Vreme broj 513, 2. novembar 2000.

"Na Dedinju su novobogataši radili šta su hteli – rušilo se, seklo, grandiozno gradilo kao da će njihova vlast večno trajati. Socijalna amnezija im je poslužila da se razbacuju u vreme dok je većina građana gladovala", kaže sociolog Sreten Vujović

Na Dedinju štekću bageri, ali to (još) nisu Otpor-bageri koji poručuju SAMO VAS GLEDAMO: dojučerašnja vlast i njoj bliski krugovi udarničkim tempom završavaju neka ogromna zdanja, krče bašte i seku drevna stabla, podižu ograde-zidine, postavljaju kamere i senzore... Prepoznatljivo dizajnirani momci samo nas gledaju...

Najintenzivnije se radi na već poznatoj ogromnoj vili na uglu Branka Đonovića i Užičke (za generala Nebojšu Pavkovića?) čiji se bakarni krov presijava na oktobarskom suncu. Radovi su počeli krajem aprila i od onda neimari (uglavnom izbeglice) rade neprestano, 24 časa: letos su tucali kamen za ogradu i kada je tempertura prelazila 40 stepeni, radi se i noću, pod reflektorima. Stari Dedinjci čudom ne mogu da se načude; kažu, srušena je lepa, zdrava vila u senovitom vrtu, samo su jednog dana došli bageri, na sve strane su letele cigle i crep, počela je seča stabala. Kada je izgledalo da će stradati i neki drevni platani, u ovoj najnovijoj epizodi "osvajanja Dedinja" usprotivio se i komšija Dobrica Ćosić. Za sada platani još stoje, ali radovi su u toku: Dedinjci cinično komentarišu da to možda dobijaju metro, tako se temeljno i duboko pod zemljom nešto gradi u Užičkoj 28.

Neumorno se gradi i prekoputa, u Užičkoj 17-19: Karići završavaju svoju šestu-sedmu vilu na Dedinju, podižu zidine na mestu gde je nekada bila živica od ruža i jorgovana. Naravno, i na tom "oslobođenom" placu stradala je sasvim pristojna stara vila i veliki voćnjak. Uostalom, Karići se nisu obazirali ni kada su se domogli placa na kojoj je danas kuća sa pozlaćenom trijumfalnom kapijom: tu je bila kuća pod zaštitom države. Od urbanista saznajemo da najpoznatiji srpski biznismen nije dobio saglasnost da zdanje dograđuje i menja. Kada je tadašnji gradonačelnik Beograda Nebojša Čović hteo da sruši tu Karićevu kuću, kao uostalom i još 127 nelegalno podignutih objekata na "čarobnom brdu", za Karića je lično intervenisao komšija Slobodan Milošević (Karići imaju vilu i u Tolstojevoj 31).

Inače, Karići u ovoj i okolnim ulicama imaju još nekoliko zdanja sa slavolucima, mozaicima, fontanama, karijatidama, ampirskim vencima, tavanicama islikanim freskama i, naravno, ogradama-zidinama. Iako propisi eksplicite nalažu da na ovim prostorima netransparentna ograda ne sme biti viša od 40 cm, niču ograde-zidine, s kamerama i pravim kulama osmatračnicama.

Sve je kod Karića ogromno, ali njima tesno: zgrade odskaču po dimenzijama od nekadašnjih dedinjskih vila, za svoje potrebe zagrabili su čak i delove javnih zelenih površina, pa i trotoara.

Gradi se neumorno i u Tolstojevoj 33: izgleda da je opet reč o obnovi i izgradnji vile koju je Slobodan Milošević kupio vrlo povoljno u leto davne 1991 ( kredit na 39 godina pojela je hiperinflacija). Bilo je to one godine kada je počeo rat i krenule prve kolone izbeglica. Te godine je vila u kojoj su stanovali potomci Jovana Veselinova radikalno rekonstruisana da bi odgovorila potrebama novih vlasnika. Podignuta je i visoka metalna ograda. Upućeni urbanisti kažu da je i na ovoj tački bilo nedozvoljene preparcelizacije: bračni par Milošević-Marković sada dobija novu, prostraniju vilu na većem placu, kao uostalom i komšija Bogoljub Karić.

