Lični stav
Srbija, sama sa sobom
Posle devet godina od raspada SFRJ i četiri ratna sukoba koji su
usledili, nema ništa razumnije nego okončati te ratove i nesporazume
jednim sveobuhvatnim mirovnim procesom. U okviru takvog sporazuma Srbija
treba da rešava odnose sa Crnom Gorom i Kosovom, ali prvo mora da vidi šta
je za nju najbolje
Najrazumnije
rešenje za sva otvorena pitanja koja su izvor nestabilnosti u regionu, za
pitanje odnosa Srbije i Crne Gore i odnosa Srba i Albanaca u
teritorijalnom sporu oko Kosova, za pitanje sukcesije i raspodele
nasledstva bivše SFRJ, pa i za pitanje krivične odgovornosti političkih
vođa zaraćenih strana pred Haškim tribunalom, jeste pokretanje jednog
sveobuhvatnog mirovnog procesa. Posle devet godina od raspada SFRJ i četiri
ratna sukoba koji su usledili, nema ništa razumnije nego okončati te
ratove i nesporazume jednim sveobuhvatnim mirovnim procesom. Produkt tog
mirovnog procesa, u kome treba da učestvuju sve zemlje regiona, kao i
stalne članice Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija treba da bude jedan
sveobuhvatni mirovni sporazum kojim će na civilizovan način biti rešena
sva otvorena pitanja. Kako je Savet bezbednosti i osnivač Haškog
tribunala, u njegovoj je vlasti da pokuša da obezbedi da se Haški
tribunal iskoristi za ulogu Stalnog međunarodnog krivičnog suda po
Rimskoj konvenciji iz 1998. godine
CRNA GORA: Odnosi Srbije i Crne Gore nisu rešeni Ustavom SRJ na način koji polazi od realnih interesa i Srbije i Crne Gore.
Čini se da sada u Srbiji niko ne zeli odvajanje od Crne Gore, ali ako Crna Gora želi odvajanje od Srbije, to će u Srbiji biti prihvaćeno bez negodovanja. Tačan izraz preovlađujućeg političkog raspoloženja u Srbiji oko Crne Gore dao je Svetozar Krstić, čelnik Nove Demokratije. Govoreći o vestima da Crna Gora priprema izmenu svoje Platforme o uređivanju odnosa sa Srbijom iz 1999. g. Krstić je rekao: "Ukoliko Crnogorci imaju nove inicijative, moraće ih jasno reći. U svakom slučaju, u ovom trenutku aktuelna vlast u Crnoj Gori nema više kao ključni argument nedemokratsku Srbiju, prestali su razlozi koji su bili izgovor za secesiju Crne Gore. Zato će sada morati jasno da se opredele ako su za nezavisnost, zato što oni tako hoće, a ne zato što ih bilo ko iz Srbije tera na to. Mi ćemo i takvu njihovu odluku poštovati jer mislimo da je to suvereno pravo građana Crne Gore." (Radio B92)
Ali, pravo raspoloženje i građana Srbije i građana Crne Gore treba proveriti. Pogrešno je, kao što je ranije bilo sa Hrvatskom i Slovenijom, pretpostavljati, kao da je to samo po sebi razumljivo, da Srbija želi da ostane u zajednici sa Crnom Gorom.
U razgovorima o odnosima Srbije i Crne Gore, pregovarači treba da pođu od realnih, i obostrano prihvatljivih, interesa i Srbije i Crne Gore.
Ovi interesi se lako zadovoljavaju jednim aranžmanom po kome se putovanja obavljaju uz ličnu kartu, bez viza, u kome postoji objedinjeni carinski pregled za obe republike na granicama jedne od njih i sporazumom o dozvoli stacioniranja srpskih oružanih snaga u lukama Crne Gore. To bi bio sporazum po kome će se ostaviti mogućnost dvojnog državljanstva i zaštita privatne imovine za građane obe države, bez obzira na to čije državljanstvo imali i da li je imovina na području jedne ili druge države. To bi bio jedan ustavni aranžman sui generis, po kome je Crna Gora samostalna država, sa specijalnim odnosima sa Srbijom. Nešto slično onom što San Marino ima sa Francuskom, ili Vatikan sa Italijom, ili Hong Kong sa Kinom. Primer Hong Konga je, verovatno, najmanje dobar jer se u formalnom smislu smatra da je Hong Kong sastavni deo Kine, a Crna Gora ne bi htela da se smatra da je ona sastavni deo Srbije. Ali, ne treba zaboraviti i da su Kanada i Australija po svemu samostalne države, iako im je zajednički sef države engleska kraljica.
