Vreme broj 511, 19. oktobar 2000.

Ko su "Crvene beretke"

Momci iz Brazila

"Frenkijevci" su ostavili tragove u boji svojih beretki od Knina do Kline

Među mnoštvom vojnih i policijskih specijalnih jedinica današnje Jugoslavije ne postoji tajanstvenija grupa od Jedinice za specijalne operacije (JSO), borbene formacije Resora državne bezbednosti, poznate i pod "narodnim" imenom "Crvene beretke" ili "Frenkijevci". Ova jedinica je bila toliko tajanstvena da prvih nekoliko godina nakon formiranja zvanično nije ni postojala i praktično je delovala izvan svakog sistema; tek pred kraj rata u Bosni dobila je svoje zvanično ime i kolikotoliko definisano mesto, ali je ostala obavijena velom tajni.

Jedinica vuče korene iz 1991, kada je državi naglo zafalilo boraca za rat u kome nije učestvovala. S obzirom na to da je odziv na mobilizaciju JNA za hrvatsko ratište bio minimalan (u Beogradu ispod 10 odsto), bilo je neophodno osloniti se na dobrovoljce. Takvi su regrutovani iz redova fudbalskih navijača, pristalica Srpske radikalne stranke i Srpske narodne obnove, a bilo je, bogami, i slučajeva da su nasilni kriminalci dobijali skraćenje ili čak oslobađanje od kazne u zamenu za doprinos u "odbrani golorukog naroda". Problem je bio u tome što su takve jedinice, koje su često nosile imena grabljivih životinja ("Tigrovi", "Panteri", "Profini lavovi", "Žute ose"...), bile onakve kakav im je bio sastav: nedisciplinovane, sklone krađi i ubistvima iz čisto materijalnih pobuda, i bez dovoljno sluha za više nacionalne interese onih koji su ih poslali.

Stoga se već prve ratne godine pojavila potreba za posebnom paravojnom jedinicom čiji bi glavni zadatak bio da odrađuje ono što drugi nisu hteli ili smeli, a sporedni da pazi da ostala menažerija sasvim ne podivlja i ne odmetne se. Glavni posao oko formiranja ove grupe zapao je tadašnjem šefu Državne bezbednosti Jovici Stanišiću, ali je ništa manje važan bio Mihalj Kertes, koji je 1991. bio ministar bez portfelja u Vladi Srbije. "Terenski" deo pripao je Stanišićevom pomoćniku Franku Simatoviću Frenkiju, i njegov nadimak postao je eponim za celu grupu čak i nakon što se Simatović, napredujući u službi, izdigao visoko iznad "terenskih" poslova. Pošto je bila tajna, jedinica nije imala oznake i jedino po čemu su se izdvajali bile su crvene beretke, po kojima su dobili drugo nezvanično ime.

Regrutni sastav "Crvenih beretki" bio je kao i kod ostalih paravojnih jedinica (s koca i konopca), samo su kriterijumi bili stroži, s osloncem na poznavanje borilačkih veština i spremnost da se bez pogovora izvrši svako naređenje. Ljudi za "Crvene beretke" vrbovali su se iz drugih paravojnih jedinica (najviše iz Arkanovih "Tigrova"), ali i direktno iz zatvora. Istaknuti članovi poznati su uglavnom po nadimcima (Legija, Major Fića, Cema, Žika Crnogorac, Pera Divljak...). Oni koji im znaju prava imena ne vole da ih pominju, a čak i o nadimcima pričaju šapatom. Glavni centar za obuku bio je u Kuli kod Vrbasa, (koji je NATO više puta raketirao) ali su slični logori postojali i na Tari, a tokom rata (1991–1995) i u Pajzošu (Slavonija) i Tikvešu (Baranja). Sastav im nikad nije prelazio 300 ljudi, ali su uvek raspolagali najsavremenijom opremom i oružjem, uključjući i protivavionske sisteme.

"Frenkijevci" su se pojavljivali širom srpskih zemalja, gde god je trebalo odraditi neki naročito prljav posao, a takvih poslova je u Hrvatskoj i Bosni bilo mnogo. Ne retko, bili su angažovani u razrešavanju raznih prekodrinskih srpsko-srpskih sporova, koje su okončavali diskretno, brutalno i efikasno. Najviši oficiri bivše JNA i oružanih snaga prekodrinskih Srba drhtali su u strahu pred njima. Kada se u maju '92. general Momčilo Perišić, tada komandant Mostarskog korpusa, usudio da pita "Frenkijevce" ko ih je poslao u njegovu zonu odgovornosti, dobio je sledeći odgovor: "Znaš ti dobro, matori prdonjo, ko nas je poslao, a sad mi se gubi s očiju da te ne bih ja poslao u pm." Perišić je, kaže očevidac ovog događaja, postupio po naređenju. Zna se, takođe, da je upravo Frenki vedrio i oblačio u bivšoj Krajini, od organizacije "balvan revolucije" 1990. do kontrole na VBR "Orkan" i raketama zemlja-zemlja tipa "Luna" 1995.

Krajem rata, "Crvene beretke" dobijaju sadašnje zvanično ime (JSO) i bazu na Banjici. Tokom sukoba na Kosovu, bili su pod neposrednom komandom generala Sretena Lukića (danas načelnik Uprave za pogranične poslove u Resoru javne bezbednosti), a Lukić je naređenja primao od Nikole Šainovića, Miloševićevog poverenika za Kosovo. Detaljni izveštaji o njihovim aktivnostima u pokrajini mogu se naći u izveštajima "Hjuman rajts voča" i drugih međunarodnih organizacija koje su istraživale ratne zločine.

U sadašnjim maglovitim okolnostima nije sasvim jasno pod čijom komandom JSO trenutno deluje (5. oktobra su u radio-saobraćaju koristili šifru "Brazilci"). Iz više izvora "Vremena" je potvrđeno da bi na njih u ovom trenutku, najviše uticaja mogao da ima Zoran Đinđić, jedan od lidera DOS-a.

Dejan Anastasijević