"Novo jednoumlje"
Kome nedostaju secikese i ubice?
Danas
su već i srpske radikalske plavuše ukapirale da je ono što se dogodilo
u Srbiji 5. oktobra, između ostalog, i svojevrsna medijska
revolucija, i to upravo u bazičnom, vrednosnom,
"svetonazornom" smislu: ako je Srbija osvanula petog oktobarskog
jutra u jednom već deceniju i kusur "kodiranom" medijskom enviromentu,
samo petnaestak sati kasnije je zanoćila u stubokom
promenjenom okolišu!
Običan čovek, drug i antifašista može da bude prilično zadovoljan
ovakvom promenom, naročito s obzirom na fakat da je sve prošlo prilično
glatko: evo, u Hrvatskoj se i dan-danas batrgaju i natežu s kojekakvim
ekstremno desničarskim manijacima koji su zaposeli deo medija kao da im
je to babovina! Međutim, naprasno demokratizovanom zemljom Srbijom širi
se talas gorkog kritičko-publicističkog nezadovoljstva, takorekuć zgroženosti: "Došlo novo jednoumlje, lele i kuku! Kad otvoriš
jedne novine, prođe te volja da otvaraš druge, jerbo su sve iste! Gde li
nestadoše svi oni ljupki duševni bolesnici, secikese i barabe koje su
nam deceniju i kusur mrsomudile svoje umobolne priče!? Vratite nam naše kliničke
slučajeve, tako smo se lepo navikli na njih!" I tako redom, i
sve u tom stilu: svako ko drži do vlastitog nepravedno visokog mišljenja
o sebi kao o "slobodnom intelektualcu", "nezavisnom
novinaru", "inokosnom misliocu" ili tako već nečemu
dometnuće po koju suvu grančicu na lomaču za "uniformne" postrevolucionarne
medije, naročito one do juče prorežimske; nije tu najveći problem
stanoviti narcisoidni višak
moraliziranja nad "preletačima" (šta, je l' biste više
voleli da "Novosti" i "Politika", radi doslednosti,
i dalje drže stranu Tiraninu, koji ionako vreba svaku priliku da se povampiri?!)
nego u alarmantnom gubitku kritičkog orijentira, bilo kakvog ozbiljnijeg
kriterijuma i sposobnosti za konsekventno zastupanje određenih vrednosti,
a sve to upravo na strani Novih Moralista: kao da je nestankom Slobodana
Miloševića i njegove kamarile nestao dežurni objekt, default-fiksacija
vaskolikog "kritičkog diskursa" u Srbalja te se sada, u brzini
i panici, treba (prvi ili među prvima) ustremiti na bilo šta drugo, po
sistemu "daj šta daš". U protivnom bi, naime, mogla biti ugrožena
bespogovorno kritička orijentacija/reputacija Društvenog Kritičara.
Hajde da, zato, malo razgrnemo demagoške magluštine oko "novog
jednoumlja". "Monotonija" koja je naprasno zavladala ovdašnjim
medijima može se po nekim svojim elementima, uporediti – naravno, bez
štreberski doslovnog čitanja istorijskih analogija – sa unebovapijućim
jednoumljem, recimo, nemačkih
medija posle 9. maja 1945: Bog te, sve novine antifašističke! Svi radio
programi antinacistički! Nigde lepe reči o Fireru, nigde nijedne pogrde
poganoj jevrejskoj rasi! Nigde ni slovceta o odvratnom Unutrašnjem
Neprijatelju, koji deluje u sprezi s masonsko-plutokratsko-cionističkim
Spoljnim Dušmaninom! Nigde okorelih zlikovaca i masovnih ubica da tolerantno
obrazlažu svoje stavove! Nije li to strašno? Zar je to taj
pluralizam?!
Ono što se ovih dana u Srbiji dešava svojevrsno je, možda nezgrapno
ali svakako zdravo, dekontaminiranje
po ubrzanom postupku od šlampavog i grotesknog, ali zato ništa manje
krvoločnog ciganjskog fašizma
(ovaj termin pok. Ace Popovića nema nikakve veze s Romima) koji je ovde
zavladao još u vreme "antibirokratske revolucije", trujući duše
miliona. "U tom smislu", mediji su, doslovno preko noći –
hvala Bogu da je tako! – počeli da se čiste od fekalnih naslaga
propagande nacionalne i verske mržnje i netrpeljivosti, od zlikovačke
turboideološke naracije o Petoj Koloni koju valja zatući svim
sredstvima, od svakovrsnog reklamiranja isključivosti i nasilja i od
sveopšteg ignorisanja ili barem relativizovanja "naših" zločina.
