Stanje stvari
Varenje slobode
Milošević još sedi u svom bunkeru gde mu ponekad
krišom navraćaju neki od njegovih i izbezumljeno mu prenose užasne
vesti iz spoljnjeg sveta, a on valjda nastoji da ih ubedi da je sve pod
kontrolom, proba da ih hipnotiše, ljulja im neko klatno pred očima i
sugestivno ponavlja da je on njihov predsednik i da ništa ne brinu. Međutim,
ne deluje
Siguran sam da će se neko već setiti da predloži da 5. oktobar postane državni praznik koji će se obeležavati dolaskom bagera pred Skupštinu, u pratnji, recimo, čačanske garde, kolubarskih rudara i studenata, koji će simbolično proveriti i potvrditi da se poštuje narodna volja. S revolucijom, na kraju krajeva, nema šta drugo da se uradi nego da se pretvori u mali, prigodni ritual. Da se ne zaboravi i da se ne ponovi. A zašto bi trebalo obezbediti da se više nikad ne desi nešto za šta se svi slažu, i učesnici i posmatrači iz celog sveta, da je bilo tako uzbudljivo, veličanstveno i izuzetno? Na to pitanje nemam baš najbolji odgovor, ali valjda zbog svih onih prethodnih nesrećnih godina koje su bile nužan preduslov.
Tog
dana trebalo je biti mlad i biti u Beogradu, a kako nisam ni jedno ni
drugo vidim da mi je radost malo pomešana s osećanjem tipa memento mori.
Ne mislim pri tom samo na stvarno mrtve, nego i na sve to što je
nepovratno prošlo, propalo, izgubljeno, na rasturene i izmeštene živote,
na silni narod koji se proskitao i razbežao pred žestinom istorije. Kao
što reče Slobodan Milošević u svom oproštajnom govoru, smatrao sam da
sam dužan da ovo kažem, ali uviđam da sad nikome nije do neprijatnih
podsećanja i da na tu temu ne bih smeo da potrošim više ni reč.
Pre svega, ova revolucija još nije okončana. Neki od likova iz prethodnog komada, iz prethodnog života, iz praistorije, još se pojavljuju i viđaće se još neko vreme dok traju napori da se revoluciji obezbedi neki oblik legaliteta i regularnosti. To sad liči na usporeni film u kojem vidimo kako neko pada, nešto se ruši, ali dugo, dugo... U stvari, nemam ništa protiv toga da ovaj spektakularni prizor još malo traje, pošto je ionako jasno da je sve gotovo. Milošević istina još sedi u svom bunkeru gde mu ponekad krišom navraćaju neki od njegovih i izbezumljeno mu prenose užasne vesti iz spoljnjeg sveta, a on valjda nastoji da ih ubedi da je sve pod kontrolom, proba da ih hipnotiše, ljulja im neko klatno pred očima i sugestivno ponavlja da je on njihov predsednik i da ništa ne brinu. Međutim, ne deluje. Čim izađu napolje ta čarolija se beznadežno raspline. Više im ne pomaže ni da uključe televizor koji im je godinama omogućavao da ne saznaju ništa neprijatno. Verujem da sad mnogo radije slušaju B92, a nezavisna štampa prija im više od "Politike".
S druge strane, da se revolucija nije sasvim slegla vidi se i po tome što još traje moda kriznih štabova. Biće da se u Srbiji sad i poneki osnovci domunđavaju da izglasaju nepoverenje učiteljici i preuzmu stvar u svoje ruke. Kad počne raspad takvog sistema ne može se od ljudi očekivati prevelika disciplina i samokontrola, i nije čudo što mnogi hoće da idu dalje nego što je neophodno, ili da u metežu ponešto ugrabe za sebe.
Ali, razmere nereda i revanšizma u celini ne izgledaju zabrinjavajuće, kada se imaju u vidu neke starije tradicije, kao i bes koji se godinama skupljao protiv odlazećeg režima. Bandere ipak i dalje služe samo u uobičajene svrhe, a čini mi se da je i onih nekoliko likova s televizije popilo baš pravu meru batina. Nikakav sud im to ne bi mogao tako dobro izmeriti. Istina, mnogi drugi, jednako zaslužni, uspeli su da se provuku, ali ne mari. Ova vrsta pravde nikad ne može da stigne baš svakoga, a ionako treba da ima prvenstveno simbolični smisao. Za sada nemam neke primedbe ni na nove vlasti, a i kad bih imao dao bih im veliki popust, koji im, uostalom, daje ceo svet. Evropski državnici jedva su dočekali da se slikaju s Koštunicom i samo se stidljivo usuđuju da mu pomenu obaveze prema Haškom sudu, ali odmah naglašavaju da to sad stvarno nije najpreče. Što se toga tiče, mislim da bi on u svom stavu trebalo da istraje koliko god bude moguće, odnosno dokle god pitanje Miloševićevog izručenja ne postane ozbiljna prepreka normalizaciji odnosa sa Zapadom. Ali, u nekom trenutku Zapad, a pre svega Amerikanci, verovatno će početi da insistiraju na tome, manje zbog pravde a više zato da se njima prizna pravo da dele pravdu i bojim se da ne bi bili zadovoljni kad bi se Miloševiću sudilo u Srbiji, kakva god presuda bila.
