Vreme broj 512, 26. oktobar 2000.

"Vreme" na tragu državne tajne

Hajat i predsednička palata na Crnom vrhu građeni od narodnih milijardu dolara

Kako se od javnosti skrivao jedan grandiozni poduhvat koji je, po svemu sudeći, nastao prvo u glavi Mirjane Marković. U nekom njenom nadahnutom opisivanju prirodnih lepota zemlje primetila je da bi valjalo sagraditi još jedan sportski centar, nešto poput Kopaonika. Rečeno, učinjeno! U stilu: "Ne brinite, drugarice Miro! Dobićete i više od toga!"

Na pitanje koliko u Srbiji ima hotela Hajat i da li je bivšem predsedniku Jugoslavije Slobodanu Miloševiću sagrađena negde predsednička palata, najverovatnije bi većina ljudi odgovorila da znaju za jedan hotel i da je taj u Beogradu, a da nikada nisu čuli za predsedničku palatu. To je sasvim razumljivo, budući da je izgradnja novog hotela Hajat i palate bila u statusu strogo čuvane državne tajne. A kako i ne bi kad je umesto sportskog centra, čija je izgradnja bila najavljena 1996. godine, na bespuću padina, uglavnom maglom obavijenog Crnog vrha, u istočnoj Srbiji, u martu 1997. započeta izgradnja ogromnog kompleksa hotela Hajat i palate za Slobodana Miloševića.

Okvirna cena kompletne izgradnje, kako su procenili inženjeri Holding kompanije Energoprojekta, iznosila je oko milijardu američkih dolara. U sva zdanja ugrađena je vrhunska uvozna oprema: od vrata načinjenih od orahovine pa sve do najskupljeg nameštaja i pokućstva, kako to već nalažu norme korporacije Hajat od koje su naručioci kupili licencu. Koliko su za to platili? Očekuje se da će u predstojećem vremenu i taj podatak biti obelodanjen. Predstavnik Hajata u Beogradu gospodin Peter Sulcbaher za sada kaže: "Prodali smo prazno za puno."

ULOGA JAVNIH PREDUZEĆA: Finansijeri izgradnje tobožnjeg sportskog centra bile su naše najbogatije firme, javna preduzeća: Jugopetrol, Srbijašume, PTT i mnoge druge čiji su čelni ljudi istaknuti članovi koalicije SPS-JUL. Inicijativa je potekla od Mirjane Marković, supruge Slobodana Miloševića i predsednice JUL-a, koja je u nekom svom nadahnutom opisivanju prirodnih lepota naše zemlje, s posebnim osvrtom na istočnu Srbiju i njen izborni okrug, primetila da bi valjalo sagraditi još jedan sportski centar poput Kopaonika. Rečeno, učinjeno! U stilu: ne brinite, drugarice Miro, dobićete i više od sportskog centra!

Pre nego što vas reporter "Vremena" povede na maglom obavijen Crni vrh, da se malo pozabavimo ulogom javnih preduzeća u finansiranju raznih privatnih i tajnih projekata. To su firme koje su pod kontrolom vlade Srbije i imaju monopolski položaj na tržištu. Vlada određuje cenu njihovih usluga, a mi građani plaćamo za to. Koliko je para iz telefonskih računa, recimo, otišlo put Crnog vrha i za zadovoljavanje jednog hira? Vrlo je primetno da se ista grupa preduzeća javlja kao akcionar novinskog preduzeća Politika ili privatne radio i TV stanice Košava. Koliko je narodnih para, izvučenih preko cene usluga koje su upravni odbori, odnosno Vlada Srbije, propisivali otišlo u ove projekte i gde je to iskazano u bilansima ovih javnih preduzeća? Možda se direktori i mogu izvući zbog svog političkog angažmana, ali zbog pljačke građana morali bi da odu pred sud.

