(Zlo)upotreba sporta
Najveći nisu ćutali
Kao u svakom totaliratnom režimu, uspesi
jugoslovenskih sportista pretvarani su u uspehe države i režima pri čemu
sportisti – od kojih mnogi danas na sva usta pozdravljaju demokratske
promene – ne mogu biti sasvim izuzeti od svog dela odgovornosti za
(ne)voljno učešće u manipulacijama
Nadam
se da mi Vlade Divac neće zameriti što, bez njegove dozvole, ovde javno
reprodukujem deo njegove poruke, primljene u nedelju 8. oktobra:
"...Konačno ćemo ići u našu slobodnu i najbolju otadžbinu i, dao
Bog, videti srećne i nasmejane ljude koji su se ovih poslednjih godina
toliko napatili... Moj novi broj telefona je... Znam da ga nećeš nikome
dati, ali ako negde sretneš porodicu Milošević, slobodno im ga daj i
reci im da mi se jave da im kažem sve što im pripada zbog onoga što su
učinili mom narodu..."
Vlade Divac je jedan od onih ne baš mnogobrojnih sportista koji je imao hrabrosti da pravovremeno javno digne glas protiv bivšeg režima, svestan da sebe stavlja na crnu listu a svoju familiju izlaže mogućim neprijatnostima. Pre godinu dana, u oktobru 1999, u intervjuu za "Vreme" jasno i glasno izneo je svoje stavove rekavši, pored ostalog, da "o Miloševiću najbolje govori bilans njegove desetogodišnje vladavine".
Svoju ljudsku i političku hrabrost platio je potpunom izolacijom u državnim medijima kojima je bilo zabranjeno pominjanje njegovog imena i sramnom eliminacijom kandidature za člana Sportske komisije MOK (što će se, nadamo se, sada rasplesti do kraja). Iako je među sportistima bilo mnogo onih koji su intimno bili protiv vladajućeg režima, malo ih je koji su poput Divca bili spremni da svoje mišljenje iskažu i brane javno.
Malo je onih, koji su, poput Save Miloševića, pristali da obuku majicu Otpora u času kada još nije bilo sasvim sigurno kako će se stvari rasplesti i završiti. Ta slika obišla je svet i Savo može biti ponosan na svoj najvažniji "gol van terena"... Malo je onih koji su, poput Željka Obradovića, čak bez i jedne političke izjave, uznemiravali režim samom činjenicom da su članovi neke opozicione grupe ili partije. Obradović nije popustio nikakvim priticima da se distancira od G17 plus po cenu da bude smenjen sa mesta prvog trenera košarkaške reprezentacije... Saša Đorđević ovih dana podseća da se četiri godine nije pojavio na RTS-u, prvo zato što je bio jedan od onih koji su insistirali da država isplati pare obećane za trijumf na EP 1995. u Atini koje su košarkaši jednoglasno dodelili Srpskoj pravoslavnoj crkvi a potom zato što je kritikovao RTS što prošle godine nije prenosio nijedan meč humanitarne turneje "Grupe 7". A nije bilo prenosa zato što su utakmice igrane u Novom Sadu, Podgorici i Banjaluci...
DEO SISTEMA: Niko ne treba da prigovara sportistima što ranije nisu smogli snage da se jasnije i direktnije distanciraju od režima, uostalom isto važi i za dobar deo srpskog naroda kome su bile potrebne godine patnje i mizerije da progleda, ali isto tako niko od onih koji sada na sva usta hvale demokratske promene ne zaslužuje ni medalju za hrabrost ni "prvoboračku penziju". Niko, međutim, ne može sasvim da bude amnestiran od dela odgovornosti za (ne)voljno učešće u medijskoj maniplaciji povodom uspeha koji su bili predstavljani kao uspeh režima i njegove politike a ne samih sportista i njihovih trenera, njihovog rada i talenta. Niko od njih nije odbio prijem kod Miloševića, niko nije odbio odlikovanje ili diplomatski pasoš što, naravno, ne znači da su delili stavove i politiku onih koji su ih primali i kačili im odlikovanja.
U
"Politici" od 1. oktobra, samo nekoliko dana pre nego što će
se režim srušiti pred naletom narodnog gneva zbog pokušaja izborne krađe,
izbrojali smo 18 vidno plasiranih čestitki raznih odbora, pododbora i
komisija iz partija na vlasti, uz pojedinačne čestitke "visokih
funkcionera" upućene odbojkašima. Bio je to poslednji odraz odlazećeg
sistema koji je svoj imidž gradio na medijskoj propagandi uspeha drugih.
Sport je oduvek bio moćno oružje za tako nešto jer uspesi lako bude
emocije naroda kome ponekad malo treba da zaboravi na svoju bedu i sumornu
svakodnevicu. "Hleba i igara", rekli su još stari Rimljani a
novi kolonizatori ljudskih duša na našim prostorima znali su da razrade
ideju do savršenstva. Za vrhunski sport je uvek bilo para, čak i u najvećim
krizama. Stari socijalistički sistem po kome "pare ima da se nađu i
kad ih nema", funkcionisao je perfektno. Kad zagusti, sportski
poslenici su kucali na vrata savezne vlade a razni ministri i podministri
uspevali su da iz državnog budžeta iscede sredstva za pripreme,
putovanja, premije... U većini slučajeva, investicija se vraćala,
medalje su prouzrokovale erupciju narodnog veselja a sve se završavalo
"spontanim" izlivima oduševljenja narodnih masa pred Saveznom
skupštinom. Antologijski je slučaj iz 1997. kada je tadašnji gradonačelnik
Beograda Zoran Đinđić planirao svečanost povodom trijumfa košarkaša
na Evropskom prvenstvu u Barseloni a savezna vlada poslala prazan avion
koji je igrače odveo u prvim jutarnjim časovima umesto da putuju popodne
redovnom linijom... Koliki je značaj sport imao za režim svedoči
nedavna epizoda sa Sinišom Mihajlovićem koji je falsi†katom "učlanjen"
u SPS ne bi li se dobio neki jeftin poen, ali se sve pretvorilo u bumerang
koji je sigurno doprineo padu režima. Režim je od jednog istinskog
patriote, koji je "srpsku stvar" branio više (i bolje) nego on
sam, napravio neprijatelja retko viđenim auto-golom.