Sa svoje strane, nove vlasti nemaju razloga da dokazuju da na Kosovu ili u Bosni nisu počinjeni zločini, ni da Milošević s tim nema veze. Ne moraju čak ni da se pozivaju na suverenitet i na Ustav po kom se ne predviđa izručenje sopstvenih građana. Taj problem je manje pravni a više politički i svodi se na to da bi Miloševićevo izručenje predstavljalo izvesno simbolično priznavanje srpske krivice, a Srbija, posebno u vezi s ratom na Kosovu i svim što se posle toga dešavalo, ne smatra da je ostala kriva i dužna bilo Albancima bilo Zapadu. Srbija, naime, na tu stvar ne gleda kao na neke pojedinačne zločine i krivice, nego kao na neki ukupan istorijski račun i sigurno veruje da je taj račun u najmanju ruku poravnan. Na Zapadu, međutim, postoje ogromne naslage negativnih predstava o Srbima koji su još sasvim nedavno upoređivani s nacistima, zbog proterivanja svih onih Albanaca, zbog opsade Sarajeva, zbog Srebrenice... Mnogi su još vrlo podozrivi prema Koštunici za kojeg su čuli da je nacionalista, a nemaju primedbe na Hašima Tačija. Kad taj Tači kaže kako bi Koštunica morao da se izvini Albancima, Srbima to mora zvučati apsurdno i groteskno, a verovatno i samom Tačiju, ali na Zapadu su još mnogi zarobljenici sopstvene propagande.
U Srbiji se o srpskim krivicama i do sada dosta govorilo, a sad su stvoreni uslovi da se priča o tome ko je kome, koliko i za šta sve kriv u ukupnom jugoslovenskom raspletu široko otvori, ali to neće izgledati tako jednostavno i jednosmerno. A možda više neće biti ni posebno zanimljivo za neku širu publiku ni u Srbiji ni drugde. Osim tih istorijskih razmirica, Milošević je ostavio užasno teško nasleđe čisto državnog haosa i u samoj Srbiji, a tu su još Kosovo i Crna Gora. Koštunica i ostali o Kosovu se za sada izjašnjavaju pomalo usput, uglavnom uz pozivanje na Rezoluciju 1244 i sa zahtevom za povratak kosovskih Srba. To nije sporno, ali Srbija bi možda morala baš sad kad nova vlast ima tako ogroman kredit, da razmisli o stvarnom rešenju tog problema i predloži podelu. Nemam ništa protiv neke bolje ideje, samo sam uveren da novorođena Srbija mora da počne da gleda u drugom pravcu i nikako ne bi smela dugo ostati zaglavljena oko Kosova. Što se tiče Crne Gore stavovi su jasniji i pozicija Beograda izgleda čisto, jasno i ispravno. Nevolja koja se sastoji u tome što su vlasti Crne Gore bojkotovale izbore, a SNP učestvovala ali na pogrešnoj strani, ne izgleda nepremostivo i to je stvar političke tehnike. Crnogorski separatisti ostaće razočarani, ali tu im Beograd više ništa nije kriv. Ta ambicija nema podršku sveta, što znači da niko ne bi plaćao račune nezavisne Crne Gore, a ni u samoj toj republici nema dovoljno oduševljenja.
Tamo će neminovno biti nekih unutrašnjih poremećaja, pomeranja, pojedinačnih gubitaka i dobitaka, ali niti crnogorska vlast može da istraje u nepriznavanju Koštunice, niti crnogorska opozicija ima pravo da traži nagradu što je do kraja ostala uz Miloševića. Bitno je da Srbija sad izgleda potpuno spremna za pošten sporazum i na dijalog sa svima, a neko neortodoksno rešenje već će se pronaći. Nezavisna Crna Gora bila je ionako iznuđena i nikad ozbiljno promišljena ideja. Ona je neodrživa pre svega sa stanovišta ljudskog kapitala, a na to se nakačilo mnogo raznih ličnih ambicija. Sad kad Miloševića više nema, moraće još jednom da razmisle.
Ali, svi ti veliki državni poslovi već će nekako ići u smeru suprotnom onom kojim ih je vodio Milošević. Biće i obnavljanja odnosa i brzih diplomatskih prodora, pošto se natrag nije više ni moglo, biće integracija, sporazuma i članstva u raznim institucijama. Vraćaće se ambasade, popraviće se režim viza. Neko će i Dunav da očisti. Ljudi će, međutim, uskoro početi da pitaju za pare. E, to će ići malo sporije. Ratovalo se, kralo se, rasipalo se, zaduživalo se. Sad ćemo malo da jedemo slobodu. Možda se nećemo najesti, ali ukus je perfektan.
Stojan Cerović
