Smirivanje tla
Koštunica na potezu
U stanju međuvlašća narod (pripadnici političke
zajednice) "zakonsko nepravo" zamenjuje nadzakonskim prirodnim
pravom, koristi se dozvoljenim sredstvima kao što su nužna odbrana,
krajnja nužda i dozvoljena samopomoć. Važnost samokontrole i
dostojanstva satisfakcije. Mali raspleti i veliki zapleti portfelja
Čuda
u Beogradu periodično privlače veliku pažnju, s tim što se ponekad
ljudima sledi krv u žilama nad užasima koji se ovde dešavaju ili odavde
pokreću, ili se krv toliko uzburka radošću i drugim pozitivnim
strastima da opet to čudo izgleda racionalno nesavladivo. Ovako sociolog
Nebojša Popov u Pres klubu Medija centra 16. oktobra kontrapunktom
pokazuje da to što se 5. oktobra "za 180 minuta stvar promenila za
180 stepeni" zapravo nije nikakvo čudo.
Popov je podsetio na Džona Rida koji je napisao "Deset dana koji
su potresli svet". "U Petersburgu onog dana kada je počela
revolucija, pucnji sa 'Aurore' su više bili ceremonijalni nego što je
bilo povređenih i poginulih, bilo je toliko orgija u bogataškim
podrumima, da se govorilo da nikad u svetu nije bilo toliko omamljenih
ljudi; bilo je krađa...
Ne znam da li je bilo pljačke većeg obima, ne znam da li je Ermitaž
stradao, ali to je bila dečja igra prema krađi i pljački koja se dešavala
kasnije u toj zemlji..."
Popov kaže kako bismo mogli da se podsetimo da se dešavalo nešto
haotično sa elementima nasilja i sredinom prošlog veka, kada je Beograd
oslobađan: kada se pronela vest po krajevima gde žive Srbi ili
pravoslavci da će biti plena, pohrlili su iz raznih krajeva, čak iz Crne
Gore, Hercegovine, sa severa i juga. Slično je bilo i sredinom ovog veka
kada je Beograd oslobađan, kaže Popov, da bi konstatovao da je ono što
se desilo 5. oktobra -manje dramatično u odnosu na opisana zbivanja. Bilo
je mrtvih, ali ne u sukobima, bilo je ranjenih, ali nema izveštaja da je
neko od njih stradao, bilo je krađa, bilo je verovatno i pljačke, ali to
je sve dečja igra prema krađama i pljačkama i velikim zločinima koji
su se dešavali u sličnim situacijama.
Popov apeluje da se u analizi ovih događaja prvo pogleda na to šta se
dešavalo pre nego što se dogodio ovaj preokret u Beogradu. "Najviše
sada galame protiv haosa oni koji su uz pomoć haosa i pljačke vladali
proteklih desetak godina. Vođa radikala ponavlja da je ovde na delu puč,
prevrat, revolucija, kaže da su on i njegovi radikali spremni da se po
cenu života bore protiv toga. I funkcioneri SPS-a govore da su zgranuti
pljačkom. Vuk Drašković smatra da su revolucija i obnova partizanštine
najgore što se ovde dogodilo...
"Ne smatram da su ovde na delu nasilje, krađa i pljačka",
kaže Nebojša Popov.
Hronike kažu da se kolaps bivšeg režima prošle nedelje nezaustavivo
proširio na mnogobrojna preduzeća, na univerzitet i na mnoge javne službe.
Pokušaji srpske vlade da zaustavi taj proces bili su bezuspešni.
Zaposleni u "Progresu", preduzeću na čijem se čelu bez osećaja
za konflikt interesa nalazi Mirko Marjanović, predsednik srpske vlade,
eruptivno pokazuju da sa zakonitošću stoji sasvim drugačije nego što
vlada tvrdi i da zaposleni neće više da trpe partijske poverenike na
direktorskim mestima. Oni ne samo da smenjuju rukovodioce koje je
postavila vlada već u mnogim slučajevima najavljuju i krivične prijave
protiv njih. Sećanje na "dvor" takođe bledi neočekivanom
brzinom (videti tekst "Koja, bre, Mira").
Dezavuisan je pokušaj republičke vlade da stavi van zakona pobunjena
preduzeća. Autoritet te vlade je ionako težio nuli, što se videlo i prošle
nedelje pred Skupštinom Srbije, kada je potpredsednik srpske vlade dr
Vojislav Šešelj, okružen telohraniteljima u civilu koji su ispod jakni
vadili pištolje i heklere, izašao pred stotinak građana koji su
protestovali.
Da li je to protiv čega se "bore" Mirko Marjanović,
Vojislav Šešelj, profesor Ratko Marković ili Branislav Ivković haos,
revolucija ili put u promenu?
