Iz ličnog
ugla
Anatomija pacova
Da li je u politici legitimno menjati strane?
Svakako, menja se i situacija. Da li su svi koji promene stranu pacovi?
Nisu, naravno. Ali, ako već sumnjate, i želite da nepogrešivo utvrdite
da li se u nekom konkretnom slučaju radi o pacovu ili ne, postoji pouzdan
kriterijum. Pacovi, naime, ne vole rizike
Pre
nekoliko dana, jedan ovdašnji ministar osetio je potrebu da se javno
odredi prema našim aktuelnim izbornim sporovima: "Nadam se",
rekao je ministar, "da će biti postupljeno po zakonu i rezultatima
glasanja." Ministar se takođe ponadao i da "neće doći do
falsifikovanja rezultata glasanja", dok je na pitanje kako će se
ponašati njegov predsednik, odgovorio kako "misli" da će on
"postupiti u skladu sa izbornom voljom građana". Konačno, kao
šlag na torti, ministar je čestitao svojim političkim protivnicima
"ubedljivu pobedu". Na prvi pogled, sasvim lepa i korektna
izjava, gotovo izuzetak u ovom vremenu ostrašćenosti: priznati izbornu
volju građana, unapred osuditi sva falsifikovanja, čestitati
protivniku... Međutim, nekako je teško oteti se utisku da ova izjava,
ipak, ne zaslužuje i tzv. drugo čitanje. Tek tada, u drugom čitanju,
otvara se niz pitanja.
Najpre, ministar – kao otelotvorenje izvršne vlasti – ima dužnost
da obezbedi da se "postupa po zakonu i rezultatima glasanja";
nadati se tome, dozvoljeno je građanima a ne ministrima. Takođe krajnje
je sumnjiv i ministrov stav o mogućim falsifikatima: u momentu u kome je
izjava data, nisu ni postojali dokumenti koji bi mogli da budu
falsifikovani, tako ministrova nada da rezultati neće biti lažirani, u
stvari, izražava sumnju da će oni to ipak biti.
Najapsurdnije ministar ipak zvuči kada "procenjuje" buduće
ponašanje svog predsednika: ministar, dakle, "misli" da će
predsednik "postupiti u skladu sa izbornom voljom građana".
Ministar, dakle, u to nije siguran, ne sme čak ni da se u to nada, kao u
prethodnim odgovorima, on samo "misli". Ako već sumnja u ponašanje
predsednika, ministar je, svakako, mogao da učini i nešto više: ako bi,
na primer, lično od njega zahtevao da se ta "izborna volja" i
zaista poštuje. I tu su onda stvari vrlo jasne: ministar bi nesporno bio
zaslužan, ako bi svojom intervencijom kod predsednika obezbedio poštovanje
"izborne volje"; u suprotnom, kao častan čovek, morao bi da
podnese ostavku.
Konačno, kako rekosmo, šlag na torti je ministrova čestitka svojim
političkim protivnicima na "ubedljivoj pobedi". Međutim, i
stranka u kojoj je ministar visoki funkcioner dobila je na tim istim
izborima nešto: neke opštine, neke poslanike, čak veliki broj njih.
Nisam primetio da je ministrovoj stranci bilo ko od njenih političkih
protivnika, na onome što je dobila, ista čestitao.
Dakle, tek drugim čitanjem ove izjave oslikava se njena suština:
ministar nije siguran da li će izborna volja građana biti poštovana, da
li će biti "falsifikovanja rezultata" ili neće, i kako će
njegov predsednik da se ponaša. U suštini, ministar nije siguran da li
će vlast njegove stranke opstati ili neće. I, naravno, tu svoju
nesigurnost u državu čiji je visoki funkcioner – u svoju stranku i u
svog predsednika – ministar želi da podeli sa svima nama. Kao da nam kaže:
"Eto, ja upozoravam na vreme, ja nisam kao oni." Ako sve prođe
dobro, to će se sigurno shvatiti i kao zasluga samog ministra: on je čovek
javno upozorio predsednika kako treba da se ponaša! Ako, opet, ne prođe
dobro, ministar uvek može da kaže: "Eto, ja sam javno rekao, ali
nisu me slušali!"
