Institut za kardiovaskularne bolesti Dedinje posle Bojića
Bolnica sa hipotekom
Na platnom spisku čuvenog Instituta našao se i
Ratko Krsmanović, funkcioner JUL-a, čovek fraza, teških reči i
pretnji, koji nema ama baš nikakve veze sa medicinom i koji nije ni bio
zaposlen u Institutu. Primao je platu od 21 hiljadu dinara, tačno onoliko
koliko mesečno u Srbiji zarađuje sedam lekara opšte prakse
Prošlonedeljnim
tajnim izjašnjavanjem zaposleni u Institutu za kardiovaskularne bolesti
Dedinje, odlučili su da se rastanu sa svojim direktorom dr Milovanom Bojićem.
Od 416 zaposlenih, njih 400 podržalo je dr Boška Đukanovića na mestu
vd. direktora bolnice. Učinili su to u Bojićevom odsustvu, posle njegove
ostavke na mesto ministra zdravlja u Vladi Srbije i posle bitke za izborne
glasove na beogradskim ulicama. Od 4. oktobra dr Milovan Bojić se nije
pojavljivao na Institutu. Nije ga bilo ni u javnosti, osim na
konstitutivnom zasedanju Skupštine Jugoslavije gde je novinarima izjavio
da se ničega ne boji i da je "strašno neustrašiv":
"Ponosan sam na sve ono što sam uradio. "
Bivši ministar zdravlja i bivši direktor dedinjskog instituta i moćni funkcioner JUL-a postaoje po snazi, partijskom autoritetu i osionosti glavni čovek ne samo Medicinskog fakulteta već i srbijanskog zdravstva. Njegovo ime šapatom su izgovarale i veličine ovdašnje medicinske nauke. Zašto, teško je reći. Kada je krajem 1992. godine postavljen na čelo klinike za kardiovaskularne bolesti opet niko nije znao kako je na to mesto došao. Nepoznat je i datum kada je iz SPS-a prešao u JUL. Sa 660 naučnih publikacija (po svedočenjima iz Akademije) konkurisao je pre nekoliko meseci i za ulazak u Srpsku akademiju nauka. Krupne političke promene u Srbiji za sada su u nadgradnji političke, stručne i naučne karijere izgleda primirile dr Bojića.
LAKIROVKA: Smenjen je i u Insitutu iz koga je krenuo u juriš na munjevitu karijeru. Čim je stigla nova uprava, stvari su stajale nešto drugačije od onih koje je Bojić plasirao: u javnost stiže upozorenje da na razne medicinske intervencije čeka tri hiljade pacijenata i da Institutu nedostaje mnogo toga za rad. I ne samo to. I površnim uplivom u poslovne knjige, koje će verovatno u skorije vreme pokazati kako je dr Bojić pravio Hjuston u Beogradu, u javnost dopire skandalozna informacija: na platnom spisku čuvenog Instituta našao se i Ratko Krsmanović, funkcioner JUL-a, čovek fraza, teških reči i pretnji, koji nema ama baš nikakve veze sa medicinom i koji nije ni bio zaposlen u Institutu. Primao je platu od 21 hiljadu dinara, tačno onoliko koliko mesečno u Srbiji zarađuje sedam lekara opšte prakse. Saznajemo takođe da takvih Bojićevih štićenika o trošku države ima još, ali da, koliko se za sada zna, oni ne pripadaju političkom establišmentu.
Kada jednog dana na red dođu i dokumenta o kreditima, nabavljanju opreme, raspodeli sredstava iz zajedničkog Fonda za zdravstveno osiguranje Srbije, svetskom standardu bolnice i zaposlenih u sirotinjskoj državi, postaće verovatno jasnije čime je dr Bojić sve zadužio svoje partijske drugove, kako je uspeo da na uštrb Dedinja u sirotinjski ćošak sabije tri ugledne kardiovaskularne ustanove u republici, a većinu najstručnijih kadrova preseli u svoju bolnicu. Institut Dedinje je zapravo bio pokriće za uspešnu karijeru dr Milovana Bojića. Kada su stvari ovih dana krenule drugim tokom i kada je postojala opasnost da obezglavljeni Institut, pre svega zbog prestanka moći dr Bojića, počne bez materijalne i ostale podrške da se urušava, oglasili su se i zaposleni. Tiho i bez skandala smenili su svog čuvenog direktora. Razloga za skandale nije ni bilo pošto su dr Bojića tretirali kao dobrog direktora, koji im je omogućio rad u modernoj bolnici, plate, usavršavanja pa čak i godišnje odmore u elitnim letovalištima.