Ubrzano se završava vila za još jednog člana familije Milošević: u jednoj od onih malih, senovitih ulica, između Užičke i Bulevara mira, radnici privode kraju poslednje radove na luksuznoj vili namenjenoj bratu bivšeg predsednika Bori Miloševiću, jugoslovenskom ambasadoru u Moskvi.

GRAMZIVOST NOVOBOGATAŠA: Arhitekta Ljiljana Beloš iz Urbanističkog zavoda Beograda rukovodila je timom koji je napravio prvi pravi Regulacioni plan Dedinja: popisane sve parcele, sve površine za javnu namenu, zelene površine, objekti pod zaštitom države... Ovo je bio zapravo jedan od najvećih urbanističkih planova napravljenih kod nas.

"Vodili smo računa o očuvanju sredine, štitili smo javni interes i privatnost, uvažavano je mišljenje starih vlasnika, prodefilovale su hiljade ljudi s pitanjima i sugestijama", kaže arhitekta Beloš.

 Po mišljenju mnogih stručnjaka, ali i žitelja ovog dela grada, plan je urađen veoma dobro.

"Plan je bio fleksibilan, savremen, pravedan, poštovao je običajno pravo odnosa prema komšiji. Plan grada Dubrovnika iz 1273. propisivao je pravo na pogled, na vazduh i sunce... I što je takođe važno, naš plan je bio razumljiv i običnim ljudima. Plan, međutim, nije "naišao na razumevanje" u Gradskom zavodu za urbanizam. Nije ni poštovan; preovladala je neverovatna gramzivost i beskrupuloznost ljudi, tvrdi arh. Beloš.

Na Dedinju su novobogataši radili šta su hteli: od naše sagovornice saznajemo da Karići nisu dobili neophodne dozvole za svoje kuće. Inspekcijske službe bile su nemoćne. I Tolstojeva 33 (Miloševićeva kuća, prim. S. A.) nelegalno je preparcelizovana. Srušena je kuća Mike Alasa u Lackovićevoj; zadužbina Perside Milenković u Užičkoj 39, inače vlasništvo Crvenog krsta, javna je površina, dom za negu starih. Međutim, Mirveta Veljarević, tada načelnik za imovinsko-pravne poslove u Savskom vencu, tu je izgradila kuću. Otkupljivani su ili davani u najam legati i zadužbine: u legat Milice Zorić i Rodoljuba Čolakovića (Drajzerova) uselio se Darko Ašanin, "jedan od najdragocenijih saradnika SDB-a u podzemlju". Ašanin je u toj kući i ubijen dok je gledao neki sportski prenos na televiziji. Skromna kuća u Vase Pelagića 27 u kojoj je živela Isidora Sekulić sada je uveliko doterana: opština je kuću prodala piscu Dušanu Kovačeviću. Iskrčeno je senovito parče Dedinja na uglu ulice Neznanog junaka: ovde je Željko Mitrović podigao svoju ružičastu TV imperiju. Urbanisti tvrde da je vlasnik "Pinka" prekšio sve propise. Dedinjci misle da treba da odgovara i zato što je monstr-građevinom upropastio "kraj".

Hiperinflacija je za neke bila zlatno doba: u vreme otkupa stanova dočepali su se vila za nekih 200-300 maraka. Kada se zbog sankcija broj diplomata u Beogradu drastično smanjio, Diplomatsko-stambeno preduzeće je likvidirano, a imovinu je preuzelo Ministarstvo inostranih poslova, pa su rezidencije koje su godinama bile rezervisane za strane diplomate sada dobijala "domaća pravna i fizička lica" bliska režimu: između ostalih i Arkan, dr Milovan Bojić... Nekadašnja rezidencija ambasadora Etiopije, veliko ružičasto zdanje na Bulevaru mira (preko puta stadiona Partizana), pripala je Hadži Draganu Antiću, donedavno direktoru "Politike", Miloševićevoj ćerki Mariji i dr Nikoli Antiću, direktoru Ginekološke klinike "Narodni front". Vila je, naravno, prethodno radikalno rekonstruisana.

