Naš čovek u Karakasu
Kako je jugoslovenski diplomata uhvaćen s
povelikom količinom kokaina i zašto je SMIP o svemu ćutao mesec dana
Naša
priča počinje 28. septembra u venecuelanskoj luci La Gvarija, gde je u
kontejneru koji je čekao na ukrcavanje pronađeno skoro četrdeset
kilograma kokainske baze, skrivene među suvenirima i nameštajem.
Kontejner je pripadao Milosavu Markoviću, radniku jugoslovenske ambasade
u Karakasu. Pripadnici PJT-a (Policia Tecnica Justicia), venecuelanske
carinske policije, požurili su na aerodrom, gde se Marković upravo
ukrcavao na avion za Jugoslaviju. Međutim, kada su pokušali da ga
uhapse, on se pozvao na diplomatski imunitet i, iskoristivši zbunjenost
policajaca, pobegao u ambasadu.
Kratku vest o ovom slučaju objavile su sve svetske
agencije, ali je incident prošao prilično nezapaženo u halabuci
nastaloj nakon septembarskih izbora. Međutim, u Saveznom ministarstvu za
inostrane poslove morali su da se suoče sa pitanjem šta da rade sa
Markovićem. Prošlo je nekoliko nedelja dok u Venecuelu nije upućen
ambasador Miša Ivanović, diplomata od karijere, da ispita stvar. Ivanoviću
su venecuelanske vlasti pokazale dokaze koji povezuju Markovića s
tovarom, nakon čega je dogovoreno da atašeu bude suđeno u Beogradu.
Tako je, posle višenedeljnog skrivanja u ambasadi, pod pratnjom upućen u
Jugoslaviju, i trenutno se nalazi u Centralnom zatvoru u Beogradu, gde ga
čeka suđenje zbog neovlašćenog stavljaja u promet opojnih droga, za šta
se po našem krivičnom zakonu dobija između jedne godine i deset godina
zatvora. Ceo slučaj bi verovatno ostao u okviru redovnog sudskog postupka
da se u prošlu nedelju (29. oktobar) u britanskom "Sandej
tajmsu" nije pojavio tekst sa nekim dodatnim detaljima.
DRŽAVNI
POSAO: "Sandej tajms" je u visoko
plasiranom članku pod naslovom "Ogroman tovar kokaina povezan sa
Miloševićevim podzemljem" objavio da Marković nije radio za sebe,
već za jugoslovensku vojnu obaveštajnu službu koja, kako navode
neimenovani izvori "Tajmsa", već godinama muva s drogom za račun
bivšeg predsednika SRJ. Dalje se kaže da je Marković Ivanoviću predočio
pismene dokaze (u vidu šifrovane depeše) da je drogu prenosio po naređenju
jednog generala Vojske Jugoslavije. Navodno je SMIP prvobitno bio spreman
da Markoviću jednostavno skine diplomatski imunitet i ostavi ga da trune
u nekom od venecuelanskih zatvora, ali je on na intervenciju svojih zaštitnika
iz VJ vraćen u zemlju. Članak se završava podsećanjem na nedavno
objavljen izveštaj nemačke obaveštajne službe BND
(Bundesnachrichtendienst), po kome "postoje dokazi da su se Milošević
i njegov režim bavili prometom droge, pranjem novca i drugim kriminalnim
radnjama". Nikakvi dokazi u tom smislu nisu, međutim, obelodanjeni
do danas, ni od BND-a, ni u štampi.
Tek nakon što je članak prenesen iz "Sandej
tajmsa" osvanuo na prvim stranama nekoliko domaćih dnevnih listova,
više od mesec dana od Markovićevog hapšenja, SMIP je našao za shodno
da se obrati javnosti. U saopštenju SMIP-a od 3. oktobra ove godine potvrđuju
se neki navodi iz članka, to jest da je Marković zaista bio ataše u
Karakasu, i da je u njegovom kontejneru zaista pronađena baza kokaina
(35,9 kg), te da je Markoviću "omogućeno da napusti Venecuelu"
kako bi mu bilo suđeno kod kuće. Odlučno se, međutim, pobija da je ataše
radio za vojsku. "U napisima u štampi iznete su neprihvatljive
insinuacije i netačne činjenice kojima se pokušava da se u vezu s ovim
slučajem dovede Vojska Jugoslavije. Nijedan elemenat u vezi s ovim slučajem
ne govori u prilog ma kakve veze između Vojske Jugoslavije i pronalaska
kokaina u selidbenim stvarima Miroslava Markovića."
