Vreme broj 513, 2. novembar 2000.

Dokument koji se u utorak ujutro pojavio u Beogradu upućuje na prvi konkretni trag organizatora ili barem svedoka organizovanja atentata na Slavka Ćuruviju, vlasnika i izdavača "Dnevnog telegrafa", od 11. aprila 1999. Naime, službena beleška ovlašćenih radnika Resora državne bezbednosti, Centra RDB-a za grad Beograd, ukazuje da su Slavko Ćuruvija i njegova supruga Branka Prpa bili pod operativnim nadzorom Službe sve do nekoliko minuta pre ubistva. Fond za humanitarno pravo i Jova Ćuruvija, brat ubijenog Slavka, podneli su krivične prijave protiv načelnika RDB Radeta Markovića i Milana Radonjića. načelnika CRDB Beograd

Dokument o kome je reč deluje potpuno autentično: grafički, lingvistički i činjenično. Sve i da nije autentičan, činjenice izložene u njemu jesu, što je redakcija "Vremena" utvrdila upoređivanjem sadržaja dokumenta sa iskazima svedoka koji se u njemu pominju. Dokument je kucan električnom pisaćom mašinom; u zaglavlju stoji da potiče od Centra resora državne bezbednosti – Beograd, IX Odelenja; datum je 11. april 1999. Naslov tog pismena je "Izveštaj o tajnom praćenju lica – radni naziv 'Ćuran'". Dokument sadrži dve strane teksta; kao cilj tajnog praćenja navodi se utvrđivanje i dokumentovanje kontakata "objekta"; kao nalogodavac navodi se načelnik Centra RDB-a Beograd; kao vremenski raspon tajnog praćenja navodi se vreme od 00:00 do 16:27 dana 11. aprila 1999.

Cilj i vremenski raspon akcije javljaju se odmah kao nejasni: naime, ako su Slavko Ćuruvija i njegovi kontakti bili toliko bezbednosno interesantni, zašto im je pažnja Službe bila posvećena tako kratko? Dalja analiza dokumenta postaviće još neka pitanja; zadržimo se na trenutak na samom početku tog veoma zanimljivog pismena. Od ponoći do 13:53 radnici državne bezbednosti sede u Ulici Lole Ribara, ispred broja 35, čekajući da se Ćuruvija uputi negde. Treba li iz toga zaključiti da do 10. aprila uveče Slavko Ćuruvija nije bio interesantan nikome – ili izvlačiti neke druge zaključke? Ovlašćena službena lica prate Slavka Ćuruviju i Branku Prpu, njegovu suprugu, do Kne-Mihailove ulice, gde se nešto posle 14 sati njih dvoje sreću sa više lica: "starijim muškarcem i ženom", pa zatim sa "muškarcem od 45-50 godina, s bradom, nosi naočare za vid". Iz nekog razloga ovlašćeni radnici DB-a puštaju stariji par da se udalji, ali obraćaju pažnju na bradonju s naočarima, koji "objektu daje mali papirić formata A6, nakon čega se rastaju". Muškarac o kome je reč je Dušan Veličković, pisac i novinar, kako će se ispostaviti iz daljeg teksta; "papirić formata A6" je njegova posetnica; Veličković se dobro seća te epizode i potvrđuje istinitost navoda: jeste, sreo se sa Ćuruvijom kobnog dana; jeste, dao mu je posetnicu. Iz nekog razloga ekipa Službe se ili razdvaja ili zove pomoć, tako da Veličkovića prate dalje, kao i Ćuruviju i suprugu. Veličković odlazi do palate "Albanija", sreće dva muškarca s bradama, razgovaraju svi zajedno dvadesetak minuta i odlaze u kafanu "Kolarac". I taj detalj potvrđen je u rekonstrukciji događaja opisanih u službenoj belešci: dvojica bradatih muškaraca su Milan Milošević i Nenad Lj. Stefanović, novinari "Vremena" i Veličkovićeve dugogodišnje kolege.

Dok tri bradonje sede u "Kolarcu" (a Služba o tome ima i video-snimak), Ćuruvija i Branka Prpa šetaju po Kalemegdanu do 15:53, da bi potom krenuli natrag Knez-Mihailovom. Dosta brzo (za tri minuta, po "Izveštaju") stižu do "Kolarca"; ovlašćeni radnici vide ih kroz izlog kako stoje pored stola i razgovaraju sa tri bradonje. U 16:07 tri bradonje izlaze iz "Kolarca", dok Slavko Ćuruvija i Branka Prpa ostaju i ručaju. Opet je pažnja Službe usmerena na Veličkovića, koji biva praćen do svog stana u Molerovoj i sretno dopraćen do samih vrata "gde vadi ključeve iz džepa, otključava vrata stana br.** i ulazi u isti" (proza "Izveštaja" povremeno liči na izvesna poglavlja iz "Majstora i Margarite" Mihaila Bulgakova...). U tajanstvenom stanu u Molerovoj, međutim, ne dešava se ništa bezbednosno interesantno, niti tajanstveni bradonja izlazi, pa se – iz nekog razloga – nadzor nad tom lokacijom prekida u 16:58 "u dogovoru sa načelnikom odelenja", koji je inače, kaže se u napomenama, bio obaveštavan o svakoj promeni kretanja "objekta" i to "momentalno". U trenutku prekida nadzora nad potpuno irelevantnom lokacijom u Molerovoj, međutim, "objekat" već leži mrtav u ulazu u svoju kuću u Lole Ribara 35...