Neki su uspeli da sazidaju vile u parkovima koji su oduvek bili glavni ukras ovog dela grada: "biznismen" Zoran Vujošević je tako podigao i "kućicu u cveću i piceriju u parku na uglu Vajara Đoke Jovanovića i Augusta Cesarca. Tu je i ubijen...

Lepa i mlada gospođa Beloš pokazuje bele pramenove: "Osedela sam od raznih pritisaka. Dedinje je u dobroj meri devastirano, posečeno je mnogo drveća, upropašćene su zelene površine, ima puno kuća ogromne građevinske vrednosti koje su nelegalno podignute. Tražilo se od nas da propišemo takva pravila da divlja gradnja bude legalizovana. Svi su krenuli u neke nelegalne radnje, kao da će večno trajati onaj sunovrat. Nisam se mirila sa takvim stanjem... I tako, smenjena sam sa mesta načelnika za urbanizam zato što sam bila tvrda u svom stavu da sve mora da se radi legalno. Nisam povređena što sam smenjena bez obrazloženja. Svesna sam da smo moj tim i ja radili po savesti i da smo pokušali da odbranimo struku. Volela bih da se provere sudovi i zemljišne knjige, da se vidi ko je mešetario, ko se uknjižio..."

SOCIJALNA BEZDUŠNOST: Kako se moglo desiti da u "godinama raspleta", kada se zemlja raspada, kada se vode "ratovi u kojima Jugoslavija nije učestvovala", kada je ogroman procenat stanovništva drastično osiromašio, a zemlja stavljena u međunarodnu izolaciju, jedna manjina toliko za sebe prigrabi, o čemu najvidljivije svedoče i te kule i dvorci na Dedinju?

Odgovor na ovo pitanje "Vreme" je potražilo od sociologa dr Sretena Vujovića, profesora na Beogradskom univerzitetu i autora više radova iz oblasti urbane sociologije, među kojima je najzapaženija knjiga "Grad u senci rata".

Profesor Vujović razgovor počinje onom gorkom dosetkom da je socijalizam najteži i najduži put od kapitalizma u kapitalizam.

"Decenijama čuvane i za drugu namenu određene atraktivne lokacije čudnovatim putevima dolaze u ruke novobogatašima, među kojima ima političara, biznismena, ali i "mafiozo-menadžera". Novobogataši teže da stanuju na lokacijama gde je tradicionalno stanovala srednja viša klasa. Otud tolika jagma za Dedinjem, Senjakom, Topčiderskim brdom i Vračarem kao najatraktivnijim delom centra. Novobogataši se infiltriraju, otkupljuju placeve, renoviraju stare vile, grade dvorce. Da bi se zadovoljili nezasiti apetiti novobogataša nastaje nova vrsta nacionalizacije, takozvana preparcelizacija. Gradi se bespravno, polulegalno: vlasnici se ne pridržavaju ni građevinskih dozvola, ni arhitektonskih projekata, proširuju gabarit, umesto jednog sprata dograđuju dva, pa i tri.

Dakako, neverovatnu "obnovu i izgradnju" na prestižnim lokacijama pratila je neverovatna korupcija. Svojevremeno je tadašnji gradonačelnik Beograda Nebojša Čović prvi javno progovorio o "urbanističkoj mafiji"; čak je napravljena i lista od 127 bespravno podignutih objekata koje treba srušiti, ali se ovaj pokušaj zavođenja reda, verovatno pod pritiscima političkih i finansijskih moćnika, završio mukom.

