Vreme broj 513, 2. novembar 2000.

Radilo se po inerciji. Dnevnik je samo fizički pravljen u Televiziji. Sve ostalo je bilo mimo nas. O programu je odlučivala grupa čelnih ljudi Kuće. Tačno je da je ulja i šećera bilo samo na Televiziji, pričaju novinari, urednici, montažeri i producenti bivšeg RTS-a

U televizijske dnevnike i specijalne informativne emisije u kojima su događaji i život bili podređeni promociji najuticajnijih ljudi režima, čelnici RTS-a su beskrupulozno ulagali sve: od novca, ljudi do gotovo bolesne lažljivosti i najsurovije propagande. Možda su i zato ove emisije iz kojih su jasno slate poruke ko će sutra biti živ a ko mrtav, ko na vrhu a ko na dnu, ko je NATO izdajnik a ko patriota, ko je zaverenik a ko njihov moćni pronalazač i raskrinkivač, postale sinonim za medijsko širenje zla i lažljivost glavne državne medijske kuće.

Kako je zapravo pravljen dnevnik državne televizije? Sagovornici "Vremena" su ljudi – novinari, urednici, snimatelji, producenti, montažeri, reditelji – iz informativnog programa RTS-a.

Za sebe kažu da su bili puki izvršioci uređivačke politike. Oni koji su kreirali i odlučivali o rasporedu, svakoj reči, značaju i redosledu priloga, i montirane stvarnosti, nisu bili spremni za razgovor. U javnosti nema ni onih moćnika koji su telefonom uređivali dnevnik.

NEPISANO PRAVILO: Lidija Duvandžić, novinar i urednik prvog i trećeg dnevnika, još je u sredu 4. oktobra bila urednik trećeg dnevnika. Poslednjeg po pravilima smenjenog i najurenog uredništva. Bilo je to vreme u kome je stiglo ono nemušto saopštenje Savezne izborne komisije koje se moglo podvesti i pod drugi krug ili nove izbore.

Kaže da je u tom terminu samo ponovljen drugi dnevnik emitovan u pola osam uveče:

"To je bila uobičajena praksa, ako se ne dogodi nešto nepredviđeno, ako ne stigne neka intervencija ili ako neko važan iz političkog establišmenta ne poželi da se pojavi pred državnom televizijom. U tim slučajevima sve pada u vodu i dnevnik se menja po sugestijama direktora, glavnog urednika ili glavnog urednika informativnog programa ili urednika političke redakcije.

Kao urednik sam mogla da utičem na dnevnik sa otprilike pet odsto sadržaja. Tu mislim na uobličavanje najava i eventualno čišćenje nekih nebuloza. Ostalo se svodilo na to: ili radi ili nemoj, ali da menjaš koncepciju, da kreiraš, da skraćuješ priloge ne možeš.

Što se tiče redosleda emitovanja priloga tu je postojalo neko nepisano pravilo. Na prvom mestu su bile aktivnosti predsednika, pa skupština, jedna, druga pa vlada, zatim važne političke informacije. Privrede nije ni bilo, osim u vreme izborne kampanje. Obnova zemlje bila je takođe u vrhu dnevnika. Slagali smo dnevnik zajedno sa urednicima, ali autocenzura je već bila u glavi.

Ključne vesti, životne, išle su na dno.

Neko kaže, morali smo tako da radimo. Nismo morali, svako od nas je bio slobodan da okrene leđa i ode. I ja nisam otišla."

Lidija Duvandžić je smenjena sa mesta urednika drugog dnevnika zato što nije pročitala jednu reč koju je neko bio dodao u njenoj najavi. Radilo se o finesi: umesto ukidanje sankcija je "širom otvorilo vrata našoj privredi", Lidija je pročitala "otvorilo vrata". Nikada više nije vraćena na mesto urednika drugog dnevnika. Suspenzija je trajala godinu dana, posle čega je počela da uređuje prvi i treći dnevnik.

Na naše pitanje ko je u vreme pripreme dnevnika dolazio u desk kaže: "Komrakov, urednik informativnog programa. Kod direktora Milanovića se išlo na poziv."

