Džakovi podrške
Znaš li, sinovče, da je u Maticu iseljenika za dva dana stiglo šest džakova što pisama što depeša, dosad su otvorena i pročitana četiri džaka, i svakoj vreći, u svakom pismu, u svakom pasusu naši negoduju što sam dobio audi četiri, dok su prišipetlje, aparatčici, nikogovići i hulje dobile silne limuzinčine i džipove. Da si dobio četiri audija, piše Jovo Stanivuk, poreklom iz Drniša, bilo bi još đene-đene, ovaj autić je šamar i tebi i svima nama koji smo se iselili i raselili...
Prognanike je posebno pogodilo to što sam rekao da ću auto vratiti vlasniku: Srbi sa Kosova i iz Knina insistiraju da se njihovi traktori prodaju na licitaciji i da mi se od tog novca odmah kupe jedan BMW, jedan mercedes, dva džipa i jedan audi devet, ili koji bude najveći, da se spere ljaga koja je i meni kao iseljeničkoj majci i vaskolikom iseljeništvu nanesena kad mi je dodeljena nesrećna četvorka...
I mene je pogodilo što Carina za Maticu nije odabrala nešto bolje, ali sam milodar svetosavski primio; ti bar znaš, sinovče, da me je moja misija u Matici naučila smernosti, ja bih se bio svio oko četvorkinog volana, kao što se i jesam bio svio, zar bi veći audi mogo da mi naudi, to je sve što sam kazao Braciki, bon-ton mi je nalagao da poklon primim, video sam da su drugi prošli bolje, ali sam svoj sam krst ćutke nosio, i nosio bih ga bio do generalne, ali je sudbina htela da darodavac padne, pa je tako i ta bruka pukla – da se ovoliki Srbin i na ovakvome je li položaju vozi u jednom od najskromnijih audijevih modela! Daj nam još po jednu dete, večeras nema alko-testa, večeras čiča uzima taksi, ako mi naši u računovodstvu priznaju taj trošak priznaju, priznaju, ako ne, nikom ništa, Bog mi je svedok da se u poslednje vreme vozim samo u interesu iseljenih, raseljenih i prognanih lica, i ovo što tebi govorim, sinovče, za njihovo je i tvoje dobro, svaka moja reč je slovo ljubve za srpstvo, i ova tura pića neće proći bez zdravice, i ona je za izbegličko zdravlje i dobrobit nejači...
Današnja vlast i današnja štampa zaboravljaju kakve su prilike u Srbiji bile, prenebregava se činjenica da Carina nije imala garažu u koju bi smestila sve što je zaplenila, svi mi koji smo u ime partija i drugih rodoljubivih ustanova primili automobile izašli smo državi u susret, bili smo poverenici carine, ta smo kola mi prali, timarili, ja sam o svom trošku menjao paknove i radio dihtung glave, na nas koji smo pružili utočište zaplenjenim vozilima moralo bi se gledati kao na jatake ili, makar, kao na starice iz preka koje su u trapovima za krompir čuvale partizane, ali ne, na nas se gleda kao na grabežljivce koji se profesionalno bave narodnom nesrećom, koji em dobijaju platu usred narodne propasti, em primaju poklone vredne sedamdeset hiljada maraka.
A baš to, sinovče, što nisam odneo sedamdeset hiljada u Minhen i odande doterao sebi limuzinu, baš to bi trebalo da govori u prilog mojoj čednosti, jer da sam imao te pare, ili veće, i da sam imao vizu, otišao bih napolje, kupio sebi auto, platio carinu, platio porez, otišao u MUP, registrovao ga na svoje ime...
Ovako ispadoh grbav, te nije plaćena carina, te nije plaćen porez, možda to stvarno i nije plaćeno, ja ne znam, ali kako da bude plaćeno ako je atuo bio i ostao državni! Pa ne može Carina samoj sebi da naplati carinu i troškove carinjenja, ne može da država od sebe same da naplati porez na promet... Auto koji je bio dat Matici i danas se vodi na SUP, i ja sam spreman, čim mi nova vlast dodeli novi službeni auto, da ovaj oteram u Majke Jevrosime i da ga propisno parkiram.
Mogu ti reći, sinovče, da mi ga neće biti mnogo žao. Još u garantnom roku dvaput je bio prokuvao – ili ga je prokleo prethodni vlasnik, ili je imao neke fabričke greške – lamela mu otišla za nepuna tri meseca, pa sam menjao štanglu volana, pa mu lonac od auspuha u dva navrata švajsovao jedan majstor u Borči, da je stvarno bio moj, bio bi majci oteran pravo u fabriku, vraćajte novce ili dajte novi auto, ovako, pošto je to bio dar Savezne uprave carina, ćutao sam, opravljao ga iz svog džepa, na promenu i dolivanje ulja dao sam brat bratu hiljadu i četristo maraka. Neću tražiti da mi DOS to refundira, halaliću to, sinovče, ne mogu da slušam kako sam se okoristio, kako sam se okertesio, vratiću auto u stanju ispravnijem nego što sam ga dobio, domaćinski je čuvan i očuvan, i ako mu neko samo otkači sajlu za kilomeražu i danas može da prođe kao nov na bilo kojoj licitaciji, mada bi mu cena sigurno bila i viša kad bi ga onaj konferansije najavio kao auto u kojem se vozio predsednik Matice iseljenika...
U razdoblju od osme sednice do petog oktobra mnogo je Srba otišlo napolje, ali za njih mnogo ne brinem, niti za njima žalim, Bog je dao da kolone Srba iz bivših titovskih republika i sa Kosova popune i prepune prazninu. E, te ljude ja sada pomažem i tetošim koliko god se može, njih obilazim za svaki blagdan, i zato mi je bio potreban auto, u Matici imamo spisak slava svih pristiglih našijenaca, to treba sve obigrati i počastiti ličnim prisustvom, njima je svima radost i dika, sinovče, kad neko ko je blizak vlasti dođe da im čestita i uveliča slavu. Pravoslavlje živi u barakama, sportskim halama, tu se reže kolač, položajnici sede na strunjačama, ne jednom sam se prekrstio pred kozlićem na kojem je stajalo slavsko žito, tim sam ljudima potreban i ja im poručujem da ih neću napustiti čak ni ako auto zaista budem vratio policiji koja samu sebe vodi kao privremenog vlasnika.
Ako nova vlast održi obećanje da neće biti revanšizma, auto možda neću morati baš da vratim, ovo što sam ponudio ima rang ostavke, ponuđene ostavke, koja uopšte ne mora da bude prihvaćena. Ne bih da sebe kujem u zvezde, sinovče, ali već i to što se nisam uskopistio i što nisam rekao glavu dajem audi ne dajem jeste čin visokomoralan... Ako baš dođe do najgorega, ako me dosovci obeskole, bože moj, pešačiću od jednog do drugog prihvatilišta, ako je običan titoista mogao peške da dođe iz Tuzle u Kuću cveća, mogu i ja pešice da obiđem izbegličke kampove po Srbiji. Tim pre što je Srbija danas manja nego pre par godina, jel' tako, sinovče?
Ljubomir Živkov