SPECIJALNE PROPUSNICE: Naše istraživanje počinjemo od Bora. Stanovnicima Bora i okoline muvanje po Crnom vrhu bilo je krajnje sumnjivo; svih ovih godina dok se na Crnom vrhu radilo, a i danas, nepozvani nisu mogli da vide šta se to gradi. U kompleks su ulazila samo službena lica isključivo sa specijalnim propusnicama i bili su upozoreni da ne govore unaokolo o tome šta se i kako radi. Novinari, a pogotovo fotoreporteri, nisu mogli ni da priđu planini na koju će se kad sve bude završeno sjatiti "svetska elita puneći državnu kasu devizama". Nikada ništa nije objavljeno o tome dokle se, na primer, stiglo sa gradnjom... Jedno vreme pričalo se da je reč o grandioznom vojnom objektu ali se ta priča nije dugo održala jer nikada nisu bili viđeni vojnici ili oficiri, što bi bilo normalno da se radilo o izgradnji vojnog objekta. Biće da je neka velika prevara, rezonovali su Borani.

U Bor smo stigli pred svanuće. Olovno nebo. Kiseo vazduh gotovo štipa za oči, pluća rade s pola kapaciteta... "Početkom 1997. kolone teških kamiona američke proizvodnje (MAK), nosivosti i po 40 tona, prevozili su ogromne količine peska do Crnog vrha", kaže za "Vreme" Dejan Ivašković, odbornik DOS-a u opštini Bor, u kojoj je inače opozicija pobedila na mišiće sa samo jednim odbornikom više. "Borani su bili ogorčeni desetogodišnjim lažnim obećanjima vlasti da će modernizovati Rudarsko-topioničarski basen (RTB) koji posluje sa mašinama starim i po sedamdeset godina, kao i da će sprečiti svakodnevno trovanje stanovnika opasnim dimom iz topionice bakra. Inače, Skupština opštine Bor besplatno je ustupila teren na Crnom vrhu uz obećanje investitora, glavonja iz Beograda, da će u navodnom sportskom centru biti otvoreno dve hiljade radnih mesta za nezaposlene Borane. Po svoj prilici, zalud su slupane stotine miliona dolara, a nije bilo para da se nabave filteri za prečišćavanje dima. To je zločin koji se ne zaboravlja."

FILTERI ZA OGRADU: U Boru se dosad samo šaputalo a sad je postala javna tajna da su svojevremeno Grci dali pare za kupovinu filtera i da je taj novac utrošen za postavljanje treće žičane ograde oko lovišta, na Dubašnici velikog oko stotinak hektara i udaljenog od Crnog vrha dvadesetak kilometara, o čemu je "Vreme" pisalo opširno u broju 510.

U istom lovištu postoji prostrana planinska, više nego komforna kuća građena za Tita koji nikada u nju nije kročio. Uzalud su mu dovozili divljač, muflone (pocrkali od bolesti i zime) sa Sicilije i ko zna kakve još zveri. Devize namenjene za nabavku filtera utrošene su i za kupovinu specijalnih senzora i kamera smeštenih oko lovišta tako da ni četvoronošci ni dvonošci nisu mogli neopaženo da priđu kući u kojoj je veoma često, naročito tokom vikenda, godinama unazad rado obitavala familija Milošević sa neizbežnim Šajom (Nikola Šainović).

Na Crnom vrhu, govori naš sagovornik, užurbano se radilo. Jedno vreme je bilo i po 800 radnika. A onda je počelo bombardovanje, te je sve stalo da bi posle prestanka udara NATO-a izgradnja bila nastavljena, ali sa znatno smanjenim tempom. Navodno, nedostaje još bednih pet miliona dolara. Međutim, u luksuzno štampanom vodiču ozbiljne američko-kanadske Korporacije Hajat koja ima hotele u stotinak zemalja, na strani 59, uz detaljan prikaz sadržaja (vidi okvir), piše da se HYATT RIGENCY-Jelen u Jugoslaviji, odnosno na Crnom vrhu, otvara ove godine.

AMERIKANCI DIGLI RUKE: U istom vodiču objavljen je i broj telefona (011-311-1234) beogradskog hotela Hajat. Verovatno je bilo predviđeno da se preko tog telefonskog broja rezerviše smeštaj na Crnom vrhu. Na pokušaj da obezbedimo apartman tokom vikenda u Hajatu-Jelen na Crnom vrhu zbunjeno ali ljubazno nam je odgovoreno da "nažalost hotel još nije otvoren, a i ne zna se kada će", kao i da u svakom slučaju budući gost treba da ostavi broj telefona (!?) kako bi mu bilo javljeno ukoliko uskoro hotel bude otvoren. Sledeći sagovornik, očigledno stranac i rukovodilac u beogradskom Hajatu, bio je nešto konkretniji: "Koliko ja znam, hotel je otvoren, izuzev što u nekim objektima nisu završeni neki unutrašnji radovi. Inače, mi nikad ne bismo gradili hotel na Crnom vrhu. Korporacija je samo prodala licencu."