Procedura pravljenja dnevnika kretala je od kolegijuma u deset pre podne. Do uveče bi od dogovora ostala trećina. Od vladajućih partija su u redakciju stizala saopštenja u ogromnim količinama. Po novinarskim svedočenjima ona bi bila odmah prekucavana. Nije bilo skraćivanja niti prepravki. Sve što dođe to ide u izvornom obliku.

NAJTEŽA ZA SNIMANJE: O naknadnim stvarima koje su stizale kao posebne narudžbine urednici dnevnika ili spikeri bili su obaveštavani u poslednjem trenutku.

Poseban doprinos u dnevniku, bilo sopstvenim komentarima ili uredničkom kreacijom, po priči naših sagovornika, imao je Željko Avramović, urednik političke rubrike. Sačekivao je novinare po dolasku sa zadatka a prilozi su se montirali uz njegovu asistenciju. Posebno je bio aktivan kad su bili u pitanju izveštaji sa opozicionih skupova. Tu se gledalo da se vidi govornik i eventualno nekoliko ljudi. Pominju nam primer velikog mitinga ispred savezne skupštine na kome je govorio Koštunica.

Pomenuti urednik je takođe bio čuven po svojim pljuvačkim komentarima koje gotovo nikada nije sam čitao, a retko se i potpisivao.

Prezentovanje svojih misli javnosti prepuštao je spikerima. Po žestini reči, kažu naši sagovornici, jedina konkurenicija su mu bili Ivan Marković, Goran Matić, Mirjana Marković i Vojislav Šešelj.

JUL-ovska dominacija dnevnikom značila je dodatne obaveze i probleme za zaposlene.

Najteže je bilo snimiti Mirjanu Marković a da ona pri tom bude zadovoljna. Prilozi o njoj često su menjani. Jednom se naprave tonski, pa deo bez tona, pa se potom zahteva produženje izjave, pa skraćenje izjave. Ivan Marković je često menjao ekipe novinara za izveštavanje sa njegovih konferencija za štampu ili za putovanja po svetu.

Zbog bezazlenog trača o navodnoj saradnji sa hrvatskom televizijom, snimateljskom doajenu RTS-a Čedi Filipoviću, nekadašnjem i Titovom snimatelju, oduzeto je pravo da snima Slobodana Miloševića. Imao je problema i sa snimcima njegove supruge.

"Obezbeđenje na jednom julovskom skupu u Novom Sadu nije dalo da se približim gospođi Miri Marković i bilo ju je nemoguće snimiti. A ona stoji pored Šoklovačkog, on visok, ona mala. Snimak katastrofa. A zabranjeno da je snimaš u krupnom planu. I verovatno joj se nije svidelo, pa je bilo intervencija iz kabineta. U njenom slučaju promenjene su tri ekipe.

Dosadašnji politički establišment nije imao sluha za snimanje. Snimci su stoga bili kontraproduktivni. Slobodan Milošević dolazi u Kragujevac u halu 'Zastave'. Sve stalo i svi pozdravljaju Slobu. Umesto da je aranžirano da rade, a da se predsednik onako pozdravlja s njima, kao što je bilo u 'Sartidu' u Smederevu, na primer. Kolege su bile ljubomorne što pratim Miloševića. Čovek koji je posle mene snimao Miloševića dobio je najbolju kameru, auto, putovao je u Dejton dvadeset dana."

"Ljudi nisu hteli dobrovoljno da idu u informativni program. Mi to zovemo rudnikom televizije", kaže Šaran Zlatan, producent i pomoćnik glavnog i odgovornog urednika za organizaciju proizvodnje: "Nismo imali nikakvog uticaja na program. Nama je bilo uskraćeno čak i određujemo tehnologiju proizvodnje.

Tako su na teren u zavisnosti od značaja ličnosti slate dve umesto jedne ekipe. I nije se pitalo koliko to košta, a imali smo bedne zarade. Televizija je skupa igračka, bili smo na državnim jaslama i nemilice se trošilo. Do 1991. godine producent je određivao ekipu koja će slikati funkcionere. Nije bilo dvorskih snimatelja. Birali smo ih po afinitetu i znanju. Putevi u inostranstvo određivali su se po redosledu. Ništa nije ostalo od toga. Drugi su proteklih godina određivali sve, uključujući i snimatelje važnih ličnosti..."

