"Vreme" istražuje
Kako se policija odrekla Slobodana
Miloševića
Jedna
od najvažnijih stvari mnogih događaja 5. oktobra bila je obezbeđivanje
aktivne ili pasivne podrške pojedinih policijskih jedinica... Ovo je,
kako se ispostavilo, bilo lakše nego što je u početku izgledalo.
Policajci su, već po prirodi posla, bili bliži saznanju da je režim
truo i da neće moći da se održi, i počeli su da traže način da
izbegnu da ih Milošević povuče za sobom
Rano izjutra u petak 29. septembra, grupa pripadnika
MUP-a Srbije došla je u Fabriku metalnih proizvoda (FMP) na beogradskoj
Čukarici, sa nalogom da izvrše pretres. Saopštili su da su tu po naređenju
sad već bivšeg ministra Vlajka Stojiljkovića, a u vezi sa šleperom
punim raznog oružja koji je, prema njihovim saznanjima, tokom noći
stigao u fabriku. Nisu ga našli, a direktor FMP-a Nebojša Čović, lider
Demokratske alternative i član Predsedništva DOS-a, prokomentarisao je
ovu raciju kao još jedan vid režimskog pritiska na opozicione lidere.
"Vlajko misli da će nekog da plaši, ali mu poručujem da vodi računa
šta radi", izjavio je Čović novinarima, dodajući da su se "i
sami policajci smejali u kakvu ih je nebulozu uvalio njihov
ministar".
Međutim, prema pisanju "Vašington
posta", da su policajci došli u FMP malo ranije, nikom ne bi bilo do
smeha. Prema naknadnom priznanju jednog od lidera DOS-a, koji insistira na
anonimnosti, oružje je zaista bilo u fabrici, ali je tokom noći
istovareno i u manjim paketima prebačeno tamo gde treba. "Mi smo se
spremali za najgore, jer smo imali informacije da će Milošević pokušati
da nas likvidira", kaže taj izvor i dodaje da je arsenal iz šlepera,
u kome je pored kalašnjikova bilo i bombi i minobacača, stavljen na
raspolaganje obezbeđenju DOS-a. Isti izvor potvrđuje da oružje potiče
iz skladišta MUP-a, a da su ga opoziciji dostavili "prijateljski
elementi" unutar policije.
Sada
izgleda da se opozicija daleko ozbiljnije nego što se mislilo spremala za
eventualni oružani sukob sa snagama lojalnim Miloševiću. Mnogo važnije
od oružja bilo je obezbediti aktivnu ili pasivnu podršku pojedinih
jedinica u sastavu policije. Ovo je, kako se ispostavilo, bilo lakše nego
što je u početku izgledalo. Policajci su, već po prirodi posla, bili
bliži saznanju da je režim truo i da neće moći da se održi, i počeli
su da traže način da izbegnu da ih Milošević povuče za sobom.
Pukovnik Živko Trajković, komandant Specijalne antiterorističke
jedinice (SAJ), rekao je pred kolegama da ne namerava da ide na narod.
Pokušao je da stupi u kontakt sa DOS-om, i to je umalo skupo platio jer
je njegova poruka Koštunici doprla do ušiju Familije: zvanično je premešten
u Kuršumliju, ali je u stvari prešao u ilegalu, krijući se po Beogradu
u uverenju da će ga neko ubiti.
I pored toga, mnogi "prijateljski
elementi" iz policije lako su uspeli da se sporazumeju sa ključnim
ljudima DOS-a. Naime, pojedini lideri opozicije su već godinama održavali
izvesne kontakte sa MUP-om, pa su sada bili u prilici da te veze upregnu u
svoju korist. "Vašington post" je objavio da je u Čovićevom
FMP-u u sredu 4. oktobra u strogoj konspiraciji održan sastanak nekih
lidera DOS-a i grupe od oko dvadeset pripadnika različitih specijalnih
jedinica, uključujući i ljude iz Jedinice za specijalne operacije (JSO)
Državne bezbednosti poznate i kao "Crvene beretke" ili
"Frenkijevci" (vidi tekst "Momci iz Brazila"). Na tom
sastanku je, prema istom tekstu, dogovorena strategija i taktika za
naredne dane, a kao ključni lideri DOS-a za kontakte sa vojskom i
policijom navode se Đindjić, Čović, te generali Momčilo Perišić i
Vuk Obradović. Međutim, Slobodan Pajić, šef obezbeđenja Demokratske
alternative, kaže za "Vreme" da ni kamiona sa oružjem ni
sastanka u krugu fabrike nije bilo, i ocenjuje pisanje "Vašington
posta" kao smešno.
