Novo vreme uživanja
Poslednja scena Undergrounda
Duboka iracionalnost Tarkvinija Oholog, ono što se pre nego što je
politička korektnost upristojila jezik psihijatrije nazivalo
"kriminalnim ludilom", već celu deceniju optužuje svakog
Srbina sklonog pozitivnom mišljenju i razumnim kompromisima da je
potencijalni homoseksualac i incestni kanibal.
Najveće
uživanje koje se u ovom času pruža čoveku jeste to da može pisati
oslobođen straha da će time, po zakonu o štampi, naškoditi listu u
kome piše. Srbija se oslobodila, u ovom trenutku neopozivo, i nadajmo se
trajno, teške senke. Svinjoliki čovek i žena sa pogledom duševno
bolesnog hrčka bacili su na Srbiju senku gluposti trinaest godina dugu.
Ne znam da li su me za sve ove godine više nervirala dodvoravanja gnilodušnih
ulizica ili "poštovanje" političkih protivnika prema "državničkoj
mudrosti" jednog krvoločnog ništavila. Priče o sposobnostima
Tarkvinija Oholog nikad mi nisu bile ubedljive.
Narodna poslovica veli "Ko se ne da poznati gledaj ga sa kim se mješa". Tek prošle nedelje na srpskoj političkoj sceni prestala je parada lumpenproleterskih niskočelaca, od kojih se svaki može smatrati alter egom Tarkvinija Oholog. Prisetite se povorke političkog šljama, od Bracike Kertesa do Bidže, od slavonskih magacionera do krajiških milicionera. Tu se nije radilo o običnim nego, dozvolite da kažem, prosto o pomamnim budalama. Čitava ova desetogodišnja krvava blamaža bila je nepotrebna. Srbija je u počivšoj Jugoslaviji mogla da pristane na konfederaciju, asimetričnu federaciju, bilo koju pseudofederalnu formu (kao da je to bilo zabranjeno?) sa kojom se, pre drugih istočnoevropskih zemalja, mogla priključiti Evropskoj uniji. A u Evropskoj uniji položaj Srba prema Hrvatima bio bi jednak njihovom položaju prema Portugalcima.
Duboka
iracionalnost Tarkvinija Oholog, ono što se pre nego što je politička
korektnost upristojila jezik psihijatrije nazivalo "kriminalnim
ludilom", već celu deceniju optužuje svakog Srbina sklonog
pozitivnom mišljenju i razumnim kompromisima da je potencijalni
homoseksualac i incestni kanibal. Za to vreme, u svojoj dubokoj mudrosti,
Tarkvinije Oholi je objasnio Srbiji da ne zna da radi a da zna da se bije
i ponudio joj jednosložnu mantru: Krv! Sa lažnim bravadom, on je povukao
seriju katastrofalnih poteza u Sloveniji, Bosni, Hrvatskoj, na Kosovu.
Iracionalnost Tarkvinija Oholog koja je dosledno išla na štetu njegovog
i okolnih naroda, konačno se okrenula na njegovu sopstvenu štetu. Da je
nekadašnji "balkanski kasapin" u vreme Rambujea sklopio još
jedan dogovor sa gospodinom Holbrukom, mogao je na vjeke vjekova amin da
zamišljeno klima glavom po mirovnim konferencijama u Vašingtonu. Na
nesreću svih žrtava kosovskog rata, a na sreću ostatka oslobođenih građana
Jugoslavije, on taj dogovor nije sklopio.
Svako koga za ovih deset godina nije mrzelo da predviđa posledice ovakve politike, osećao se kao Kasandra, kojoj je Apolon dao proročki dar i prokleo je da joj niko ne veruje. Nikakvog, zaista nikakvog, uživanja nije bilo u tome što se uvek ostvarivala mogućnost za nijansu gora od najgore. Zaludu smo ponavljali da život nije takav, da život ne bi smeo biti takav. Ono što je pretvorilo "vreme krvi" u "vreme uživanja" jeste neočekivano otkriće da je revolucija u Srbiji izbegla Miloševićev imperativ krvoprolića. Veliko uživanje leži u činjenici da se poslednje Kasandrino proročanstvo, građanski rat u Srbiji, nije ostvarilo. Iz dečjeg sna, na ulice Beograda i drugih gradova istrčali su naši sugrađani i zemljaci, onakvi kakvi bi mogli biti, onakvi kakvi bi morali biti. Ukazali su nam se u pročišćenom obliku, kao iz poslednje, sveopraštajuće scene Undergrounda, u kojoj se rukuju živi i mrtvi. Videti naše sugrađane takve predstavljalo je veliko, mada tužno zadovoljstvo.
Moja prijateljica iz Zapadne Evrope je, nakon što je narod provalio u televiziju i skupštinu, nazvala oca u Beograd. Otac ju je u uzbuđenju oslovio imenom njene davno pokojne majke (to je želeo njoj da kaže) i veselo uzviknuo:
- Mi smo slobodni.
Ona je zaplakala.