Nebojša Popov pokazuje na jedan više nego očigledan primer:
"Vlade Divac dođe na mesto Ivice Dačića u Košarkaškom klubu
'Partizan". Svetski as košarke zamenjuje jednog partijskog
funkcionera na mestu šefa sportskog kluba. I, sad, neki kažu: 'Puč! To
je strašno!' Zar nije strašno to što je Dačić bio do sada predsednik
nego je strašno što je to sada Divac!"
LUSTRACIJA: "Gustav
Ratbruh je pre pedeset godina konstatovao da nepodnošljivo nepravedne
zakone ukida sama pravda, stožerni prirodni zakon, jači od svakog
zakona", konstatuje bivši sudija Vrhovnog suda Srbije Zoran Ivošević,
koji smatra prirodnim da građani obezbede materijalna dobra od grabeži i
bespravlja.
On skreće pažnju na "lustraciju", upozorava da to ritualno
čišćenje od grehova prošlosti mora biti zasnovano na nekom činjeničnom
osnovu odgovornosti. Ne mogu paušalno biti očišćeni svi koji su podržavali
raniju političku opciju, već samo oni koji su svojim činjenjem ili nečinjenjem
uzrokovali opštu štetu.
U
demokratijama su sve političke opcije legitimne, a odgovornost je uvek lična,
a ne kolektivna. Niko ne može biti "očišćen" iz profesije,
radne sredine, intelektualne pozicije – oni kojima se to ipak desi biće
žrtve revanšizma i novi poredak ih mora od toga zaštititi da ne bi sam
učinio greh za neku buduću lustraciju, kaže sudija Ivošević. Revanšizma
ne sme da bude ni u obliku afekata, jer to ne priliči dostojanstvu
satisfakcije.
Niko, međutim, ne može biti oslobođen odgovornosti za otmice ispred
obdaništa, ili na trim stazi, za ubistvo metkom ili peskom, za bogaćenje
u ratu, za zloupotrebu sudstva, izvršne i zakonodavne vlasti, za zločine
genocida i za svaka druga zlodela. To je dugotrajan suptilan posao koji u
mnogim zemljama traje godinama. U Poljskoj postoji nezavisna komisija za
lustraciju, kojoj je bio podvrgnut i slavni vođa sindikata
"Solidarnost" Leh Valensa – utvrđeno je da on jeste bio u
sistemu bezbednosti, ali da nikome nije učinio štetu.
"Na sednici Skupštine Srbije 9. oktobra priznato je, voljno ili
nevoljno, da postoje ozbiljni zločini kojima se vlast mora pozabaviti –
to je ubistvo Stojičića, visokog funkcionera policije, Todorovića,
fisokog funkcionera JUL-a, zatim četvoro ubijenih na Ibarskoj magistrali
i nestanak Ivana Stambolića. To je jedva ušlo u dnevni red, ko zna kada
će rasprava o tome biti nastavljena, ali je ipak bilo važno da se
prihvati rasprava o zločinima", konstatuje Nebojša Popov, primećujući
da u novinama nema gotovo nijedne informacije da je to ušlo u dnevni red
ili, ako se i pominje, onda se pominje samo jedan od tih događaja i to
je, po Popovu, znak vladajućeg cinizma.
"Mnogi ljudi su stradali, unakaženi, raseljeni opljačkani",
konstatuje Popov, naročito naglašavajući da se u tom "paketu"
govori o jednom čoveku za koga se ne zna ni da li je živ. "Pazite,
to je jedna posebna vrsta tragedije, bivši šef države Stambolić nestao
25. avgusta, i niko u ovoj zemlji ne može da kaže da li je živ ili nije
živ."
U tom kontekstu nova nastajuća vlast pre nego što je stigla da odvoji
sudsku vlast od izvršne vlasti, i da uspostavi kakav-takav pravni
poredak, bombardovana je pitanjima da li će bivši predsednik SRJ biti
isporučen Haškom sudu. Koštunica odgovara diplomatski da obaveze SRJ
prema Haškom tribunalu, koji on smatra političkim, doduše postoje, ali
da to pitanje sada nije prioritetno. Diplomate su počele da prihvataju
odlaganje tog pitanja, strani novinari nešto ređe. Ima u tome malo
humanitarne angažovanosti, malo i nastavka ratne propagande iz 1999. ili
1992, malo lova na ucenjene glave, malo i čiste računice i pokušaja da
se još kalkuliše s privilegijom žrtve u jugoslovenskim ratovima, kao u
slučaju recimo hrvatskog državnog rukovodstva, koje kroz zube pominje
svoju obavezu da vrati Srbe iz Krajine svojim kućama, a glasno nastupa
kao saradnik haškog tužioca. Upitan nešto na tu temu, sudija Ivošević
iznosi pretpostavku da je vrh bivšeg režima više zla učinio sopstvenom
narodu nego međunarodnoj zajednici i da bi taj problem trebalo rešavati
pre svega pred domaćim sudovima kada oni postanu nezavisni.