Sagovornik "Vremena" docent dr Aleksandar Nešković, kardiolog, upravnik Centra za kardiovaskularna istraživanja, reakciju kolektiva objašnjava iznuđenom i neophodnom da se sačuva ustanova: "Nema direktora, nema potrošnog materijala. Bolnica funkcioniše, ali sve teže. Dr Bojić je poslednji put na Institutu bio 4. oktobra, održao kolegijum kao da se ništa ne dešava. Posle toga se nije pojavljivao. Dr Boško Đukanović, sadašnji v. d. direktor, čovek izuzetnog stručnog kredibiliteta, koji uživa ugled u kolektivu, najpre se dogovorio sa načelnicima, rekao im šta namerava da uradi. Potom se kolektiv izjasnio o tome".
Na pitanje da li je kolektiv otkazivanjem poslušnosti Bojiću rušio Miloševićev režim ili sopstvenog direktora, dr Nešković kaže: "Iskreno govoreći, mislim da je ovo prvo tačnije. Stav o Bojiću i prema njemu promenio se u glavama većine nas, posle skandalozne izborne krađe 24. septembra. Postalo je očigledno da i on učestvuje u tome. Do tada, on je za nas bio dvojna ličnost. Ovde smo ga gledali kao direktora, on je bio korektan, nikoga nije proganjao zbog političkih ubeđenja. Nije uvodio politiku u Institut i nismo bili obavezni da se upisujemo u političke partije njegove provenijencije. Drugačije smo, naravno gledali na njega kad bi nastupao na primer na TV-u, kao partijski čovek. "
A
ŠTA SAD: Naš sagovornik govori o Institutu kao ustanovi evropskog
ranga i po obimu i po kvalitetu rada i po zaposlenom kadru. Pominje i
rezultate za koje, kako kaže, postoje lako proverljivi podaci: "Bojić
je umeo da sluša savete grupe stručnjaka i drugih ljudi koji su mu čak
i u prolazu davali informacije o potencijalnom radu i organizaciji
klinike. On jeste na neki način koncipirao ovakvu bolnicu kakva je ona
danas. Ne bi išlo tako lako da nisu postojali nekadašnji dobri temelji,
oni pre dolaska Bojića. Tu je radio dobar kadar, vrhunski hirurzi,
kardiolozi i anesteziolozi. Godišnje je rađeno oko dve hiljade operacija
na otvorenom srcu, oko dve hiljade vaskularnih operacija, 35
kateterizacija dnevno i 40 do 50 ultrazvučnih pregleda. "
Dr Nešković ne negira da su u poređenju sa drugim bolnicama zaposleni u Institutu imali mnogo bolje uslove za rad, !"to se naravno, pripisivalo, i sigurno je tako, Bojićevom političkom angažmanu i bliskošću sa vlašću. Ali tu bliskost su negovali i drugi direktori, pa nisu baš mnogo uradili za svoje klinike. Svi su oni bili članovi SPS-a i JUL-a. "
Standard, uslovi rada i plate učinili su svoje. Malobrojni ugledni doktori sa ovih prostora odoleli su ponudama dr Bojića i nisu se odazvali njegovom pozivu. U dedinjskoj bolnici danas je zaposleno 130 lekara od kojih su 27 doktori nauka, 28 magistri nauka, 92 su specijalisti a njih 6 su klinički lekari. I susret sa holom bolnice, ako se izuzmu gužve pred ordinacijama, sugeriše nešto što odudara od ovdašnjih bolnica. Osim čistoće koja je primetna, na službenom ulazu stoji i, skener, , poput onih na aerodromu kroz koje morate proći zarad kontrole oružja. Sobe uredne, a i površan pogled na intenzivnu negu ukazuje na dobru opremljenost i skupu modernu opremu.
Sada već bivši direktor tu je dovodio goste iz sveta i ovdašnje partijske lidere. Zasluge je pripisivao sebi, bez ulaženja u detalje odakle novac za sve to. U ovdašnjem poretku stvari, gde na ceni nisu ekonomija i brojke, već partijska pripadnost, Dedinje će i dugo posle Bojića nositi nepopularni epitet "ogledne partijske bolnice". Doduše, i u neka druga vremena bolnica "Dragiša Mišović" iz koje je potekao Insitut Dedinje takođe je bila mezimče režima i važnih ličnosti jednopartijskog sistema. Bojić je zapravo samo ofanzivnije preuzeo recept, osim što je najurio nasleđene stručnjake koji su i u ondašnjem režimu digli glas protiv svog upravnika Mihaila Vučinića. Te sada već daleke 1992/93. godine pored ostalih kliniku je napustio kardiolog za koga je u tom trenutku znao ceo svet dr Uroš Babić, pošto ga je novi upravnik dr Bojić prebacio na odeljenje za početnike. Nije bolje prošao ni dr Zoran Đuričić, primarijus i jedan od utemeljivača angiografije i koronarografije. Smenjen je sa mesta načelnika rendgen odeljenja. Da bi imao od čega da izdržava porodicu vratio se u bolnicu "Dragiša Mišović".