Javnost ipak zaslužuje nešto bolje od ovog saopštenja,
čak i ako zanemarimo nivo pismenosti koji bi nekog mogao da navede na
zaključak da ga je umesto diplomate sastavljao kakav dežurni oficir
(npr. "napisi", "netačne činjenice",
"elemenat"...), ali u stvari predstavlja odraz kadrovske
strukture samog SMIP-a. Zašto je, na primer, trebalo da prođe toliko
vremena uzmeđu Markovićevog hapšenja i prvog oglašavanja SMIP-a? Zašto
su nadležni iz iste institucije odbili da novinarima "Vremena"
daju ma kakve informacije o slučaju Marković pre nego što je taj slučaj
provaljen u "Sandej tajmsu"? I najzad, zar VJ nema sopstvenu Službu
za informisanje koja bi mogla da demantuje njihovu umešanost u kokainsku
aferu? Usput, niko nije ni tvrdio da postoji veza između VJ i
"pronalaska kokaina", već se vojska dovodila u vezu s pokušajem
da se isti ne pronađe.
DUGA BELA
LINIJA: Činjenica je, međutim, da
neprijatna afera sa Markovićem otvara šire pitanje umešanosti naše države
u međunarodni promet droga. Ljudi koji su mirne duše činili zločine
protiv čovečnosti, organizovali masovne pljačke i ubistva sopstvenih
građana sigurno ne bi oklevali da se oprobaju i u tom poslu, pogotovu ako
bi se iz njega dala izvući kakva vajdica. Uostalom, tako nešto nije
strano ni našim komšijama: u Hrvatskoj je u poslednje vreme uhapšeno
nekoliko visokih oficira Hrvatke Vojske, upravo zbog šverca kokainom, a o
umešanosti lidera bivše Oslobodilačke vojske Kosova u takve poslove
cvrkuću i vrapci na grani. U Republici Srpskoj je, inače, 29. septembra
zaplenjena poveća količina heroina i kokaina na putu ka Jugoslaviji.
Prirodno je, dakle, pretpostaviti da se ni "naši" nisu pokazali
ništa gori od drugih kad je reč o namicanju para u ime viših
nacionalnih ciljeva, pogotovo ako se zna da se proteklih godina nijedan
visokoprofitan posao, legalan ili nelegalan, nije mogao raditi bez
blagoslova režima.
Postoji više razloga zbog kojih je bivši
jugoslavenski režim bio podložniji iskušenjima od nekih drugih. Najpre,
Jugoslavija je ionako na jednom od glavnih puteva dvosmernog prometa
droga: heroinski put vodi od Avganistana i Pakistana, preko
centralnoazijskih republika bivšeg SSSR-a, preko Turske, Bugarske i
Jugoslavije do krajnjih korisnika u Zapadnoj Evropi; kokainski put polazi
iz Kolumbije, Bolivije i Venecuele, opet preko Zapadne Evrope, do Albanije
i Jugoslavije, da bi završio u Moskvi, gde ga troše pripadnici ruske
"nove klase". Političke pogodnosti išle su uz geografske:
otkad je početkom devedesetih isključena iz Interpola i ostalih kanala
međunarodne policijske saradnje, Jugoslavija nikom više nije morala da
polaže račune o tome šta prolazi preko njenih granica. I najzad,
zlonamerne i ničim izazvane međunarodne ekonomske sankcije onemogućile
su normalan promet novca i robe, pa je država bila primorana da takoreći
sama siđe u međunarodno podzemlje i tamo potraži dobre usluge od ljudi
sa kojima u normalnim okolnostima verovatno ne bi imala nikakva posla.
"Vreme" iz pouzdanih izvora saznaje da je, na primer, još
krajem 1992. uspostavljena saradnja između jednog od jačih kolumbijskih
kokainskih kartela i izvesnih državnih funkcionera, te da se novac prao
preko jedne od onih banaka koje su u to vreme nudile astronomske kamate na
devizne uloge. Isti izvori tvrde da je smrt Radojice Nikčevića,
prvobitnog vlasnika radija "Pingvin", koji je bio posrednik u
tom poslu, deo te priče. Podsetimo, Nikčević je pao kao žrtva
nepoznatih počinilaca kratko vreme pošto je sa svojim partnerom Đovanijem
di Stefanom putovao u Kolumbiju.
Vratimo se, međutim, nesrećnom Milosavu i njegovom
tovaru kokainske baze. Iz izvora bliskih istrazi (drugi sprat Palate
pravde) saznajemo da se optuženi u početku branio ćutanjem, da bi u
poslednje vreme počeo da tvrdi da on s tom robom nema nikakve veze i da
mu je kokain neko podmetnuo. On je, inače, uprkos zvučnom zvanju atašea,
u ambasadi bio "devojka za sve": šofer, šifrant i ostalo po
potrebi. Čak i ako ostane pri sadašnjem iskazu, suđenje će, po svemu
sudeći, biti javno i na njemu će se možda čuti zanimljive stvari, a
ishod tog suđenja pružiće još neke indicije o tome za koga je u stvari
radio. Nemoguće je, naime, da neko nosi četrdeset kilograma ove droge a
da nije deo nekog ozbiljnog lanca: zaplenjeni tovar na izvoru vredi oko
pola miliona dolara, dok se na odredištu cena penje na više desetina
miliona. Tu nema mesta za amatere, i ostaje da se vidi kako će
organizatori ovog posla, ma ko oni bili, reagovati na gubitak.
Dejan Anastasijević
