Uzimala – davala
Kako je Počasni Građanin postao Nečasni Građanin
Kada
se ruše (ideološki) svetovi, perje leti na sve strane! Zajedno s političkim
i ekonomskim, menja se i simbolički poredak, onaj (ne)suptilno nametnuti raspored
Dominantnih Vrednosti i njihovih "otelotvorenja" koji postaje mainstream
jednog društva; to će reći da dojučerašnji totemi
bivaju bačeni u blato – uz ritualnu igranku nad njihovim krhotinama –
a dojučerašnji tabui se,
bogami, kočopere tamo gde koliko do jutroske nisu mogli ni prismrdeti.
Jedan od omiljenih rituala obznane
Diskontinuiteta, onaj koji sadrži jake natruhe "magijskog mišljenja"
jeste obred preimenovanja: u
postkomunističkom svetu, baš kao i u vreme dolaska komunista na vlast,
omiljeno polje za neobuzdano iživljavanje ideološke imaginacije bile su
gradske ulice i trgovi: "prevaziđena" imena ovih urbanih
toponima bivala bi zamenjena onim koja su pogodnija za Novi Poredak; tako
bi, recimo, pre pola veka nekog "dekadentnog aristokratu" ili
"trulog buržuja" zamenilo čedno ime Narodnog Heroja iz
pasivnih krajeva, da bi u poslednjoj deceniji na red došle revandikacije
retro-imaginacije: glavni štos je, kod abonenata filistarskog
"desnog" diskursa, nazivati ulice isključivo
"izvornim", "predratnim" imenima (znate ono: Dečanska,
Krunska, Kneginje Zorke etc.), na taj način – u stanovitom falširanom,
"nostalgičnom" smislu – potkradajući tuđe
uspomene, redizajnirajući sopstvenu povest, tj. utapajući je u sentimentalno
vaspitanje naših dedova i baka. Avaj, teško da je moguće zamisliti
nešto lažnije i kičeroznije od toga: otprilike, kao kada biste umesto
na rejv krenuli, u koporanu, ulaštenim
čizmama i belim rukavicama, na oficirski
bal... Umesto totalitarne banalnosti
zla (Hana Arent), trapavo postkomunističko "kopčanje" na
lešinu jedne nejake Tradicije, iliti retro-teror zla
banalnosti...
Kod Srbalja, međutim, nikada ništa nije ni lako ni prosto, pa su se dotični, jedini u Evropi, u dve ture oslobađali od komunističke simbolike, rizikujući tako da dva puta preleže i dečje bolesti postkomunizma, oličene u otužnom i sterilnom retro-pomodarstvu; prvo oslobađanje, ono s početka devedesetih, bilo je veoma ograničeno, kontrolisano i lažno u svakom mogućem smislu: pošto je komunistički aparat vlasti u potpunosti zadržao moć – potraživši u nacionalizmu i socijalnom populizmu novi legitimacijski oslonac za upravljanje državom – i sama "dekomunizacija" se ogledala mahom u posve benignom, čak poželjnom izopštiteljskom iživljavanju nad Narodnim Herojima novo-nepoćudnih ex-yu nacija, uz strogo nadziranu "rehabilitaciju" lokalne Istorije i Tradicije i Pomesne Crkve; u rituale nagrađivanja i iskazivanja lojalnosti Vladaru nije se, međutim, uopšte zadiralo.