Treba proučiti i status Luksemburga i dogovore sa Belgijom i Holandijom i Evropskom Unijom i tamo možda naći inspiraciju za novi dogovor Srbije i Crne Gore.
Posmatrano iz ugla interesa Srbije, Srbi žele prevashodno da, konačno, bez ikakvih ometanja sa strane, urede svoju državu onako kako žele, kao demokratsku državu, sa jakim institucijama, naprednom liberalnom ekonomijom, jakim slobodnim medijima, nezavisnim sudstvom. Većina građana Srbije jasno je iskazala na izborima 24. septembra, a pogotovo uspešnom zastitom izborne volje 5. oktobra, da želi baš takvu modernu državu, Srbiju na Zapadu.
Ustavno rešenje koje je sada na snazi pozicionira Crnu Goru tako da pre može da smeta Srbiji u normalizaciji prilika nego da joj pomogne. To se, uostalom, i vidi iz efekata protivustavne manipulacije Crnom Gorom, koju su, kao da su radili u dogovoru, sproveli vlada Crne Gore (bojkotom izbora) i režim Slobodana Miloševića (insistiranjem na izborima u Crnoj Gori uprkos bojkotu).
Ta protivustavna manipulacija dovela je do protivustavne posledice: Srbija je stavljena na milost i nemilost 100.000 glasača partije Bulatovića i Žižića, SNP-a. Stoga, po mišljenju pisca ovih redova, niko ne bi trebalo da bude iznenađen ako bi većina građana Srbije na eventualnom referendumu rekla da želi da Srbija i Crna Gora nastave kao samostalne države.
Sa druge strane, verovatno je da većina građana Crne Gore želi zajednicu sa Srbijom, i to ne treba da čudi nikoga. Još uvek je snažno osećanje kod većeg broja građana Crne Gore da zajedno sa Srbijom Crna Gora predstavlja nešto u savremenom svetu. Za vreme Miloševićevog režima, Crna Gora je bila primer za Srbiju kako se može ustrojiti država a da mediji i parlament, pa čak i sudstvo i državna administracija, izgledaju pristojno. Ali, koncept demokratizacije Crne Gore propao je kada je u pitanju privreda, zemlja je u dubokoj recesiji i ne vidi se način kako će na zdravim osnovama izaći iz takvog stanja. Za izlazak iz recesije Crnoj Gori je potrebna pomoć iz Srbije, privredna saradnja i uključivanje Crne Gore u zajednički privredni prostor. Najzad, samo kroz zajednicu sa Srbijom nekoliko hiljada atraktivnih mesta, dobro plaćenih, u saveznoj administraciji, mahom u Beogradu, ali i u metropolama širom sveta, postaju dostupni i Crnogorcima.
Dakle, objektivno gledano, zajednička drzava je pre potrebnija Crnoj Gori nego Srbiji, i ako bi se organizovao referendum u obe republike, ne treba sumnjati da bi rezultat referenduma to i pokazao.
Međutim, uslovi za takav referendum još nisu sazreli. Da bi se organizovao referendum, treba doći, ako je moguće, do zajedničkog predloga kako treba da izgleda potencijalna zajednica. Predlog ustavne reforme Vlade Crne Gore – Platforma iz 1999. nije dobro rešenje, zato što opet otvara mogućnost da Crna Gora ostvaruje nesrazmerno više uticaja od Srbije u oblastima koje su poverene zajedničkim organima. Govori se poslednjih dana da Vlada Crne Gore priprema novi dokument kojim se nudi savez samostalnih država sa zajedničkom spoljnom i monteranom politikom i vojskom. Pitanje je koliko je i to prihvatljivo.