Profesor dr Sreten Vujović naglašava da se u ovom periodu produbljuju socijalne razlike, da jača socio-prostorna segregacija:

"Na jednoj strani dešava se pauperizacija, na drugoj enormna bogaćenja. Što je na jednoj strani bila veća beda, na drugoj je bio veći luksuz. U našoj situaciji bode oči to što je ogromna većina stanovništva bila na ivici egzistencije, ali je manjina koju karakteriše izrazito organizovana sebičnost, koristi za sumnjivo bogaćenje. Ova manjina je prebrzo, preko noći, na sumnjiv način stekla ogromno materijalno bogatstvo, počela je da se otima za nekretnine, da gradi ogromne vile koje daleko prevazilaze individualne i porodične potrebe, pretvarajući novac u nekretnine. Građevinsko zemljište i nekretnine su danas, kada je proizvodnja roba drastično pala, jedan od glavnih izvora novca i moći. Naša specifičnost je svojevrsna interpersonalna unija, povezanost najviših političkih funkcija sa upravljačkim funkcijama u najmoćnijim monopolskim firmama što se kosi sa elementarnim načelima demokratije. Dosadašnja vrhuška imala je sve: moć, informacije, mogućnost da utiče na tokove novca."

Šta još pokazuje ovakvo ponašanje elite Miloševićevog režima?

"Dosadašnja vlast je pokazala odsustvo svih moralnih normi i svake mere. Kad neko gradi tako megalomanski, tako rasipnički, onda je jasno da se kod njega desila socijalna amnezija, da nema osećanja za realnost. To neverovatno bogaćenje je i pokazatelj socijalne bezdušnosti: ti naši novobogataši ne vide da je svud oko njih beda i siromaštvo, buvljaci, redovi... To istovremeno govori i o osionosti, aroganciji te vlasti, ali i o ubeđenju da će neograničeno trajati, odavde do večnosti, da to niko neće moći da dovede u pitanje. Ovakvo ponašanje elite Miloševićevog režima pokazuje pored ostalog i bezočno licemerje: narod se poziva na jedinstvo i solidarnost pred domaćim i stranim neprijateljima, a istovremeno se u senci tragičnih zbivanja besomučno grabi za sebe, traži se podrška naroda, ali se pokazuje svako odsustvo spremnosti da se sa tim narodom podele teškoće."

VELIKA PLJAČKA: Sagrađena su nelegalno ogromna, skupocena zdanja, bespravno su, takođe na ovim prestižnim lokacijama, podignute i prodate stotine stanova za tržište, devastirane zelene površine Dedinja, Senjaka, Topčiderskog brda... Nisu plaćene tržišne cene placeva i kuća, nisu plaćene komunalije i razni doprinosi. Šta da se radi?

Sve što je bespravno i protivzakonito podignuto, što je zapravo opljačkano od društva, treba oduzeti, prodati diplomatskim predstavništvima ili pretvoriti u vrtiće za decu, domove...", kategorično predlaže politikolog Čedomir Čupić.

Arhitekta Ljiljana Beloš smatra da neće biti mogućno da se sruše svi divlje izgrađeni objekti. Po njenom uverenju samo striktne fiskalne mere mogu doprineti da se zavede red. Taj bespravno podignuti kvadrat na zabranjenoj, ekskluzivnoj lokaciji mora se tako opteretiti, i to ne jednokratno, nego permanetno, naglašava ona, da će vlasnici sami rušiti to što su bespravno podigli.

Mnogi građevinski poduhvati će biti predmet sudskih procesa, veruje profesor Vujović. On misli da ništa neće moći da se uradi ni brzo, ni lako. Treba tek konstituisati demokratske institucije u domenu urbanizma i komunalnih poslova, verovatno će morati i da se promeni zakonska regulativa. Po mišljenju Vujovića, i u ovoj oblasti izuzetno je važna javnost rada: u zemljama Zapadne Evrope na gradilištu se obavezno ističe tabla na kojoj piše ko je investitor, ko je projektant, ko je izvođač, koliko objekat košta i kada će biti završen. I to je javnost rada.