Obaška što su do juče režimski mediji s pojačanom strašću navalili
da otkrivaju Male Prljave Tajne kleptokratske Familije, tj. mahom sve ono
što čitaoci nezavisnih listova već odavno znaju: to je možda nekome
smešno, ali je u redu, jer omogućava i njihovim abonentima uvid u činjenice
pred kojima su tvrdoglavo zatvarali oči. Ako je sve to jednoumlje,
onda O. K.: ono vlada i u Francuskoj, Engleskoj, Nemačkoj ili Italiji,
jer ni u jednoj od tih zemalja nije ni moguće ni zamislivo da bilo koji
medij osim najmarginalnijih "podzemnih" časopisa i geštetner-publikacija
u produkciji minornih ekstremno levih i ekstremno desnih grupa, zastupa
vrednosti koje iskaču iz okvira opšteprihvaćenih civilizacijskih
standarda. Za neokomuniste i neonaciste to je, dakako, totalitarna
demokratija (o ovom oksimoronskom pojmu su već nadrndali hiljade
debilnih pamfleta), ali to je njihov problem i nisam uopšte u stanju da
se sažalim nad njima, niti smatram da se nesavršenost savremene
demokratije – a sve je na ovom svetu nesavršeno... – ogleda baš u
tome što opasne ludake i ljubitelje genocida opšte prakse drži pod ključem,
a ne u TV-studijima.
Ono što su mediji u Srbiji učinili posle 5. oktobra jeste relativno
dosledno razštrokavljenje,
odbacivanje fašistoidnih propagandnih tehnika podsticanja kolektivnog
Mi-narcizma i preciznog usmeravanja "laboratorijski" proizvođene
mržnje prema Drugom, prema politički, etnički, verski, polno, jezično
Drugačijem, a sve to, ipak, bez bilo kakvog embarga nad učešćem
predstavnika ancien regime-a u
medijskom prostoru: ima ih na sve strane, čak mnogo više nego što je to
ukusno i pristojno kada su u pitanju ljudi koje čekaju ozbiljne optužbe
i krivična odgovornost za razne stvari – od ratnih zločina do izborne
krađe. Otuda diletantsko, površno ili naprosto reda-radi-gunđalačko
talambasanje o novom jednoumlju
samo sebe najbolje potkazuje, autoportretišući se kao sindrom gubitka osećaja za vrednosti, kao posledica dugogodišnjeg
sistematskog zagađivanja gotovo svih društvenih pora i gotovo svih
medijsko-komunikacijskih kanala; s obzirom na to da je režimu čiji je
dostojni medijski simbol, recimo, Srebrenica ili Sarajevo, prethodilo
nekoliko decenija jednopartijskog komunizma, ovome, pak, naci-okupacija, a
okupaciji žandarsko-kundačka diktatura poslednjeg krunisanog Karađorđevića,
nije ni čudo da su pojmovi o demokratiji – medijskoj i vaskolikoj –
ovde tako haotični, i da svaki Mali Mikica zamišlja da je to isto što i
bezobalna sloboda valjanja po kloaki.
Pluralizam fundamentalno različitih, nespojivih medijsko-svetonazornih
koncepata – oličenih, recimo, u paralelnom delovanju fašističkih režimskih
i antifašističkih nezavisnih medija u istom društvu – bio je
posledica anomalije srpskih
devedesetih, prelaznog stanja nejakog
totalitarizma, onog koji, u realnim istorijskim okolnostima nastalim
posle pada Berlinskog zida, naprosto nije mogao da pohapsi, pobije ili ućutka
sve svoje protivnike, bio je paradoksalni rezultat epohalnog jenjavanja i
odumiranja jedne nekada tako moćne zlikovačke ideologije. Era bez takvog
"pluralizma" biće i era bez Srebrenice, i njoj se jedino
nekrofili neće obradovati. A i za njih će se brzo naći neki geštetner!
Teofil Pančić