Vrlo kvalitetan Beogradski turnir u košarci †nansiran je direktno iz državnog vrha, tačnije uz pomoć neizbežnog Milutina Mrkonjića koji je, kao bivši košarkaš Radničkog i u duši sportski čovek, uvek imao razumevanje, zahvaljujući naravno državnim parama, za sport i posebno košarku.
Ništa bolje nije bilo ni na klupskom planu. Vezivanje klubova za jake državne †rme bilo je uobičajeni metod preživljavanja a spektakularne konferencije za štampu uz neizostavne kamere RTS-a, po pravilu u "Hajatu" ili "Interkontinentalu", bile su više dokaz megalomanije i rasipništva (tuđim parama) nego stvarnog interesa za sintezu sporta i privrede.
TEŠKA VREMENA: Zvuči možda apsurdno, ali veliko je pitanje kakva budućnost čeka jugoslovenski vrhunski sport sa novom demokratskom vlašću. Sport sigurno neće biti prioritet, niti će u novim vladajućim strukturama biti "nekog novog Mrke" koji će uvek kad zaškripi ispovrnuti odnekud pare... Ostaje da se vidi da li će, recimo, Braća Karić, kao sponzori Košarkaškog kluba Partizan na čijem je čelu predsednik Ivica Dačić, ispoštovati svoje nemale obaveze... Šta će biti sa Radničkim uz čije ime ide i "Jugopetrol" na čijem je čelu Dragan Tomić? Kako će egzistirati KK Crvena zvezda bez "sponzortsva" Voje Stojakovića, dosad glavnog čoveka †nansijske policije Srbije? Šta će biti sa košarkašima Vojvodine iza koje je NIS? Šta će, na kraju krajeva, biti sa FK Crvenom zvezdom i FK Partizanom koji nesumnjivo mogu da posluju kao uspešna preduzeća, živeći prevashodno od izvoza svojih igrača, ali čiji je oslonac na doskorašnju političku vlast bio i ostao nesporan? Nije li Vladimir Cvetković više godina bio ministar sporta u vladi Srbije, nije li Mirko Marjanović bio predsednik Izvršnog odbora Partizana, nisu li se mnogi "važni" ljudi bivšeg režima vrzmali oko jednog ili drugog kluba?
Model "socijalističkih klubova" de†nitivno će morati da nestane sa scene i to će pogoditi mnoge sportske kolektive. Ne bismo hteli da budemo pesimisti, ali čini se da jugoslovenskom sportu, pre svega na klupskom nivou, predstoje teški dani prestrojavanja, reoganizacije, vlasničke transformacije... Iz svega toga možda na kraju ispadnu i dobra, zdrava rešenja, ali za tako nešto trebaće dosta vremena i strpljenja. Država će i dalje morati da †nansira i amaterski i vrhunski sport, ali izvori sredstava moraju biti legalni, jasni, iz određenih programa.
Na velikim mukama naći će se svi oni sportski savezi koji su na svoja čelna mesta doveli proverene kadrove SPS-a i JUL-a, delom zato što su oni sami to hteli, delom zato što se verovalo da će "važni" ljudi lakše nabavljati pare. Šta će sada raditi, recimo, Atletski savez Jugoslavije sa Milovanom Bojićem na čelu? Neće lako biti ni košarkašima sa upravnom strukturom relativno bliskom vlasti. Kakva sudbina čeka Rukometni savez na čelu sa univerzalnom Snežanom Aleksić? Vaterpolo savez je, na svu sreću, nekako isplivao posle brodoloma do koga ga je doveo Željko Simić... Jedan od retkih sportskih saveza koji čista obraza može da izađe pred javnost jeste FSJ, bez mrlja političke prirode u svih ovih 10-tak godina vladavine SPS-a i JUL-a.
Na reprezentativnom nivou posledice promena neće biti toliko vidljive jer većina vrhunskih odbojkaša, košarkaša, fudbalera, vaterpolista i rukometaša igra u inostranstvu i njima je poziv da igraju za reprezentaciju čast. Kao što reče Vanja Grbić "kalimo se u inostranstvu a medalje donosimo našoj zemlji". Međutim, da bi novi odbojkaški, košarkaški, rukometni, fudbalski ili vaterpolo asovi izašli iz večite fabrike talenata našeg sporta, potrebni su uslovi i koliko-toliko dobro i jako takmičenje.
Ako uslova još i ima (stadioni, dvorane bazeni...), pitanje stručnog kadra (svaki trener koji je mogao već je otišao napolje) ozbiljno zabrinjava a sportski nivo liga biće ubuduće još slabiji.
Međutim, pad režima koji je učestvovao u krvavoj dezintegraciji bivše nam zajedničke države, otvara, u perspektivi, mogućnost nekakve sportske ex-YU reintegracije. Ideja o kojoj je (povodom košarke) na stranicama "Vremena" bilo reči pre više od godinu dana i koja je bila dobro primljena u svim delovima bivše SFRJ, imaće u budućnosti još više zagovornika jer će eventualne konfederalne lige, bez jugonostalgičarstva, sa primarnim sportskim i ekonomskim interesom, sigurno podići kvalitet i interesovanje.
Vladimir Stanković