Neke objekte treba srušiti! Ovaj radikalni predlog iznosi sociolog dr Ksenija Petovar koja studentima Univerziteta u Beogradu predaje sociologiju naselja, a nedavno je izabrana za odbornika na opštini Savski venac (pobedila je Milutina Mrkonjića, famoznog direktora Direkcije za obnovu!)." Srušiti? "Nego šta? Pa, u Zagrebu su srušili desetak bespravno podignutih objekata, između ostalih i jednu osmospratnicu! Najvažnije bi bilo da Skupština Srbije formira anketni odbor o velikoj urbanističkoj pljački Beograda. Urbanistička šteta koju je Beograd pretrpeo od dila koji su pohlepni novobogataši napravili sa urbanističkom mafijom veća je od štete koju je Beogradu nanelo NATO bombardovanje", kaže u razgovoru za "Vreme" dr Ksenija Petovar. Ali o tome će tek biti reči na stranicama našeg lista.

Slobodanka Ast

Gde se zapravo skriva bračni par Milošević-Marković? Da li su u Dubošnici, Belom dvoru, u svojoj kući u Tolstojevoj 33 ili na nekoj nepoznatoj adresi? Ove dileme i nagađanja vojnički kategorično razrešio je pre neki dan general Momčilo Perišić, jedan od lidera DOS-a, kada je izjavio da je Milošević u Užičkoj 15. Odatle je otišao na sastanak svoje partije i komandovao da se pređe u akciju, tvrdi Perišić.

Podsetimo, Užička 15 je kao rezidencija predsednika Jugoslavije Slobodana Miloševića bombardovana za vreme NATO agresije. O tome postoje dokumenti. Nema pouzdanih informacija u kojoj je meri obnovljeno ovo prvobitno nepretenciozno zdanje koje je pre Drugog svetskog rata pripadalo inženjeru Acoviću, a koje je oktobra 1944. postalo Štab prve armijske grupe, odakle je general-lajtnant Peko Dapčević rukovodio završnim operacijama za oslobođenje Beograda. Ubrzo posle toga Užička 15 postala je službena rezidencija Josipa Broza.

Ili je možda general Perišić ipak u pravu? Možda je Milošević stvarno u Užičkoj 15. Naime, ispod vile u Užiškoj 15 izgrađena je još za Titovog vremena prava andergraund rezidencija s prostranim salonima, radnim sobama, holovima, sanitarijama. Pisac ovih redova je sticajem okolnosti, pripremajući svojevremeno katalog za Memorijalni Centar "Josip Broz Tito", samo delimično zavirio u lavirint ovih podzemnih odaja koje su povezivale Užičku 15 s nekim objektima Memorijalnog centra koji su sačinjavali Rezidencija, Muzej 25. maj, Kuća cveća, Muzej 4. juli, Bilijarnica, Lovačka kuća, Stari muzej i Spomen-zbirka.

Može se pretpostaviti da andergraund rezidencija u Užičkoj 15 nije bila ozbiljnije oštećena i da je sasvim bezbedna za boravak Miloševića i njegove porodice. Ne treba isključiti ni pretpostavku da se veliki radovi u Užičkoj 28, pa i Tolstojevoj 33, mogu dovesti u vezu s mrežom podzemne rezidencije u Užičkoj 15. Dedinjci su zapazili ogromne kamione sa peskom i nekim građevinskim materijalom kako napuštaju, na glavnu "maršalovu kapiju", krug Užičke 15. Valjda će, kao i kod Kusturice, sve jedanput izaći na svetlo dana...

Slobodan Milošević se uselio u Maršalov mauzolejski krug dok su još gorele Bosna i Krajina. Iz svoje privatne vile u Tolstojevoj, Milošević je prešao u krug koji su činile grobnica, mauzolej, nekoliko objekata i muzeja koje su po svim pravilima održavale stručne službe. Desetine zaposlenih sutradan je sačekala zatvorena kapija sa natpisom "NEDOSTUPNO". Ovako, u najkraćim crtama, opisuje Miloševićev ulazak u Užičku 15, istoričar umetnosti Živko Brković, autor knjige "Dedinje, brdo čarobno".