OSLOBAĐANJE:
Očigledno je, međutim, da je neke vrste kontakta pojedinih ljudi iz
DOS-a sa bezbednosnim strukturama bilo i da su ti kontakti bili od ključnog
značaja za izbegavanje krvoprolića koje je, prema Zoranu Đinđiću,
pripremao Milošević. Elitne jedinice MUP-a i vojske, počevši od SAJ-a,
preko famoznih "Crvenih beretki" i 63. padobranske brigade VJ
bile su tog dana neupotrebljive, ili su se otvoreno stavile na stranu
opozicije. Padobranci su nekoliko dana pre mitinga odbili da idu u Beograd
i brane Familiju; umesto toga, mnogi od njih su skinuli uniforme i u
civilu, navodno na svoju ruku, bili u narodu koji je u četvrtak jurišao
na skupštinu i televiziju. Podatak da je saveznu skupštinu u četvrtak
branilo relativno malo policajaca, mahom iz Saveznog SUP-a, dok su
ozbiljnije formacije bile negde drugde, navodi na zaključak da su
"rupe" u zaštiti strateških objekata bile ostavljene namerno.
Gradonačelnik Čačka Velimir Ilić je posle u nekoliko intervjua sasvim
otvoreno govorio da je sve vreme bio u vezi s nekima iz MUP-a, koji su ga
ohrabrivali da nastavi da juriša na skupštinu.
U
podne, nakon što je ispred skupštine bačen suzavac, "Crvenim
beretkama" je bilo rečeno da je masa provalila u Radio-televiziju
Srbije, da je oko pedeset policajaca koji su čuvali zgradu zarobljeno, da
ih drže kao taoce, te da su neki već pobijeni. Kolona vozila JSO-a
(američki "Hameri") stuštila se iz Batajnice prema zgradi
RTS-a pucajući u vazduh, ali su po dolasku na lice mesta ustanovili da su
njihove kolege žive i zdrave, i da, mada je oko zgrade bilo prilično
naroda, još niko nije uspeo da uđe unutra. Usledila je razmena
neprijatnih radio-poruka između pripadnika JSO-a i Radeta Markovića, načelnika
Resora državne bezbednosti, posle čega su "Frenkijevci"
navodno odlučili da pređu na stranu naroda. Ne samo što su se pred
kamerama bratimili s narodom, već su, prema rečima jednog od lidera
DOS-a, poručili vojnom i policijskom vrhu da će svako ko pokuša da
protiv naroda upotrebi silu imati posla sa njima.
Samo zahvaljujući tome, tvrdi se u DOS-u, nije došlo
do pokolja širih razmera. "Nakon oslobađanja televizije i skupštine,
Milošević je izdao naređenje da se puca na narod, da se raketiraju
Studio B i RTS, da se neki od nas pohapse, a neki pobiju", kaže Đinđić.
"'Crvene beretke' su mi spasle život, i ne samo meni." Drugi
izvori navode da je iz helikoptera, koji su u tom trenutku kružili iznad
centra grada, trebalo da budu izbačeni kontejneri sa otrovnim gasom, te
da je Milošević pokušao da na narod pošalje tenkove. Jedna grupa
tenkova zaista je tog dana krenula iz Bubanj Potoka prema centru, ali je
usput zastala, nakon čega su se neki tenkovi vratili, a drugi otišli na
Banjicu, i tamo ostali. Posle se čulo da je načelnik Generalštaba
general Nebojša Pavković upozorio Miloševića na opasnost da se ti
tenkisti zbratime s narodom, a cevi okrenu prema njemu. "Imaćemo na
tenku uplakanog vojnika koji prima cveće od devojaka", navodno je
Pavković rekao Miloševiću, i to je prelomilo stvar.
