Vazdušaste svetinje
"Cinizam prema političkom životu";
"Vreme" br. 510
U "Vremenu" je objavljen intervju sa književnikom Vladimirom Arsenijevićem u kojem su se potkrale i nekolike rečenice na koje se, sve da ih nije izrekao jedan srpski pisac, možda ne bi ni trebalo obazirati. Ipak, kada jedan, inače tiražan pisac, izjavi: "Kosovo nikad nisam doživljavao kao srpsku kolevku ili svetinju, kako je opisuje visokoparna retorika", ili "ovde su godinama negovani mitovi o vazdušastim svetinjama od kojih nemamo ništa, budući da već godinama ne možete da odete i mirno pogledate neku od njih", tada je to u najmanju ruku simptomatično.
Možda Arsenijeviću ništa ne bi ni trebalo objašnjavati ni zamerati, naposletku, njegovo je pravo da misli šta god hoće; ipak, u čudu što se na njegove reči nije osvrnuo niko pozvaniji, verujem da će za ovih par redaka biti mesta u vašem cenjenom nedeljniku.
Naravno, glupo je i deplasirano argumentovati zašto Kosovo jeste ono saborno (i sabirno) mesto naše duhovnosti i kulture, crkve i države sa kojeg, kako bi Dučić rekao, oči na oba sveta gledaju. Nigde stvarnost i mit, sadašnje, prošlo i buduće nisu toliko isprepleteni. Kosovo jeste, i oduvek je bilo, veliko saborište ali i veliko sudilište. Ovakvo kakvo danas jeste, ono je, međutim, i najpouzdanije ogledalo naše politike, morala... naposletku i literature. Zato za najnoviju kosovsku golgotu, parafraziraću opet jednog pesnika, nema nevinih – odgovoran će biti svako ko je disao. Ipak, kao književnik, Arsenijević bi morao znati da se svetinje ne "gledaju". Njima se odlazi u hodočašće i na poklonjenje. Stoga bih mu, sve u nadi da je citirano izrekao brzopleto i lakomisleno, savetovao da, kada za to nađe vremena, svkako ode u neku od beogradskih biblioteka i (na odeljenju umetnosti) potraži monografije o makar nekom od kosovskih manastira. Ako mi dozvoli, savetovao bih mu da, za početak, nikako ne "ispusti" Gračanicu, Dečane, Patrijaršiju i Ljevišku. Kasnije, mogao bi da se raspita i o Svetim Arhanđelima, mada bi njihov značaj malo teže shvatio pošto ta svetinja, Arsenijevićevom logikom, jeste i bukvalno vazdušasta. Takođe, kao pisac Arsenijević bi svakako trebao znati i to da se motivi niti stvaraju, niti neguju godinama, već – u najmanju ruku – vekovima. To su samo neke od činjenica koje srpski pisci obično znaju.
Naravno da su zločini počinjeni nad Albancima u poslednjih desetak godina strašni i za svaku osudu (na stranu priče o uzrocima, posledicama, greškama odlazećeg režima, kao i o tome da se ni istorija ne meri godinama). Ipak, sve dok se ne shvati značaj tih vazduhovnih svetinja "ovde neće doći do totalne katarze", kako bi to Arsenijević rekao.
Nebojša Milenković, pesnik
Odžaci
Pacovska anatomija
"Anatomija pacova"; "Vreme"
br. 511
Objavljivanje teksta Z. Čička "Anatomija pacova" potvrđuje dobro poznatu protivrečnost, da čovek upravo kada piše o drugima najviše i najrečitije svedoči o samom sebi. Živimo zaista u vremenima velike konfuzije, nedoslednosti, uništenog sistema vrednosti , u vremenu pravih i istinskih čuda. Najpogubnije posledice režima koji je vladao u ovoj zemlji ostale su u sferi morala i političke kulture. Dešavaju se gotovo nezamislive pojave, da ljudi koji su služili gotovo svakom režimu sada pune stranice novina tekstovima o prevrtačima i političkim prebezima, i da oni koji su na najponizniji način služili vrhovnom gospodaru sada dele lekcije o toleranciji i nedostatku kritike u našem političkom životu. Objavljivanje teksta Z. Čička "Anatomija pacova" upravo govori o tome u kojoj meri je u našoj javnosti izgubljen svaki osećaj za moralnost i doslednost. Nema sumnje da Z. Čičak dobro poznaje naše političko podzemlje i pacovske kanale, ali je zaista neverovatno da čovek koji je u našem političkom životu poznat kao provereni politički likvidator i špekulant, sada piše mali priručnik za otkrivanje političkih pacova u redovima demokratske opozicije Srbije. Jezik konfidenstva, intriga i političke mimikrije kojim se ovaj probuđeni pacolovac služio u svojoj burnoj političkoj karijeri prisutan je i u ovom vodiču kroz naše političko podzemlje.U svom tekstu Z. Čičak je rekao: "Nema razloga za sumnju da će se isti tipovi pacova pojaviti i u Srbiji"; on je zaista u pravu, pacovi su se zbilja pojavili, jer njegov tekst je najbolje svedočanstvo o tome. Demokratske promene koje su se desile u Srbiji otvaraju mogućnost da se ostvari pravi dijalog o najsloženijim pitanjima našeg društva, ali to pretpostavlja vraćanje elementarnim moralnim načelima i normama u naš javni život. Bez tog procesa koji će biti težak i mukotrpan neće biti reafirmisano dostojanstvo i doslednost ličnog govora i stava u našoj politici i javnom delovanju.