Ministrova izjava je, zapravo, vrlo reljefna paradigma jednog tipa ponašanja
i razmišljanja neizbežnih saputnika velikih političkih i socijalnih
potresa. Nesigurni u ishod događaja, mnogi ljudi iz državnog, političkog
i privrednog establišmenta tada počinju očajnički da traže rezervne
opcije, zadnje izlaze, da prave nova savezništva i primenjuju različite
kozmetičke zahvate. Oni se, dakle, ponašaju kao pacovi na brodu koji
plovi nesigurno, pa nisu sigurni da li će, možda, potonuti. Jer, samo
kapetan tone zajedno sa brodom, pacovima je dozvoljeno da ga napuste.
U svim društvima u kojima se ovaj fenomen događao – a u poslednjih
deset godina najčešće u ova pola tuceta malih država između Karpata,
Alpa i Jadrana – već na prvi pogled može se izdvojiti nekoliko tipova
ovih životinja. Nema razloga za sumnju da će se isti tipovi pacova
pojaviti i u Srbiji, i ovaj prilog namenjen je njihovom lakšem
prepoznavanju:
1. Pacovi koji tvrde da su, zapravo, kao visoki funkcioneri režima
sve vreme radili protiv njega. Ovo je najzanimljivija i ujedno najređa
vrsta pacova. Pristup zahteva hladnokrvnost, potpuno odsustvo skrupula i
urođeni talenat za obmanjivanje ljudi. Pri tome, ovi pacovi nikako ne
misle da su objektivno nesposobni, pa da su režimu, svojim neznanjem i
nekompetentnošću, objektivno i štetili. Ne, oni govore o višem obliku
štetočinstva, o nekoj vrsti sabotaže. "Više sam mogao da pomognem
našoj stvari unutra, nego napolju", najčešći je izgovor ove vrste
pacova. "A ko vas je snabdevao informacijama, ko vas je štitio i
pomagao dok ste bili u opoziciji?", kažu ovi pacovi dalje. Najčešće,
oni potpuno lažu: niti su ikome odali neku važnu informaciju, niti su
ikoga zaštitili. Pametniji među njima, ponekad, unapred počinju da se
pripremaju za buduću ulogu pacova, pa nešto zaista i urade.
Tako je, pre nekoliko godina, jedna od tadašnjih "mladih zvezda
srpske levice", predosećajući skore nevolje, počela da na
zatvorene sednice Glavnog odbora svoje stranke donosi mali kasetofon i
tajno snima njihov tok. Te trake su se kasnije pojavljivale u jednom
beogradskom tabloidu koji, nažalost, nije preživeo
"blagotvorne" efekte Zakona o informisanju. Cela priča je,
naravno, imala dve dimenzije: romantičnu i realnu. Romantična dimenzija
polazi od vlasnice kasetofona, prelepe novinarke jednog našeg nezavisnog
medija, i ponovo otkrivenih pubertetskih sklonosti naše "mlade
zvezde". Da je to u pitanju, svakako bi se moglo i oprostiti čoveku:
radi se o prilično ljudskoj greški, a pomenuta novinarka je zaista jedna
od najlepših žena Beograda. Da, svi smo mi pomalo ljubavnici, samo su
neki od nas i špijuni... Međutim, realna dimenzija je mnogo gora po
"mladu zvezdu" i svakako mnogo manje romantična. Ispalo je, na
kraju, da kasetofon nije služio prikupljanju poena u ženskom srcu, nego
jednostavnom skupljanju miraza za politički transfer koji je, nedugo
potom, i usledio. I onda, naravno, tipsko objašnjenje za ovu vrstu
pacova: "Pa ja sam iznutra radio protiv njih...", dobijam mnogo
više kredibilnosti.