ODBRANA I
PRIMIRJE: Do uveče je valjda već i Miloševiću,
koji je svo to vreme proveo na "rezervnom položaju" u Dubašnici
kod Bora, postalo jasno da je njegov godinama građen sistem bezbednosti
pukao po svim šavovima, i da Stojiljković i Pavković više nisu u
stanju da sprovode njegova naređenja. Ipak, u redovima opozicije još je
vladao strah da grupe lojalne Miloševiću spremaju kontraudar. U jednom
trenutku te noći zaista je došlo do "bliskog susreta"
pripadnika Javne bezbednosti i JSO-a u blizini studija RTS-a u Košutnjaku,
odakle je posle zauzimanja televizije emitovan program. Okršaj je
izbegnut nakon što se jedinica regularne policije povukla iz okoline
objekta. Međutim, napetost je ostala i tokom sledećih nekoliko dana, i
pored toga što je Milošević u petak pred kamerama priznao izborni
poraz. Đinđić je nakon emitovanja Miloševićeve poruke poručio da bivšem
predsedniku SR Jugoslavije "ne veruje ni reč" i da se ovaj,
prema njegovim informacijama, sprema da izazove nerede i da se uz pomoć
vojske vrati na vlast. I drugi lideri DOS-a, i to upravo oni koji su zaduženi
za odnose sa vojskom i policijom, pozivali su narod da ostane budan i
spreman da odbrani osvojenu pobedu. Izjava ministra nauke i tehnologije
Branislava Ivanovića da MUP kontroliše premijer Mirko Marjanović, te da
RTS pripada Vladi, samo je dolila ulje na vatru. Ipak, kako je vreme
odmicalo, postajalo je sve jasnije da nikakvog kontraudara neće biti, ali
je pitanje kontrole nad MUP-om ostalo otvoreno. "Niko ne kontroliše
policiju, već policija kontroliše samu sebe", objasnio je prošle
nedelje Đinđić. "Mi smo sa policijom postigli fer dogovor: da mi
njih pustimo da rade svoj posao, a da oni ne izvršavaju eventualna naređenja
da krenu na nas."
Problem je u tome što je kontrola nad policijom
odviše ozbiljna stvar da bi se prepustila džentlmenskom dogovoru političara
sa policajcima. To se lepo videlo u ponedeljak 16. septembra kada je
general Pavković upozorio da su "pojedini elementi MUP-a i snaga Državne
bezbednosti pod uticajem nekih političara", da su "van kontrole
legalnih organa", te da "preti opasnost da se potpuno odmetnu iz
sistema". General Pavković, koji je funkciju i stan od pet ari
stekao upravo zahvaljujući vrlo posebnim odnosima sa bivšim šefom države,
trebalo bi da ima najmanje prava da drži takve lekcije. Zanimljivo je i
da mu sprega policije i politike nije nimalo smetala tokom predizborne
kampanje, kada je govorio o "mudroj politici predsednika Miloševića",
u horu s Vlajkom Stojiljkovićem pretio "NATO strankama" i
pominjao 24. septembar kao "dan D". Sada se taj isti Pavković
odjednom zalaže za depolitizaciju i institucionalnu kontrolu.
OPASNE
VEZE: To, nažalost, ne menja činjenicu da
je Pavković, šta god mislili o njegovom moralnom liku, u priličnoj meri
u pravu, i sramota je što mu pojedinci iz DOS-a sami otvaraju prostor za
takve kritike. Neki iz nove vlasti se po kuloarima na sva usta hvale da
pod svojom kontrolom imaju stotine, pa i hiljade naoružanih ljudi; drugi
su u svoje lično obezbeđenje uključili poznate gangstere. Stiče se
utisak da pojedinci gaje gotovo infantilnu fascinaciju "tvrdim
momcima", s kojima su se tako iznenada sprijateljili. Takva
prijateljstva uvek imaju svoju cenu, koja se naplaćuje sa teškim
kamatama. Tokom Miloševićeve vladavine policija je kriminalizovana u toj
meri da se granica između lopova i žandara sasvim izgubila: neki pljačkaši
i ubice stekli su policijske značke; neki policajci prestali su da žive
od plate i posvetili se organizovanom kriminalu. "Nema toga ko je čist,
od pozornika koji otima cigarete od uličnih prodavaca do načelnika koji
organizuje oružanu pratnju švercerskim konvojima", kaže jedan bivši
inspektor, koji ovih dana odbija ponude da se vrati u službu. "Ko
god dirne u to ili je mnogo glup, ili je mnogo naivan."
Čak i bez specijalnih odnosa pojedinih političara
iz nove vlasti sa pojedinim specijalcima takvu policiju će biti teško
reformisati. Smena sadašnjeg rukovodstva i dovođenje nekog dobronamernog
čoveka na mesto ministra unutrašnjih poslova neće biti dovoljna:
potrebno je preko anketnih odbora što pre utvrditi ko stoji iza niza
nerazjašnjenih ubistava, od Slavka Ćuruvije do Pavla Bulatovića, Žike
Petrovića i drugih, i ubice poslati u zatvor. Jedinice koje su bile umešane
u ratne zločine na Kosovu i u Bosni ne bi smele da nastave da postoje u
svom sadašnjem sastavu, a neke ne bi smele da postoje uopšte. Ako se to
ne uradi odmah, džaba smo izlazili na ulice. Političari možda misle da
imaju dovoljno debelu kožu da mogu da plate cenu "dobrih
usluga" izvesnih ljudi, ali ovaj narod, koga deru već trinaest
godina, to jednostavno nije u stanju.
Dejan Anastasijevic i ekipa izveštača
Vremena