Jedan od običaja koji su nadživeli tu prvu, do daske krivotvorenu "dekomunizaciju" bio je i obred divinizacije Vladara u režiji malih, lokalnih moćnika koji su se na taj način zapravo preporučivali nosiocu Moći: Vladar, recimo, dobije titulu počasnog građanina male varoši – za koju, inače, nije uradio baš ništa, možda u njoj nikada nije ni bio – a zatim dođe da je ljubazno primi, i da uzme u obzir za bolju budućnost imena tih dragih ljudi koji su ispravno procenili njegov istorijski doprinos... Tako je, recimo, građanin Slobodan Milošević, bankar iz Požarevca koji je neko vreme (zahvaljujući masovnom, a veoma ozbiljnom mentalnom poremećaju koji je pokosio Srbe krajem osamdesetih) obavljao dužnost predsednika države, pre koju godinu dobio titulu počasnog građanina Sremskih Karlovaca, iako nije poznato da je učinio išta posebno za ovaj prelepi vojvođanski gradić – manj ako nije intenzivno naručivao karlovački rizling, podupirući tako tamošnje vinogradarstvo. Sada je, međutim, došlo novo doba, osetna većina Srba je makar prizdravila, te su i nove, demokratske vlasti Sremskih Karlovaca već na konstitutivnoj sednici Skupštine opštine (v. "Vojvodinu" od 16. 10. 2000) odlučile da građaninu Miloševiću, z. p. Beli dvor, oduzmu titulu počasnog građanina ove istorijske varoši, "uz obrazloženje da nije u interesu građana da se ta čast dodeljuje prolaznim političkim ličnostima". Teško da se ovom obrazloženju ima šta dodati, osim konstatacije da "političke ličnosti" formirane u lokalnoj autoritarnoj tradiciji u načelu ne veruju da su "prolazne" sve dok – ne prođu. A neki, bogme, čak ni tada.
Osobina rasne besmislice je da je toliko besmislena da je nemoguće "ukinuti" je vrteći se u njenom "ključu": ako je idiotski dati ovakvu titulu nekome ko možda ne bi otprve ni našao Sremske Karlovce na mapi, ni fakat "ukidanja" ove počasti nije lišen neke izvorne blesavosti; kako se jedna takva počast može obesnažiti?! Ova "blesavost" je, dakako, posledična, reaktivna, iznuđena inicijalnim kretenizmom titulisanja Vladara nesuvislom "počašću"; to, međutim, ne otklanja njen "strukturni" problem, principijelno pitanje o (ne)svrhovitosti ovakvih dekontaminatorskih činova. Da se razumemo, nešto se moralo učiniti, i da sam odbornik SO Sremski Karlovci i sam bih – šta ćeš! – digao ruku za ovaj flekovadilački predlog. Ovde me, međutim, zanima ta gotovo burleskna trošnost pompeznih rituala titulisanja, po svojoj "žanrovskoj" prirodi namenjenih Večnosti (i danu više). Ovo utoliko pre što se ovaj događaj vremenski poklapa s utrnućem Večne Vatre na famoznom Obelisku – od klinaca promptno prozvanom Obelix – na Novom Beogradu, na neopaganskom spomeniku-totemu koji je trebalo da simbolizuje večnost Novog Srpskog Poretka, kao i njegove zasluge u borbi protiv globalnih pošasti. Postavljen pukih mesec dana pre kraja Imperije, u fazi impresivne moralno-intelektualne dekadencije Klike, ovaj je obelisk sada, onako ugašen, tek jedan sumorni mermerni patrljak, nagoreli podsetnik jednog autentičnog nekrofilnog Ludila: besmisleno uperen u nebo poput upaljača bez kremena, on je tvrda materijalizacija one karlovačke "presude" ražalovanom Vladaru, deo istog simboličkog prevrata. Verovatno bi ga, baš kao takvog, vredelo i "konzervirati", onako kako su Nemci sačuvali delove Berlinskog zida. Možda će to biti nauk i opomena budućim vladarima da se s ritualima i simbolima koji se klade na Večnost ne valja poigravati; demokratija je uostalom (hvala bogu?) duboko sekularna rabota...
Prvi simbolički izazov novoj vlasti uputio je famozni Milutin Mrkonjić, pozvavši Vojislava Koštunicu da otvori Varadinski most; prećutno otklonivši ponuđenu mu počast, Koštunica je učinio nesumnjivo najpozitivniji simbolički čin za dosadašnjeg predsednikovanja: simboličkom "depolitizacijom" činjenice da obični smrtnici ne hodaju po vodi, te im je zato potrebna nekakva granitno-čelična konstrukcija za brzi i suvi prelazak na drugu obalu, Koštunica je uputio dobrodošlu poruku diskontinuiteta, na tragu onog čuvenog grafita: "ovo je pošta"! Možda je ovo pravi trenutak za stvaranje poretka vrednosti u kojem će most biti most, pošta pošta, vatre će biti privremene – baš kao i vladari – a Sremski Karlovci će ponovo biti poznati po rizlingu i Gimnaziji, svojim najeminentnijim Počasnim Građanima.
Teofil Pančić