2. Pacovi koji sami sebe proglašavaju "liberalnom",
"reformskom", "mekom", "razumnom" strujom
establišmenta. Ovo je takođe vrlo zanimljiva vrsta pacova, odlikuje se
nespornom inteligencijom, kvalitetnim obrazovanjem, poznavanjem stranih
jezika, najčešće i "građanskim" pedigreom, koji im omogućava
da se užive u ulogu koju su sami sebi dodelili. A ovi pacovi,
pojednostavljeno, tvrde kako su baš oni (a ponekad i grupica njihovih
pajtaša) "liberali", dok je čitav ostatak režima
"gnusan, bezobziran i diktatorski". Ovi pacovi, u prelomnim
trenucima, pokušavaju da naprave nekakvu "nagodbu" sa snagama
koje očekuju kao pobednike, da obezbede "mirnu tranziciju
vlasti" kako bi "svi bili zadovoljni". Kada se povede reč
o koalicionim vladama, ti pacovi uglavnom predlažu sami sebe, odjednom se
prisećajući svih svojih govora i intervjua u kojima su se (naravno, bez
ikakvog efekta) uvek zalagali za "pravnu državu", "slobodu
medija", "tržišnu privredu", po neko od njih pomene čak
i "ljudska prava". Jedan pripadnik ove vrste pacova savršeno je
uspeo u toj metamorfozi, i to čak dva puta. Iako je, dok je bio u režimu,
nemilosrdno proganjao svako drugačije mišljenje i pravio "crne
liste", ostavljajući bez hleba ljude u instituciji u kojoj je radio,
na kraju je prošao kao "liberal"! Naivna srpska javnost,
naviknuta na greške u padežima i bele čarape većine režimskim
funkcionera, prigrlila je kao liberala prvog od njih koji se pojavio u
Armaniju, sa tompusom u ustima i čašom čivasa u ruci!
3. Pacovi koji se (samo)identifikuju kao "eksperti",
"stručnjaci", "tehnokrati" ili "tehnomenadžeri".
Najčešće vrlo uspešno, u statusnom i finansijskom pogledu, ova grupa
pacova insistira na svojoj ideološkoj neutralnosti: "Moja stručna
znanja", kažu oni, "biće potrebna svakoj vlasti." I
naravno, svaka nova vlast će odgovarati i njima, i leva i desna, i domaća
i strana. Iako se najčešće nalaze među privrednicima i bankarima, ovih
pacova ima u državnoj upravi, pravosuđu, policiji i vojsci, a ne retko i
u medijima.
Tako
je jedan ugledni direktor velike srpske kompanije pre nekoliko meseci uspešno
manevrisao, i Evropska unija ga je skinula sa "crne liste"
pripadnika ovdašnjeg režima koje je proglasila nepoželjnim na svojoj
teritoriji. "Ja sam ekspert", u euforiji je vikao ovaj direktor
na konferenciji za novinare, "pa čak i Evropska unija to zna, i zato
me je izuzela. Mene su podržali moji poslovni partneri na Zapadu, i Unija
je to morala da uvaži!" Ovaj direktor je, dakle, toliki
ekspert da mu je dozvoljeno da i dalje podržava režim koji je smrtni
neprijatelj te iste Evropske unije, a da istovremeno izbegne sve
neprijatnosti pripremljene za njegove protagoniste! "Gospodar
pacova", napisao bi o njemu Tolkin, da je živ.
4. Pacovi koji apeluju na širokogrudost i milosrđe novih
pobednika. U užem smislu reči, ovi pacovi ne pripadaju vrsti koju izučavamo,
jer nisu uspeli da skoče sa broda dok je tonuo, već pokušavaju da se
nekako, kasnije, izvuku sa dna. "Nemojte mene, imam malu decu",
ili "Šta sam mogao da odlučujem ja, običan sitan šraf", ili
"Da nisam bio ja, bio bi neko drugi, nema veze", njihova su najčešća
opravdanja. Suština je da se ukaže na minimum štete koju je pacov, dok
je bio u vlasti, pričinio Novim pobednicima, i da se istovremeno apeluje
na njihovu humanost, koju oni bar javno moraju da zastupaju. Ova vrsta
pacova najčešće se nalazi među sitnim državnim činovnicima,
novinarima državnih medija, mada se često sreće i u nižim policijskim
strukturama.
Kako Novi pobednici gledaju na sve ove vrste pacova? Nesumnjivo, oni su
za njih vrlo korisne životinje. U osetljivoj fazi pred smenu vlasti – a
svaka smena vlasti je, zapravo, igra pokera: dobija onaj ko ima jače živce
– pacovi su dragoceno oruđe, kojim se narušava unutrašnje jedinstvo
protivnika i istovremeno hrabre sopstvene pristalice: "Evo, gotovi
su, sad kad već i njihovi počinju da ih napuštaju." Neposredno
posle smene vlasti, pacovi su isto korisni: prepuni informacija, detalja,
svedočenja, a istovremeno vrlo jeftini, oni Novim pobednicima služe kao
metla, kojom se čise ostaci poraženog prethodnika.
