Politika |
Vreme broj 513, 2. novembar 2000. |
Medijski prostor nam je više uneređen nego što
je uređen, a dok bude tako, gazićemo govna i po državnom dvorištu Opremu RTV "Košava" hoće da kupi BK
televizija, a ova bi opet da se proda nekim Nemcima. Marija Milošević,
vlasnica " Košave" i kćerka Bračnog para, tako prodaje nešto
što nije njeno Bogoljubu Kariću, koji bi i ono što nije njegovo prodao
nekom trećem. TV "Pink" već je uzeo pare od
"Mitsuia", pa je famozni Peter Kelbel, do sada poznat po
dnevniku "Blic"( u svojstvu suvlasnika i komentatora kome se
nisu dopali građanski protesti '96/97) kupio deo nečega što verovatno
ne pripada Željku Mitroviću, vlasniku "Pinka", kandidatu JUL-a
za Pećince i okolinu i glavnom promoteru levičarskog neukusa.
"Politikom A. D." kadruje upravni odbor, sastavljen od ljudi od
zla oca i gore matere, koji glume da su akcionari i vlasnici, a poduhvate
ovog medijskog monstruma plaćali su, poštovani čitaoci, vašim parama. Ta sintagma – naše pare – povezuje sve ove slučajeve.
"Košavu" je finansirao javni sektor srpske privrede pod
direktnom ingerencijom srpske vlade, baš kao što je finansirao i
"Politiku A. D.". Ne mislite valjda da su Dragan Tomić, Aleksa
Jokić i Ljuba Mihajlović svoje pare davali Mariji Milošević i Hadži
Draganu Antiću. Bile su to pare "Jugopetrola", PTT-a,
"Komercijalne banke" (poseban slučaj) i drugih koji su imali
monopolski položaj u društvu, pljačkali građane nekažnjeno, a kao
protivuslugu finansirali medije koji su služili režimu. Sutra će i oni reći, kao Bogoljub Karić, da su
bili ucenjeni. Ali pre nego što se isplačemo nad njihovom sudbinom,
trebalo bi da imamo uvid u to kako su Karići i Mitrović dobili
frekvencije, koje se definišu kao nacionalno dobro, i da li strancima
prodaju i te frekvencije, ili samo opremu i Vanju Bulića. Da li su svi
pomenuti plaćali porez, doprinose, punu cenu usluga ("Politiku"
je papir stajao 15 dinara kada su ostali plaćali 36 dinara) i koliku su
korist izvukli iz nezakonitih privilegija. Ko je pokrio razliku u ceni
papira za "Politikina" izdanja? Kako su monopolska preduzeća i
banke ("Komercijalna banka" je bila privilegovana – sve uplate
MUP-a išle su preko nje, uslovljavale su se dozvole za rad stranim
dobrotvornim i drugim organizacijama držanjem deviznih depozita u ovoj
banci...) odlučili da im je pametno da doniraju "Košavu" ili
privatizuju "Politiku", i koliko je novca iz cene benzina i poštanskih
usluga ( određivala ih je vlada Srbije i štitila je monopol ovih preduzeća)
otišlo kao "muzički dinar" za pevanje oda Familiji. Koliko je
Ljuba Mihajlović, bankar za koga Bora Jović piše da se na početku ovog
ludila istakao procenom da treba samo još malo izdržati s bojkotom
slovenačke robe jer su Slovenci već na kolenima, morao da plaća održanje
"Politikine" skalamerije u kojoj je i sam odnedavno prestao da
potpisuje tekstove o bankarstvu, što dokazuje da je napredovao u političkom
procenjivanju. Nije nikakvo čudo što su prve vesti o nekakvom
stranom kapitalu koji bi ovde da se oplodi stigle iz medijske sfere. Svi
imaju interes da žure: prvo vlasnici, tobož privatnici, dobro znaju da
to nije baš njihovo; drugo, stranci vide šansu da pazare jeftino...
Otuda je grupa ljudi uputila pismo Vojislavu Koštunici, predsedniku SRJ,
s preporukom da se pri Generalnom sekretarijatu predsednika formira
Medijski savet. Pismo su potpisali Lila Radonjić, glavni i odgovorni
urednik "Mreže", Snježana Milivojević iz Centra za medijske
studije, Veran Matić, predsednik ANEM-a, Radomir Diklić, direktor
"Bete" i predsednik Asocijacije privatnih medija, Zoran Jeličić,
izvršni direktor Medija centra, te moja malenkost, a u njemu se, između
ostalog, kaže: "Savet bi trebalo da radi i na neophodnoj zaštiti
društvenih dobara i medijskog sistema. Odgovarajućim preporukama, olakšao
bi da se, do uspostavljanja nadležnih radnih tela za tu oblast, uvede
moratorijum na finansijske i druge aranžmane kojima se menja postojeće
stanje na medijskoj sceni, kao što su izdavanje novih frekvencija,
svojinske promene, pre svega u državnim, ali i u komercijalnim medijima,
kao i svi drugi slučajevi koji bi, olakšani neregularnim okolnostima,
znatno uticali na budućnost medijskog sistema." Sudbina je ovakvih zvaničnih pisama, pa još s više
potpisnika, da budu pomalo rogobatna, ali evo šta smo hteli tim delom
pisma da kažemo: sve stare ugovore o kupovini, frekvencijama, vlasničkom
statusu i ostalom treba proveriti, proglasiti do tada moratorijum na nove
ugovore, pa tek kad se utvrdi za čije pare je Zorica Brunclik, recimo,
pevala na "Košavi", onda treba dozvoliti Kelbelu da kupi
"Pink", a Karićima da prodaju 12. kanal. Ima, napokon, zrna
soli i u onom što je Vojislav Šešelj tražio pred kraj potpredsedničkog
mandata – a tražio je nacionalizaciju "Politike". Jer, da su
Tomić i Mihajlović pravi akcionari, ne bi dali ni dinar za tekstove još
neotkrivenog autora U. R., niti bi finansirali uređivačku politiku kojom
se rušio tiraž, niti poslovnu politiku koja je definisala da se jedan
primerak lista šalje besplatno svakom petom hospitalizovanom građaninu
Srbije. Ovako im je bilo svejedno, davali su tuđe, a sada
bi da prodaju ili da upravljaju kao da je njihovo, a građane bi da
prevare dva puta. Ako smo nešto naučili u proteklih 13 godina, onda
je to lekcija o manipulaciji medijima i javnim govorom. Otuda ovo nije
tekst samo protiv lopovluka. Država mora da interveniše jer bez uređenog
medijskog sistema i stvaranja elementarnih uslova za prirodnu
samoregulaciju u medijskoj sferi nema ni demokratije u državi. Sada nam
je medijski prostor pre uneređen nego što je uređen, a ako tako ostane,
gazićemo govna i po državnom dvorištu. Naravno, nema tog Medijskog saveta koji može reći
glavnom uredniku da nije vrhunac umeća njegovih novinara da naprave
razgovor s frizerom Vojislava Koštunice (kad smo već kod toga, mene
zanima razgovor s čovekom koji sređuje kosu Nikoli Šainoviću), ali bi
taj Medijski savet mogao da pomogne ne samo da se zaustavi pljačkanje i
prethodno opisane podvale, već i da se obezbedi poštovanje dobrih običaja
i pravila u sferi informisanja. Ali, dok ne uhvatimo pravi ton, drž`mo
makar lopove. Dragoljub Žarković |