PREVRTANJE ĆERAMIDE: Da bi
se ta osetljiva pitanja nekako počela rešavati, moralo bi da se u državi
uspostavi stanje pravnog poretka. Popov se u svojoj analizi vraća na tumačenje
volje građana izražene na izborima 24. septembra – ta volja kaže da
treba ukloniti stari režim, zajedno sa mutljagom oko njega. Građani su
to jasno izrazili ne samo na saveznim nego još uverljivije na lokalnim
izborima, na kojima su zbrisani ne toliko SPS koliko radikali i SPO.
Beograd je, na primer, držao SPO, a sada nema nijednog odbornika, a
radikali imaju samo jednog. Posle 24. septembra građani su tražili da se
poštuje njihova volja i izborili su se do izvesne mere za to da se otvori
put ka formiranju institucija novog poretka. "Počela je da se prevrće
ćeramida na krovu kuće i ta stvar je krenula iznenađujuće brzo, ali u
pitanju nije samo krov već i čitava zgrada, jer ta kuća je inače
klimava zbog komplikovanih odnosa Srbije i Crne Gore..."
Za pouzdanije određivanje političke volje birača veoma je važno da
se vidi kako stoji stvar sa institucijama u samoj Srbiji – ako se one ne
izmene, ako opstane stari režim, ako opstane vlada, skupština,
predsednik Republike i njihovi instrumenti moći, a to su zidovi te stare
zgrade, može da bude dovedeno u pitanje sve što se do sada događalo.
Izgleda da taj pristup nije nepoznat liderima DOS-a. Zoran Đinđić u
utorak, posle prvog neuspešnog kruga pregovora sa rukovodstvom crnogorske
Socijalističke narodne partije o saveznoj vladi, izjavljuje da se DOS neće
beskrajno natezati sa SNP-om koji traži da se u saveznu vladu uključi i
bar jedan ministar iz SPS-a. Šta je alternativa? DOS će koristiti ovlašćenja
koja je dobio po republičkom sporazumu potpisanom uz garanciju
predsednika SRJ Koštunice i predsednika Srbije Milutinovića, a takođe
će koristiti i institucije lokalne samouprave da bi obezbedio međunarodnu
pomoć stanovništvu. U Srbiji je u ponedeljak uveče, posle natezanja i
demonstrativnog taktičkog privremenog povlačenja SPS-a iz pregovora i
posle definitivnog odustajanja srpskih radikala od učešća u prelaznoj
koncentracionoj vladi, postignut kompromis. Ključna ministarstva u toj
vladi (policija, pravosuđe, finansije, informisanje) podvrgnuta su nekoj
vrsti kolektivnog rukovodstva, a DOS će staviti pod ekspertsku kontrolu
rudarstvo i energetiku, rad i socijalnu politiku, više i visoko
obrazovanje, zdravlje i ekonomske veze sa inostrantstvom. Pitanje je na šta
će izaći ti trijumvirati. Dušan Mihailović iz nove demokratije je
skeptičan: "Zajednička kobila skapava kraj plota..."
Srećom, zadatak srpske privremene koncentracione vlade je ograničen.
Ona treba da sprovede vanredne republičke izbore i da kako-tako
legalizuje stanje međuvlašća. To rešenje odgovara SPS-u, čija je
"vlada narodnog jedinstva" sada u bednijem položaju od vlade
Kerenjskog u Petrogradu 1917, a odgovara i DOS-u koji koliko-toliko
legalizuje promene koje više ne diktiraju rukovodstva stranaka nego građanstvo
i radništvo.
Izgleda da na saveznom nivou takav kompromis nije moguć zbog toga što
su zadaci nove savezne vlade mnogo važniji i dugoročniji. Ona bi morala
da ima ovlašćenja, homogenost i dovoljnu podršku da obezbedi promenu
političkog i ekonomskog ambijenta za ozbiljnu reformu, da izvrši onu
promenu koja se više ne može poništiti, kao što je to u Rusiji učinio,
recimo, Gajdar. Može se desiti da ta vlada, zbog cena koje se moraju
platiti, i ne dobije naredne izbore, ali da promene koje ona ostvari budu
dalekosežne i nepovratne. Promena privrednog, političkog, pravnog i
monetarnog ambijenta mogla bi olakšati i drugi važan zadatak te vlade,
konsolidaciju države, njenu ustavnu redefiniciju. Kada se uklone ostaci
partijske države, kad se ukloni sistem u kome država poseduje sve od
staračkog doma preko privrede do obdaništa, možda bi i rasprava o
podeli nadležnosti, a na to se manje-više svode ustavne rasprave, bila
mnogo lakša. Potrebno je da se nekako iskristališe osećaj za veliki
gest koji bi omogućio da taj istorijski posao počne. Za sada ga i posle
Koštuničine posete Crnoj Gori nema. Ili će se naći neki (ekspertski)
kompromis, ili će predsednik Koštunica biti prinuđen da odmeri
svrsishodnost nekog krupnog poteza, a to je, verovatno, raspisivanje novih
saveznih izbora.
Milan Milošević