RAD BEZ OTPORA: Zaposleni u produkciji pominju da je za njih, zbog komunikacije saopštenjima, bilo sve manje posla: "Sve se snimalo. Materijal stigne u studio i to gledaju urednik i novinar. Odaberu kasete i dođu u montažu.

Nikada nisu donosili sve što je snimljeno. Pošto je stvar bila prethodno pročišćena u montaži nije baš bilo mnogo instrukcija. Sećam se onih protesta '96. godine. Veliki miting na Trgu republike, a u dnevniku ljudi koji čekaju autobus.

Znate, na nas je oduvek bilo pritisaka. Kako se vreme zaoštravalo, uvođen je rad u vanrednim uslovima i više niko nije dolazio da kaže ovaj kadar daj, ovaj nemoj. Naša autocenzura je napredovala kao i događaji. Bili smo se dosta izveštili šta sme a šta ne sme. Odabrane kasete plus autocenzura i eto dnevnika", kaže za "Vreme" Miša Jeftić, šef montažera.

Po njegovoj priči problem profesionalnog rada ima dugu predistoriju: "Televizija je pala na lancu proizvodnje koji je bio prekinut. Bili smo podeljeni oštro na dva nivoa: novinarsko-urednički i produkcijski.

Nije više postojao tehnološki lanac, ukinuta je satnica, običaj da se stvari za dnevnik planiraju ujutru, da se snima u dva po podne, da se sve obradi u šest po podne, i da se emituje u pola osam. Kako su se stvari u zemlji zaoštravale, stvari su i ovde prelazile ili prolazile kroz sve manje ruku. Komande i nalozi bili su koncentrisani kod nekoliko ljudi. Mi napravimo neki imaginarni dnevnik do sedam sati uveče, onda se pojavi cenzura. Ne znam tačno izvore cenzure, ali od sedam do pola osam mi promenimo ceo dnevnik. I to bez objašnjenja: neki prilog je odjedanput dobijao na važnosti, neki drugi odjedanput nije bio važan, neki je skraćen s dva minuta na 35 sekundi, drugi je otišao kao saopštenje. Ta vrsta kreacije se videla na dnevniku."

Kako ste reagovali kad biste videli priloge na dnevniku?

"Nismo se osećali previše grozno jer ne može čovek da radi jedan posao i da se sve vreme oseća tako. Ja sam pokušavao da pronađem način da se odbranim. Ja to više ne gledam i ne razmišljam o tome. Sigurno je jedno, da većina nas nije radila sa velikim otporom. Govorim o sebi. Bežali smo iz informativnog programa. Neko u školski program, neko u svet. Tek sam prošle godine, posle četiri godine, slučajno otkrio da je sve što se dešavalo na Kosovu neposredno pred rat snimano. Ja kao montažer nikada nisam video nijednu kasetu od toga. Ovde se komuniciralo saopštenjima, pokrivenim sivom pozadinom ili slikom Kosovske Mitrovice ili potpuno neutralnim kadrom koji ništa ne znači. O čemu dalje da govorimo."

Od prošle godine obnova zemlje po rangu u dnevniku dostiže rang Miloševića. I Mrkonjić dobija dvorskog snimatelja i ekipu koja se stara o njegovim podvizima. Ona ne podleže dnevnom dogovoru redakcije o dnevniku. Uredniku dnevnika se samo saopštava da stiže prilog o obnovi i koliko će trajati. Niko od naših sagovornika nije znao da nam kaže s kim su se Milanović ili Komrakov, ili neko treći, o tome dogovarali.

Lidija Duvandžić pominje da je ista matrica postojala i za akcije zdravstvene reforme Milovana Bojića: "Nas niko ništa nije pitao o tome.

NEPRIJATNI POGLEDI: Mi smo bili zaduženi da kažemo 'dobro veče dragi gledaoci', napravimo najavu i da potpišemo dnevnik. Ali ponavljam, mi smo bez pogovora prihvatili takav status. Mi smo mogli i da odemo. Oni bi doveli druge, kao što su i doveli. Oterali su više od hiljadu ljudi, ostatak zastrašili, a onda primili nove.