Međutim, u dubini duše, bez obzira na ovu simbiozu, Novi pobednici
duboko preziru pacove, i najčešće prema njima osećaju samo gađenje.
Pacovi nisu bili s njima u prvim, najtežim, godinama borbe – naprotiv,
uživali su sve blagodeti položaja koji su zauzimali. Pacovi nisu s njima
delili strahove i nade, beznađa u krizama i slasti u malim pobedama, gorčinu
sumnje i tvrdoglavost želje za uspehom. A najmanje su pacovi s njima
delili rizike. Uostalom, kad su izdali svoje bivše prijatelje i
saradnike, zašto pacovi ne bi, u prvoj pogodnoj prilici, ponovo izdali,
ovog puta njih? Zato pacovi nikada neće biti deo "unutrašnjeg
kruga" Novih pobednika, zato – ma koliko su se možda privremeno
dobro snašli – pacovi nikada ne opstaju dugo.
Najgora je, međutim, sudbina onih pacova koji pogrešno procene da
brod definitivno tone, koji poveruju svojoj i tuđoj paranoji, pa pre
vremena skoče u vodu. I onda, ako brod zakrpi pocepana jedra, izbaci vodu
i nastavi da plovi, pacovi počinju očajno da cvile, skiče, plaču i
ponižavaju se, ne bi li se nekako vratili nazad.
Jedan od najbogatijih srpskih biznismena, čak dva puta nije imao živce
da sačeka, i dva puta je pre vremena skočio u vodu. Osnovao je čak i
jednu pravu opozicionu partiju – pa ju je posle napustio, kao vanbračno
dete; za vreme bombardovanja spavao je u "Hajatu", plašeći se
da bude blizu svojih komšija, jer su oni bili verovatne mete; odlazio je
na "pregovore" u Budimpeštu sa stranim diplomatama, ali
insistirajući da sve ostane u tajnosti; klečao je pred stranim
novinarima, objašnjavajući kako bi to Jugoslavija trebalo da klekne. I,
dosad se stvarno dvaput prevario. Na njegovu neviđenu sreću, šefica
političke stranke, koju je dosad dvaput izdao, oba puta je pokazala da
ima meko srce, što u politici nikada nije preporučljivo. Popustila bi
pred njegovim cviljenjem, plakanjem i ponižavanjem, i oba puta bi se ovaj
biznismen vratio, onako šćućuren, mokar i promrzao, stresao sa sebe
vodu, i rekao: "E, pa da nastavimo gde smo stali, a kad ćemo mi da
popijemo kafu?"
Da li je u politici legitimno menjati strane? Svakako, menja se i
situacija. Da li su svi koji promene stranu pacovi? Nisu, naravno. Ali,
ako već sumnjate, i želite da nepogrešivo utvrdite da li se u nekom
konkretnom slučaju radi o pacovu ili ne, postoji pouzdan kriterijum.
Pacovi, naime, ne vole rizike, oni ih se iskonski plaše. Ideal pacova je
da uveče legnu u krevet kao ministri (direktori, generali, ambasadori)
jedne partije, a ujutro se probude u istom tom statusu, ali samo pod
drugom zastavom. Baciti rukavicu u lice svom gazdi, reći mu: "Dobro
šefe, mi smo završili, od sutra smo protivnici", pa otići i
preuzeti sve rizike takvog stava, čin je dostojan svakog poštovanja. U
Srbiji za to treba i dosta lične hrabrosti (zato se slični primeri mogu
nabrojati na prste jedne ruke) i to definitivno nisu pacovi. Ali, pokušaj
da se baš svi rizici unapred otklone, da se cela smena vlasti svede na
jednu "psihičku sekundu", i po mogućnosti tu sekundu
prespavati, jeste matrica po kojoj, nepogrešivo, funkcionišu pacovi. I
zato ih ima tako mnogo.