Po mišljenju Brkovića, porodica Milošević-Marković otela je i uzurpirala zaštićene prostore, a "legalizovani su haos i grabež, čiji je vrhovnik gazda s Dedinja koji i sam uzima neprocenjiva dobra nacije". Brković se obratio zvanično Zavodu za zaštitu spomenika i dobara. Odgovora nije bilo. Zatim je uputio otvoreno pismo dr Mirjani Marković ("Danas", 15. oktobar 1999) u kome javno pita šta se zbilo sa Muzejom sa Dedinja, šta se zbilo sa umetničkim i drugim blagom iz ovog značajnog muzeja:

"Da li je sve uspešno izmešteno, da li je sve sačuvano i gde se, u čijem trezoru, u čijim stručnim rukama sada nalazi? U čijim rukama i u kakvom stanju se nalaze dela (neka su već bila oštećena) Đure Jakšića, Paje Jovanovića, Meštrovića, Hegedušića, Šumanovića, Stijovića..." Napomenimo da je u Spomen-zbirci bilo retkih muzejskih eksponata iz antičkog doba, od skulptura, oružja i nakita, do mozaika i oružja.

Brković pita M. Marković "kao profesora i pisca, ali i kao gazdaricu zaposednutih dobara", da li se ikada, u osami pisanja i razmišljanja, zapitala o demokratičnosti useljenja u muzej.

Odgovora, naravno, nije bilo. Brković rezignirano kaže da su muzej, umetnička i druga dobra ostali van svake kontrole, obavijeni misterijom, da budu otuđeni, privatizovani ili opljačkani. I mnogi drugi sagovornici "Vremena" postavljaju pitanje šta je sa umetničkim i drugim predmetima iz Memorijalnog centra.

Brković uzgred napominje da je Mirjana Marković svojevremeno, kada su je novinari pitali kako je prešla na Dedinje, a ona je to nekada smatrala za prvi greh iskvarenih političara, odgovorila po običaju indirektno i infantilno da Dedinje ne voli "zbog mnogo tamnih drveta".

U javnosti je prilično iznenađenje izazvala vest da je supruga generala Nebojše Pavkovića, načelnika generalštaba VJ, letos kupila stan od "pet i po ari" (550 kvadratnih metara) u Sredačkoj ulici u Beogradu. Nekako istovremeno javnost je saznala da se na Dedinju za generala gradi luksuzna rezidencija. General Pavković je ovako reagovao na interesovanje javnosti za njegovu "stambenu situaciju" (Pavkovići inače imaju još neke nekretnine na Vračaru):

"Što vi mislite da moja žena ne bi mogla da kupi stan i što se moja žena razlikuje od žena ostalih lidera u Srbiji, od ostalih predsednika vlada, od ostalih ministara odbrane! Što bi bio interesantan stan koji kupi moja žena?! To nju treba da pitate. Moja supruga je dugo radila u inostranstvu. Ona raspolaže svojom imovinom, raspolaže onako kako hoće! Ona ima i druge nepokretnosti, to je njena lična stvar...", poručio je general Pavković ("Danas" 28-29. oktobar).

Razgovor je očigledno vođen pre nego što je javnost saznala da je Glorija Pavković uzela kredit od 400.000 dinara od RTS-a gde je zaposlena.

General smatra da se ovakva pitanja postavljaju da bi se indirektno reklo da on, načelnik Generalštaba, zloupotrebljava položaj. Pavković poručuje da je na toj funkciji osam meseci, da nema nikakvu privatnu firmu i da se ne bavi nikakvim biznisom,"kao što se mnogi drugi bave".

"Što se tiče kuće, svi načelnici Generalštaba, svi ministri odbrane koji su to bili, imaju kuće. Kuće od VJ dobili su i neki generali koji nisu bili na dužnosti načelnika GŠ... Njih niko ne proziva, niko ne pita zbog čega su oni dobili kuće kad im po funkciji ne pripadaju... Ako ova država i ovaj narod misle da meni ne treba kuća, pa ne treba mi kuća, i ne treba da mi je daju", poručio je general Pavković u intervjuu listu "Danas".

Na pitanja o imperiji nekretnina familije Karić, Bogoljub, "političar u porodici", odgovara da je sve "kupio najregularnije" i da postoji sva dokumentacija. Sve će biti objavljeno u "Beloj knjizi".

prethodni sadržaj naredni