Verujem da je ova pacovska anatomija Z. Čička samo dobra ilustracija o smutnim i prevratničkim vremenima u kojima živimo. Nadam se da će u predstojećim danima najgori predstavnici političkog podzemlja ostati tamo gde im je inače i mesto. Samo lična odgovornost i doslednost za svaku izgovorenu i nepisanu reć može biti put u stvaranje demokratske javnosti u Srbiji.
Marinko M. Vučinić, elektronskom poštom
Poznajem čoveka
"Anatomija pacova"; "Vreme"
br. 511
Svedoci smo nastojanja raznih preletača, kameleona i pod drugim imenima poznatih "ljudi bliskih vlasti" da se pridruže dojučerašnjoj opoziciji u proslavi pobede demokratije nad tiranijom.
Reč je o vrsti ljudi, poznatoj u celoj dosadašnjoj istoriji, koja je uvek uz vlast, ne bi li uz njenu pomoć sebi pribavili materijalnu ili statusnu korist. Istovremeno oni su nosioci najcrnjeg i najnazadnijeg u društvu i, po mnogo čemu, jedni od najvećih krivaca za naš sadašnji položaj. Neki od njih prvi su nam se obratili sa ekrana "slobodne, nove RTS" (nove a opet stare, neinventivne televizije). U najnovijem broju vaš saradnik ih naziva "pacovima". Pogledah sliku i ime visprenog autora i učini mi se poznat. Zar to nije onaj, komunistički kadrovik koji je "gasio" OK kanal, kasnije 3. kanal. Po nalogu njegovog tadašnjeg gazde, Miloševića, plašeći se da će promene iz Istočne Evrope (krah komunizma) o kojem je ovaj kanal javljao zahvatiti i naše krajeve. U čije ime danas govori ne znam i ne zanima me. Pitao bih ga samo u koju je kategoriju sebe ubrojao. Kad već pomenuh 3. kanal, zar njegov urednik ne beše onaj cinični komentator (u kategoriji G.Matića, I.Markovića, Komrakova i sličnih jahača apokalipse). Ne smemo zatvarati oči, niti prostituisati principe za koje se i sami zalažemo, bez obzira na to ko ih i u ime čega krši.
U nadi da ćete pismo objaviti i ostati bespoštedni kritičari svih devijacija u društvu, pozdravlja vas
Nenad Perić, Beograd
Nismo mi otpad
"Topli zec"; "Vreme" br. 510
Gospodine Pančiću,
Moralisanje u vašem najnovijem članku o tome da li je trebalo tući gospođu Spomenku Jović isprazno je i glupo, a takođe i dosadno. Ja ne dolazim iz kanalizacije starog režima, kako biste se vi neizmerno duhovito izrazili, kao ni iz neke suprotne krajnosti tipa četničkog pokreta (ako to danas postoji), razuzdane horde divljih Zvezdinih navijača, ili prosto iz grupe ljudi koji mogu biti i Miloševićevi protivnici, ali su primitivni i zatucani kao da su upravo ispali iz džepa minulog sistema itd.
Zato vas molim da me, ako budete uopšte čitali ovo pismo, ne etiketirate i proglašavate pripadnikom bilo čega.
Smučila mi se ta besomučna kritika srpskog naroda, bez obzira na trenutak, okolnosti, situaciju, uslove pod kojima se kod nas živi decenijama, a naročito poslednjih deset godina. Kao da smo mi upravo poslednji otpad na ovoj planeti i nekakav izbljuvak civilizacije.
Uglavnom, vi upravo zvučite kao neki srednjovekovni hroničar katoličke crkve ili tako neki odvratni tip koji istinski ne voli Srbe, da ne kažem da ih mrzi pa piše neke gadosti o njima i njihovoj istoriji koje uopšte nisu tačne. Razumete šta hoću da kažem. Vi kao novinar treba da imate neku plemenitu misiju.Treba da obrazujete ljude, da ih učite, da ih prosvećujete i da ih osvešćujete nekom pozitivnom i konstruktivnom kritikom, a ne da ih vređate i proglašavate stadom između redova, a ponekad i vrlo direktno. Mogu vam reći da me boli uvo za Spomenkine modrice, štaviše krajnje sam pomirljiva prema osobama koje su je zasule šamarima.
Pišete o tuđem nadrimoraliziranju, a pri tom se upravo vi time bavite u datom članku, mada bih ja to pre nazvala cepidlačenjem i sitničarenjem nego tom komplikovanom rečju.
Zašto niste napisali neku reč pohvale i naravno poneku reč upozorenja? Ali ne...vi samo kudite i pljujete ovaj svet koji to ipak nije zasluzio u tolikoj meri.
Isidora Gladović, student fizike, elektronskom poštom
Ima još rupa
"Osam rupa na svirali";
"Vreme" br. 510
Izvanredan članak g. Dragoljuba Žarkovića. Treba posebno sada insistirati na "pravednom i kontrolisanom revanšu". Još jedna "rupa" koju Dragoljub Žarković nije spomenuo to je problem "Galenika", tj. "ICN Pharmaceuticals". Ako se dobro sećam drug Slobodan Milošević, bivši predsednik SRJ, uživo je "ukrasio" potpisivanje kupovine "Galenike" od strane g. Milana Panića. Sve je to bilo prikazano na državnoj televiziji. Kakva srećna vremena! Da bi se sve sumnje o legalnosti i eventualnim manipulacijama oko celog posla uklonile, treba insistirati da g. Milan Panić, a bogami i drug Slobodan Milošević, izađu u javnost sa svim finansijskim i drugim detaljima ove transakcije. Ako se to ne učini ostaće velika, velika sumnja da oba partnera u ovoj transakciji nemaju – "mane pulita".
Vladimir Glisin
Sanivejl, Kalifornija