Naravno da smo bili svesni raspoloženja građana prema nama. Lično sam to doživela, neprijatne poglede u autobusu. Mržnja koju sam videla u očima ljudi bila je veća od moje krivice. Bila sam privredni novinar.

Saopštenja iz resornih ministarstava koja sam pratila ličila su kao jaje jajetu. I tačno je to da je ulja i šećera, kako danas kažu, bilo samo na TV ekranima. Mi nikada ni u jednom prilogu nismo pustili prodavnicu u kojoj nema ovih namirnica. Televizija je pravljena autistično. A iz arhiva su vađeni snimci s punim rafovima."

"Bili smo svih ovih godina pod velikim pritskom. Radilo se po inerciji.

Dnevnik je samo fizički pravljen u televiziji. Sve ostalo je bilo mimo nas. O programu je odlučivala grupa čelnih ljudi u našoj kući. Pod većim pritskom od urednika su bili novinari.

Bitno je bilo da se novinar instruira i uputi u neku stvar, kako da je uradi a urednik će to samo da pusti. Nisam mogla ja, kao urednik dnevnika da kažem ja to sada neću tako da pustim. Sve je bilo dogovoreno unapred. To su bili usmeni dogovori, a mene su kao urednika samo obaveštavali o odluci. Mnogih koji su huškali na rat sada nema. Sklonili su se na vreme. Jasno mi je da će ova ekipa koja je poslednja ostala da plati ceh za sve strašne stvari koje su u televiziji napravljene.

Zameraju nam da se nismo pobunili. U svojim redovima smo imali puno ljudi vrlo aktivnih članova u vladajućim partijama. Oni su jednog dana išli i vodili promocije svojih stranaka, a sutradan TV dnevnik. Sa takvim ljudima se ne može praviti dogovor."

Televizija je oduvek bila mesto gde je režim postavljao ljude od poverenja. Većina od njih nije imala pojma o tom mediju. Epizoda sa direktorom Bjeletićem iz sada već daleke '92. godine, koji nije mogao da pronađe dugme kojim bi prekinuo emitovanje prenosa sa skupa kojim se obeležavala godišnjica 9. marta, i danas se prepričava po televiziji.

Naši sagovornici ne mogu da se odluče koja je garnitura najviše doprinela

uništavanju profesionalizma i do patosa ponizila državnu televiziju. Kažu da se kuća urušavala zajedno sa režimom koji je zajedno sa TV dnevnikom pravio od cele Srbije crnu mrlju.

Televizijski dnevnik ipak nikada nije kasnio. "Dobro veče dragi gledaoci", uvek je bilo u pola osam. Ljudi iz produkcije to tumače zadržanim profesionalizmom, ali i činjenicom da su se i za kašnjenje od sedam sekundi pisale izjave koje su nekog koštale pet ili deset odsto od plate od 100 DEM.

Pominju i da su Milanović i Komrakov u poslednje vreme često svraćali u montažu "i sami pregledali sve priloge". Očigledno je u televiziji bilo sve manje ljudi od njihovog poverenja. Nikada nisu ništa komentarisali. Ono čime nisu bili zadovoljni, rešavali su na drugim mestima, kod glavnog urednika, potom u Desku.

Reditelj Rajko Rakićević kaže da je bilo sve teže da se normalno radi: "Promene u dnevniku bile su sve češće. Gubilo se mnogo vremena. Pakovalo se i dok je trajao dnevnik. Dežurni urednik vam samo saopšti da je, na primer, sada objavljivanje knjige Mirjane Marković u Kini treća vest, a da prvobitna treća vest u dnevniku ide u 25. minut emisije.

ZVUČNIK BEZ SLIKE: Dužina priloga zavisila je u dnevniku od važnosti ličnosti ili partije u političkoj hijerarhiji. Saopštenje Patriotskog saveza, na primer, koje nije smelo da se krati, nikad nije bilo kraće od dve šlajfne, dok bi saopštenje neke prestižne opozicione partije bilo svedeno na dvadeset sekundi u najboljoj varijanti." Rakićević pominje profesionalnu zloupotrebu ljudi iz produkcije: "Kad na predizborni skup ide važna ličnost iz vlasti, idu dve ekipe, kombi sa montažom. To nisu imali ni Koštunica, ni Vuk Drašković. Za njih je bila zadužena dopisnička mreža RTS-a, pa ako prilog stigne, stigao je. Ako ne, nikom ništa. Ako ustreba, važni prilozi sa terena prevoženi su čak i helikopterom da bi stigli u dnevnik u pola osam."