Na telefonski poziv na broj 1-312 -750-1234 gospođa Nikol Agiri, sekretarica potpredsednika Korporacije, smeštene inače u Čikagu, šturo je odgovorila na pitanje šta se događa sa njihovim hotelom na Crnom vrhu:

"Taj hotel bio je u planu, ali više nije. Obratite se u ponedeljak našem direktoru za marketing i razvoj. On trenutno nije u Americi, ali mu možete postaviti pitanja elektronskom poštom."

Otkad je projekt na Crnom vrhu bio u razvojnom planu Hajata, kad je prestao da to bude i ko im je sve bio partner? Na sva ta pitanja gospođa Agiri odgovorila je da nije nadležna za davanje informacija i da se u ponedeljak javimo pomenutom potpredsedniku.

Sledećeg dana dobili smo odgovor od nadležnog čoveka – Malcoma Tarnera, tehničkog direktora Hyatt International Corporation:

"Rad na projektu je trenutno obustavljen, a obustavljen je još početkom 1999. zbog trenutnih ekonomskih i političkih prilika u Jugoslaviji."

REČ ČUVARA: Dosta oštećen put uz planinu završava se ispred kompleksa zgrada koje se ne vide sa ulaza. Na velikoj tabli piše: "Obavezno zaustavljanje – pregled ljudi i vozila obavezno." Stražar Ljuba Jovanović ne dozvoljava dalje od kapije: "Žao mi je, ali zabranjeno je da puštam osobe bez propusnice. Držim se stroge naredbe i ne možete dalje." Navaljivanje nije pomoglo, ali je za utehu ponešto ispričao. Radovi su, kaže on, gotovo sasvim prestali jer nema više para. Radi još samo tridesetak fizikalaca a, sem predsedničke palate i nekoliko vila, sve ostalo još nije sasvim gotovo... Mnogo se materijala odavde odvuklo u Aleksinac, Paraćin i Ćupriju da bi se sazidali objekti porušeni napadima NATO avijacije", objasnio je za "Vreme" Jovanović. Dok je on pričao, dve devojke iz Bora, Silvija i Jelena, uspele su da se s druge strane Crnog vrha neopaženo kroz šumu donekle približe kompleksu zgrada i načine nekoliko snimaka, koje objavljujemo u ovom broju, uključujući fotografiju s naslovne strane "Vremena".

O predsedničkoj palati se najmanje zna, a zbog priča o tome u beogradskom Energoprojektu, koji je bio jedan od većih izvođača radova, bilo je velike gužve, tako da je, kako "Vreme" saznaje, za direktora izgradnje bio postavljen "jak čovek" iz JUL-a koji je zaveo red. Šefovica računovodstva jednog od dvanaest akcionarskih društava Holding kompanije Energoprojekt bila je takoreći pod stalnom prismotrom. Ali finansijske kontrole su je uvek u širokom luku obilazile.

BETONSKI HODNICI: Odbornik Ivašković kaže da su kod njega u vreme izgradnje na Crnom vrhu stanovali inženjeri koji su svojevremeno u Iraku gradili nešto za Sadama Huseina: "Oni su mi pričali da se ogromne količine betona koriste za neke podzemne katakombe nalik onima u Iraku i da sumnjaju u to da će ih turisti koristiti." Ljudi iz Bora i okoline sigurni su da su u luksuznim automobilima i džipovima sa zatamnjenim staklima glavešine JUL-SPS-a dolazile za vikende da sastanče u vilama na Crnom vrhu. Naravno, dok je bilo toplije vreme.