Vratimo se, međutim, poslednjim minutima života Slavka Ćuruvije: Branka Prpa i on izlaze iz kafane "Kolarac" u 16:27, kad "dalju kontrolu prekidamo u dogovoru sa načelnikom odelenja"; i gotovo. Slavko Ćuruvija i Branka Prpa odlaze kući u Lole Ribara 35, tamo ih sačekuju dva lica i pucaju Ćuruviji u glavu, da bi se odmah potom udaljila s lica mesta.

Iz nekog razloga Centar resora državne bezbednosti za grad Beograd je po odluci načelnika prekinuo nadzor nad Slavkom Ćuruvijom nekoliko minuta pre nego što je "objekt" tog nadzora bio ubijen u dobro smišljenom profesionalnom atentatu. Nadzor je trajao nekih šesnaest sati i prekinut je. Tokom nadzora, od pet kontakata Slavka Ćuruvije odabran je jedan da se prati dalje, pa je i on ostavljen. Ponašanje veoma neobično za svaku tajnu policiju, pa i ovu našu, pa čak i u ratna vremena kakva su bila.

Dokument pod naslovom "Izveštaj" inače nije potpisan, kao što bi morao da bude: poslednji red kaže da je sačinjen u dva primerka, od kojih je jedan dostavljen načelniku Centra RDB-a Beograd... Očito su potpisi ovlašćenih lica i drugi adresat izostavljeni namerno. To, međutim, ne bi trebalo da bude problem tom istom načelniku da rekonstruiše ko je sve raspolagao saznanjem o postojanju dokumenta i imao pristup istom.

Uz dokument je dostavljena i kraća beleška, kucana na pisaćoj mašini verzalom (velikim slovima); u njoj se kaže da je "Ćuran" pseudonim za Slavka Ćuruviju; da je naređenje za praćenje izdao Rade Marković, načelnik RDB-a MUP-a Srbije Milanu Radonjiću, načelniku beogradskog Centra RDB-a i da su ta dvojica namerno povukli operativce sa zadatka "da oni ne bi videli atentatore", trojicu koji su se udaljili s lica mesta belim automobilom tipa "golf 3". Ta dva detalja – trojica atentatora i boja i tip auta – nisu ranije bili poznati.

Pojava ovog pismena koincidirala je u utorak s povećanim pritiskom iz redova DOS-a da Rade Marković podnese ostavku ili bude smenjen do utorka u ponoć; po nekim informacijama on i jeste zatražio da bude oslobođen dužnosti, ali se uzročno-posledična veza – na osnovu svega što se zna – ne može uspostaviti. Bilo kako bilo, policija sada ima čime da se bavi u rasvetljavanju ubistva Slavka Ćuruvije. Ako je i ostatak sadržine ovog dokumenta istinit kao detalji o kretanju i susretima Slavka Ćuruvije tog popodneva 11. aprila – biće veoma zanimljivo saznati zašto je Ćuruvija bio uopšte praćen, a daleko zanimljivije zašto je praćenje obustavljeno baš nekako pred ubistvo.

Miloš Vasić

U ovoj zastrašujuće preciznoj policijskoj priči ja sam čovek s bradom, star između 45 i 50 godina. Svoj susret sa Slavkom Ćuruvijom na dan kada je ubijen opisao sam u knjizi "Amor Mundi", ali sada vidim da sam neke detalje propustio. Zaboravio sam, recimo, na papirić formata A6. Bila je to vizit karta koju sam dao Slavku posle dogovora da se narednih dana svakako čujemo. Nisam pomenuo ni "muškarce s bradama" sa kojima sam sedeo u kafani "Kolarac". Bile su to moje kolege iz nedeljnika "Vreme". Policajac ništa nije propustio, napisao je studioznu priču kao neki anonimni sledbenik Čehova. Sve je tu: zaplet, više likova, radnja teče u različitim pravcima kroz vreme i prostor. Ubistvo se, kao u svakoj ambicioznoj drami, samo na užasan način naslućuje.

Najradije bih se šalio na račun opisa čoveka s bradom koji svojim ključevima otključava sopstveni stan, kada sve ovo ne bi bila priča o hladnokrvnoj egzekuciji "objekta" pod radnim nazivom "Ćuran" koji je bio moj kolega i prijatelj. U stvari, to jedino i može da bude moj komentar: godinama smo živeli u velikom državnom zatvoru u kojem smo bili samo "objekti" koji se mogu "tajno pratiti", "dokumentovati" ili likvidirati.

Kasnije, moja supruga i ja ipak pokušavamo da kroz šalu pričamo o tome na koje nam je sve načine tajna policija možda ulazila u život; to je samoterapija koju smo često primenjivali u godinama koje su iza nas. Ipak, ovog puta humor nema takvo dejstvo. Kada te policijski Čehov unese u svoju morbidnu priču, ne preostaje ti ništa drugo nego da sa jezom poveruješ u Benjaminovu tezu da "realnost ne postoji ako se ne uokviri rečima". Sada znamo kako je realnost izgledala, pa jedino preostaje pitanje da li "Čehov" i danas o nečemu piše.

prethodni sadržaj naredni