Razlike u veličini su tolike da se svaka pozitivna diskriminacija Crne Gore pretvara neizbežno u negativnu diskriminaciju Srbije. Takvo shvatanje dele i 133 najviđenija intelektualca Crne Gore koji u svom pismu od 20. oktobra 2000. kažu da je zajedniča država neostvariva između dve jedinice toliko različite po veličini i broju stanovnika. Taj deo pisma je razumljiv. Ali, onaj deo pisma u kome se kaže: "Srpska državna politika uporno nastoji da razori crnogorsku državu, izbriše sve crnogorske kulturne i duhovne vrijednosti, a Crnogorce kao narod potre. Velikosrpski koncept karakteriše i sve postojeće snage na današnjoj političkoj sceni Srbije, uključujući i novog predsjednika tzv. Jugoslavije!" ("Vijesti", 21. 10. 2000) predstavlja grubu uvredu. Istina je suprotna toj uvredljivoj tvrdnji. Najviđeniji politički lideri Srbije, uključiv i predsednika Koštunicu, u više navrata su ponovili svoje mišljenje da odnosi između dva naroda i njihovih država treba da budu razrešeni kroz dijalog i demokratsko izjašnjavanje oba naroda.
KOSOVO:
Mnogi kažu da je rešavanje odnosa Srbije i Crne Gore važno i za rešavanje
odnosa između Srba i Albanaca u teritorijalnom sporu oko Kosova. Pri tome
se misli da SRJ treba da predstavlja okvir i za rešavanje tog spora. Kaže
se da bi nestajanje SRJ povećalo aspiracije Albanaca za nezavisnim
Albanskim Kosovom, što bi destabilizovalo ceo region, posebno Makedoniju.
Ipak, Srbija treba u normalizaciji svoga stanja da se najpre okrene ka sebi, da rešava svoje probleme, pa tek onda da vodi računa o sudbini regiona i Makedonije. Stoga, ako se već organizuje referendum za Crnu Goru, trebalo bi organizovati i referendum u Srbiji i za Kosovo.
Suprotno uvreženom mišljenju na Zapadu, na takvom referendumu bi se pokazalo da većina Srba, u stvari, ne mari da Kosovo bude deo Srbije. U istraživanjima javnog mnjenja koji su prethodili izborima pokazalo se da su Srbi, u većini, prihvatili odvajanje Kosova kao gotovu stvar. Naime, samo 5 odsto ispitanika je Kosovo navelo kao nešto što ih opredeljuje kako će glasati.
Ono što je realan interes Srbije, kada je Kosovo u pitanju, jeste da Srbi koji su izbegli sa Kosova mogu tamo da se vrate i da uživaju tamo bezbednost.
Za sada je to moguće samo dok je Kosovo pod protektoratom međunarodne zajednice. Srbi su pokušali da upravljaju Kosovom i – što zbog gluposti i rigidnosti Miloševićevog režima i progona Albanaca od strane režima, što zbog težnje Albanaca da ostvare svoju dominaciju nad kosovskim Srbima i progonima Srba za vreme dok su Albanci vladali Kosovom – taj pokušaj se završio ratnim sukobom.
Sada je tamo 90 odsto Albanaca, i oni žele da organizuju svoju samoupravu, kroz svoju državu, bez tutorisanja iz Srbije i to je nešto što je i razumljivo nakon ratnih sukoba. Ako bi Kosovo bilo deo Srbije, ili zajedno sa Srbijom i Crnom Gorom jedna od jedinica SRJ, kao treća republika, onda Srbi opet ne bi mogli slobodno da urede svoju državu. Opet bi morala da se uvede pozitivna diskriminacija Crnogoraca i Albanaca sa Kosova, i Srbi bi morali da se u zajedničkim organima podrede nesrazmernom uticaju Crnogoraca i Kosovara, i bilo bi uspostavljeno nenormalno upravljanje Srbijom od strane Crne Gore i Kosova. Zato je u interesu Srbije da Kosovo ostane pod međunarodnim protektoratom toliko dugo koliko je potrebno da se izgrade normalne institucije, normalna policija i sudstvo, da se nealbanskom stanovništvu tamo garantuju građanska prava i lična bezbednost i da se omogući povratak i bezbedan život srpskim izbeglicama koji žele da se vrate. Nakon tog perioda protektorata, kao što se sada predlaže sa Crnom Gorom, i kao što je učinjeno sa Makedonijom, treba uspostaviti normalan režim carinske unije, graničnih prelaza i putovanja bez viza, mogućnost dvojnog državljanstva, i zaštite privatne svojine bez obzira na državljanstvo. To se može postići mirovnim procesom i sveobuhvatnim mirovnim sporazumom pod okriljem Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija.
Aleksandar Lojpur
(Autor je advokat iz Beograda i kordinator u Institutu East-Yest u Pragu)