ZAVERA ĆUTNJE: U bolnici nije ostao gotovo niko ko je digao glas protiv prethodnog upravnika, koga je dr Bojić kasnije postavio za svog savetnika. Poput današnjih, većina ondašnjih nezadovoljnih lekara je ćutala. Javno se usprotivila jedino dr Milena Jauković, koja je upozorila preko "Naše borbe" i NTV Studio B na bahato ponašanje dr Bojića. Usledio je otkaz u kome je doslovce stajalo da se otpušta s posla zbog istupanja u javnosti bez dozvole direktora. Posle trogodišnjeg suđenja vraćena je na posao, ali nije tu ostala.
"Moja priča je završena, ali prosto mislim da je bilo svih ovih godina nemoralno ćutati. Današnji Institut je napravljen tako što je dr Bojić zloupotrebio politiku i jednostavno privilegovao jednu instituciju. Ona je stvarana i građena na uštrb drugih uglednih institucija tog profila, bez konkurencije, bez mogućnosti poređenja. A konformizam, ne samo tamošnjih lekara već i većine ostalih koštao nas je zdravlja, a nekog i glave. O tim stvarima, kao što je slučaj sa tom insitucijom, mora se govoriti javno i otvoreno. Tu su pomešani profesija i politika. I jednoj i drugoj u ovdašnjim uslovima manjka moral. Ima samo viška kriminala koji se uvukao u zdravstvo. Lekari to tolerišu i ćute sve ove godine. Lekarsku solidarnost i zaštiitu struke niko više i ne pominje. U toj bolnici se danas 'sudaraju' doktori nauka, kao da je red za ulje i šećer. Samo pre sedam godina tu je bilo četrdeset lekara i jedan ili dva doktora nauka. I oni su to i odista bili. . . "
Svojim ćutanjem, koje bi se moglo nazvati i nesolidarnošću s kolegama koji su lečili ljude bez ičega, stiče se utisak da su zaposleni u Institutu sami doprineli uzlaznoj i munjevitoj karijeri dr Milovana Bojića. Naš sagovornik dr Nešković na tu temu kaže: "Saučesništvo se naravno ne može osporiti, kao ni činjenica da je okupio kvalitetan kadar. Samim tim vi učestvujete u napredovanju klinike, a i Bojića u nekom smislu u kome je on to želeo. O njegovim ličnim motivima, naravno, možemo samo da nagađamo, ali je on ovo ovde uspeo da napravi. Verovatno najvećim delom zbog sebe. Ipak je i ostavio nešto iza sebe. Ovo nije kula od karata koja se raspala njegovim nestankom. Ovo je klinika koja u ovom momentu, ako postoji dovoljan dotok potrošnog materijala i delova za opremu, može da nastavi istim tempom kao i dosad. Ne želim da se na bilo koji način shvati da ja opravdavam Bojićev politički angažman, ni Bojićev odnos prema drugim ustanovama, prema drugim kolegama, ili prema onome što je radio u poslednjih godinu dana. I niko se ovde s tim ne može složiti, ali neke stvari su činjenice, pa i ova klinika je to. "
Od NATO intervencije ova klinika i sama počinje da oseća probleme koje su druge ustanove osećale nekoliko godina unazad: kvare se aparati, nema dovoljno potrošnog materijala. To ni sam dr Bojić u poslednje vreme nije mogao da reši. Država je očigledno i te kako finansijski iscrpljena.
U najnovijim promenama na univerzitetu, posebno na Medicinskom fakultetu, pokrenuta je i inicijativa za reviziju doktorata, naučnih radova i napredovanja u poslednjih deset godina. Doktorati i magisterijumi su negovani i na Institutu Dedinje. Pri konkurisanju za člana SANU-a, dr Bojić je podneo ipmozantan broj naučnih publikacija: "Ovde je zaista negovan naučno-istraživački rad. Ljudi su slati na usavršavanje o trošku Instituta i u inostranstvo. Mislim da je to dobro, da je neko iz ove zemlje uopšte imao uslova za to. A što se tiče radova dr Bojića, nije on direktno napisao tolike radove, ali je većini ljudi sa Instituta koji su radili naučne radove on praktično bio koautor. I sam Medicinski fakultet je pao na niske grane. Mnogi su tu došli a da to ničim ne zaslužuju. Predlažem da se svi sa Medicinskog fakulteta otpuste i kadrovski napravi novi fakultet. "
Institut za kardiovaskularne bolesti Dedinje bez sumnje će još dugo živeti pod hipotekom dr Milovana Bojića, čoveka bolesnih političkih ambicija, spremnog čak i da pred svedocima proguta neatestirani uvozni kineski lek da bi dokazao da je to što je s uvozom lekova radio u redu. Čoveka koji je vrlo dobro znao na koja vrata i kako treba zakucati: sa smeškom ili sa palicom.
Na pomenutoj klinici danas nerado vade sumnjive papire i nerado govore o rabotama bivšeg direktora koje bi mogle biti čak i vrlo sumnjive i podložne istražnim organima. Od zapošljavanja rođaka (radili uglavnom kao osoblje) i sopstvene supruge do eventualnih novčanih i drugih malverzacija.
Branka Kaljević
