osobu. Ne mislim da je njegova sudbina na bilo koji način
različita od sudbine Radovana Karadžića ili nekoga sličnoga. Meni je
zaista žao što to moram da kažem, ali za njim ne osećam ni trunku sažaljenja.
Mogu da se sažalim čak i nad masovnim ubicama kada ih vode na izvršenje
kazne, ali na neki čudan način ne osećam bilo kakvu vrstu sažaljenja
kada razmišljam o sudbini Slobodana Miloševića.
Čini se da će na drugim nivoima stvari biti jednako odvratne kao što je to bio slučaj u ostalim postkomunističkim zemljama, i da ćemo videti iste igrače u izmenjenim ulogama. Poslednjih dana možete čuti: "Super je Šešelj, on je priznao izborne rezultate." Priznati izborne rezltate je nešto najnormalnije, ne znam šta je u tome posebno vredno, njega to priznanje ne abolira od bilo čega što je ranije činio. Zašto bih ja zbog toga što je on najednom shvatio i prihvatio realnost zaboravio njegovo ponašanje i siledžijstvo koje je pokazivao u poslednjih deset godina? Plaši me pomalo to olako opraštanje i zaboravljanje.
Da
li postoji odgovor na konvertitstvo?
Naša je dužnost da budemo cinični prema političkom životu i da ne pridajemo toliku važnost svemu, da ne kujemo ljude u zvezde, mada se nešto slično već naziralo tokom drugog gostovanja Vojislava Koštunice na RTS-u. Tu se tačno vidi kako naš odnos prema čoveku koji je u kaputu predsednika, nije odnos prema čoveku kakav on jeste, već prema kaputu predsednika.
Nije potrebno više da koristimo povišeni rečnik, nema dvorskog protokola, nije reč o kralju koji će da nam sedi nad glavom do kraja života, reč je o osobi koja sama kaže da će tu da bude godinu i po dana, da ga zanima smenjivost vlasti i da se ni po čemu ne razlikuje od nas, osim po tome što vrši tu vrhovnu funkciju. Nama treba čovek koji će dobro da radi posao, a ne mudrac ili vizionar, treba nam normalna osoba sa normalnim stavovima i izrazitim političkim talentom. Uprkos tome što kod Vojislava Koštunice ne mora da prija svaki od stavova koje on povremeno izražava, činjenica je da ih on izražava na način čiju uljudnost ne možete da osporite. Ukoliko imate sluha za razlike i ukoliko umete da ih prihvatate, ne bi trebalo da imate problema sa tim čovekom.
Da li osećaš neku vrstu olakšanja i nade da ćeš konačno moći mirno da živiš i radiš u vlastitoj zemlji?
Ne verujem da će ovde brzo zavladati blagostanje, i već smo imali prilike da vidimo kako iza talasa euforije sledi talas nezadovoljstva u Istočnoj Evropi. Međutim, za nas će biti dovoljno osveženje čak i ako stvari samo dobiju naznaku da se razvijaju ka nečemu boljem. Svakako da nije suština života u ekonomskom zadovoljenju, ali tek kada se reše elementarni problemi, možete da se upuštate u druge stvari onoliko koliko vam intelekt i interesovanja dopuštaju.
Slobodan Kostić