"Ceo projekt je grandiozno i na svetskom nivou zamišljen. Da čoveku pamet stane jer tako nešto kod nas nikad nije viđeno", objašnjavaju inženjeri koji su bili na Crnom vrhu napominjući da je s obzirom na velelepnost i luksuz suma koja se pominje kao cena izgradnje ovog kompleksa (milijardu dolara) sasvim realna. "Ma šta je milijardu dolara? Ovde u Boru je za proteklih deset godina opljačkano 12 milijardi maraka", ogorčeno komentarišu Borani. "Zlato se besomučno krade, zarade na privatnoj trgovini mahom su za običnog čoveka basnoslovne. Nedavno je sin nekadašnjeg ministra policije Zorana Sokolovića u kafani proslavljao zaradu prvih milion i jedne nemačke marke, a on je tek sitan trgovčić bakrom u odnosu na budže iz bivše vlasti. Može se samo zamisliti koliko je mladih borića odsekao direktor Srbijašume Milan Rodić tvrdeći da je to dobro za šumu. A da ne govorimo o pranju novca, trgovini drogama, pljačkama i otimačinama u ime vlasti. Milijarda dolara je zbilja mala suma."

HRAM ZA SULTANA: Već je na prvi pogled jasno da poduhvat na Crnom vrhu nije imao nikakvu ekonomsku računicu i da je ogroman novac straćen bez šansi da donese dobit. Sve to podseća na nekadašnje "uspehe" u osvajanju američkog tržišta automobila sa našim jugom. Ovo gore na planini verni podanici bili su namenili Familiji, sebi i svojim potomcima uvereni da će doživotno biti na vlasti. Ali eto, dogodio im se maler, te su svi izgledi da će zdanje na Crnom vrhu ostati kao spomenik njihove gramzivosti i gluposti.

Zašto su baš na Crnom Vrhu građeni hotel Hajat i predsednička palata? Na tom mestu tokom jeseni i zime ima najviše magle i vetra – najmanje snega. A bila su predviđena tri ski-lifta i krčenje šume za smučarske staze. Seljaci nam kažu da je bilo seče stabala na terenu predviđenom za skijanje. Mladi Borani su ogorčeni jer je na Crnom vrhu postojala jedna ski-staza, ali će ove zime, sva je prilika, biti blokirana i neupotrebljiva zbog započete gradnje na terenu koji je u sastavu novoizgrađenog kompleksa. "Sasvim je suludo očekivati da će doći gosti iz belog sveta, bilo leti ili zimi, u ovu vukojebinu", komentarišu mladi Borani. "Pre svega, kako i kojim putem da stignu. Ovo što postoji su trećerazredni i mahom oštećeni kolovozi. I šta je to što bi privuklo turiste a da već ne postoji u daleko zanimljivijim zemljama. Biće ipak da je sve to bilo namenjeno voljom naroda svrgnutom velikom Sultanu i povlašćenom sloju privrženih čauša. Imali bi tako svoj Zabranjeni grad daleko od očiju javnosti i bez ikakvog kontakta sa stvarnošću, a Milošević bi u svojoj palati primao velikodostojnike pokazujući im u kakvom blagostanju živi narod. Sve je to nepojmljivo do te mere da se čovek s pravom upita jesu li oni uopšte bili svesni šta rade."

Jovan Dulović
Tamara Skroza
Duška Anastasijević

Kapaciteti hotelskog kompleksa prema Hajatovom vodiču:

- 266 soba, što uključuje i 16 bungalova
- 72 vile sa kaminima i 30 apartmana
- satelitska televizija u svim sobama
- govorna pošta, telefonske sekretarice
- kafe restoran, salon, biblioteka, restoran sa vinskim barom
- skijaški kafe u seoskom stilu
- skijaško-lovačka koliba
- zabavni centar
- osoblje sa znanjem stranih jezika
- salon lepote
- prodavnica poklona
- banka, pošta, rum-servis, od 0–24 časa
- perionica, parking sa dežurnim šoferom, medicinske usluge – ambulanta
- teretana
- zatvoreni bazen
- sauna
- amam
- bazen sa hladnom vodom za ronjenje
- studio za aerobik
- masaža
- skijaško-lovački centar
- četiri teniska terena
- tereni za jahanje
- kamp Hajat
- amfiteatar
- biznis centar
- balska sala sa velikim foajeom
- sedam sala za sastanke
- konferencijska sala

predhodni sadržaj naredni