Vezana za tehniku, produkcija je najpre osetila siromašenje televizije u kojoj od 1988. godine nije kupljen nijedan novi uređaj. Izolovani od događanja u samoj televiziji u čijoj produkciji su saopštenja zamenila sliku, a oni svedeni na pomoćno osoblje, živeli su svih ovih burnih godina paralelni život i po primanjima i po statusu.

Kako reče jedan od njih, osećao sam se kao da pravim neke kuglagere u fabrici. "Neko rukovodstvo je ulazilo na poseban ulaz, živelo posebnim životom, sa enormnim primanjima i privilegijama". Ista ta televizija nekad ih je školovala, slala na usavršavanja. Sada se sve urušilo, a dnevnik je postao zvučnik bez slike. Sve više se slušao a sve manje gledao. I naši sagovornici tvrde da ga poslednjih godina retko gledaju.

Novinar urednik iz jednog drugug programa nam je čak rekao da dnevnik nije gledao punih pet godina. Većini građana Srbije trebalo je verovatno dodatnih pet godina da se odreknu i režima i televizije. Učinili su to na brutalan način rušenjem i spaljivanjem RTS-a i fizičkim obračunom s onima do kojih su stigli. Televizija Srbije je zasad svom imenu dodala još jednu reč "nova". Oni koji smeju da dolaze na posao teško se snalaze u novom vremenu. S retkim izuzecima, o sopstvenim zaslugama za sopstvenu propast i propast građana Srbije nerado govore. Miša Jeftić sopstvena osećanja objašnjava ovako:"

"Ja sam sebe procenio kao čoveka koji za sistem radi u policiji, samo kao u nekoj civilnoj. Jednostavno, nisam mogao više ni pred samim sobom sebe da opravdam što radim ovaj posao. Nisam imao načina, ali sam se pomirio s tim da moja savest više definitivno ne može da bude čista. Mi smo radili godinama pod strašnim pritiskom. On je postao deo mene i sastavni deo mog života."

U televiziji su se prvi pobunili mladi ljudi iz tehnike. Nisu imali šta da izgube. Ta kuća im ništa nije pružila ni na profesionalnom, ni na materijalnom planu. Honorare nisu dobili pune dve godine. Najmanje su bili izloženi političkim pritiscima, indoktrinaciji, a nisu se zalepili ni na priču o lojalnosti matičnoj kući. Oni iz informativnog programa i produkcije očigledno su štivo te vrste dobro savladali. Dnevnik, sa svim njegovim opasnim i pogubnim manama u kome su zdušno radili i stvarali ga, bio je samo potvrda dobro savladanog gradiva iz lojalnosti kako prema sopstvenoj kući tako i režimu.

Branka Kaljević

Da li ste bili svesni kakve laži širite u javnost, rečenice koje znače mržnju, koje su mogle dovesti do linča pojedinih ljudi?

"Ne znam koliko smo svi bili svesni. Mislim da nismo dovoljno bili svesni posledica. To smo shvatali kao posao i da tako mora da se radi.

Ne znam da li se neko od nas uopšte pobunio i rekao pa to nije dobro, ili da ne valja tako da se radi. Mi smo to komentarisali međusobno, ali nismo imali zajednički stav o tome. Stalno ste zaplašeni nekom pričom.

Čak i varijantom da TV bukvalno stane i da nećemo tako više da radimo, znali smo da će nas kompletno zameniti i neko drugi će nastaviti to isto. A mi ćemo biti moralno čisti i bez posla. Televizija je medij koji vas na neki način ophrva i opčini. Tek kad su u bombardovanju stradale naše kolege, a mi to objavili sutradan u šesnaestom minutu dnevnika, počela sam na dnevnik da gledam kao većina ljudi u Srbiji. Ili, veče kad je počelo bombardovanje NATO-a i kad su po Kosovu već padale bombe, s naših ekrana emitovani su mitinzi podrške Skupštini koja je rekla ne celom svetu", kaže Lidija Duvandžić.