Novi "srpski žanr"
Čini se da gotovo svaki pismeni Srbin ima neutaživu potrebu da
ostavi svoje svedočanstvo ili, pak (u goroj varijanti) "umetničku
obradu" bizarnog i po mnogo čemu globalno jedinstvenog iskustva kroz
koje je ova zemlja prošla
Ako
se nastavi ovim ubitačnim tempom, srpska književna "ratna
produkcija" – mislim pri tom isključivo na NATO bombardovanje iz
1999. i sve njegove side effects
– uskoro će nas toliko zatrpati da nam ni glave neće izvirivati pod
kamarama knjiga. Bilo da je u pitanju fiction
ili faction, tek čini se da
gotovo svaki pismeni Srbin – a o onima koji su pismeni samo po
tvrdoglavom vlastitom uverenju da i ne govorimo – ima neutaživu potrebu
da ostavi svoje svedočanstvo ili, pak (u goroj varijanti) "umetničku
obradu" bizarnog i po mnogo čemu globalno jedinstvenog iskustva kroz
koje je ova zemlja prošla tokom jednog, inače dekadentno lepog i toplog samrtnog
proleća. Zastrašujuće ubedljiv veći deo te produkcije, dakako,
jeste čisti trash, makulatura,
diletantska eksploatacija jedne, božemeprosti, atraktivne
teme za nadobudni pokušaj popularizacije svog bezveznog umetničarenja
ili, pak, za isporučivanje nove porcije paraideoloških pomija –
trapavo umotanih u staniol trivijalne target-književnosti
– o Nebeskom Narodu kao Večitoj Žrtvi bezobraznih Svetskih Moćnika.
Izuzetaka je, na sreću, ipak bilo dovoljno; bilo je knjiga u kojima je
famoznom bembanju pristupljeno
na ubedljiv, autentičan i nešmirantski način, uz vidljiv i manje ili više
uspešan autorski napor da se jedno traumatično iskustvo
"transcendira" na način kakav umetničkoj prozi dolikuje, i sa
onom merom promišljenosti i pameti bez koje se ne bi smelo pristupati esejiziranju
ni o daleko benignijim temama. O nekima od njih – poput žanrovski
raznolikih knjiga Jasmine Tešanović, Zorana Ćirića, Milete Prodanovića
etc., već smo na ovom mestu pisali. Čini se, međutim, da je ova tema
daleko od toga da bude iscrpena, bar ako je suditi po nekim najnovijim
izdanjima, kao i po najavama koje stižu od izdavača. Baš nekako pred
notorni Sajam knjiga, pojavile su se knjige dvojice afirmisanih
beogradskih autora, različitih profesija, generacijskih pripadnosti,
senzibiliteta pa i "svetonazora", koje osim "noseće"
teme – bombardovanje, i vreme nešto pre i nešto posle njega –
povezuje i (pretežno ili u potpunosti) dnevnička forma. Vladimir
Arsenijević objavio je knjigu Mexico,
podnaslovljenu kao "Ratni dnevnik" ("Rende", Beograd,
2000), dok je poznati filmski reditelj i dramski pisac – ali i autor
neodoljive memoarske knjige Češka
škola ne postoji – Goran Marković ponudio javnosti na uvid svoje
ratno-posleratne dnevničke beleške (mart 1999 – mart 2000) u knjizi Godina
dana (Forum pisaca, Beograd 2000).
ŽARGON
AUTENTIČNOSTI: Mexico
Vladimira Arsenijevića je trodelna celina, komponovana od, na nivou
spisateljskog postupka, posve različitih celina: uvodni deo "Ka
Meksiku ili Sećanje na moje jesenje i zimske razgovore sa Baškimom Šehuom"
zbiva se u vremenu kosovsko-srpsko-američkog zakuvavanja,
tokom kojeg pisac/junak intenzivno komunicira s Baškimom Šehuom,
albanskim piscem koji živi u poludobrovoljnom egzilu u Barseloni, odakle
kao predstavnik Međunarodnog parlamenta pisaca pokušava da organizuje
stipendijski boravak za Arsenijevića i kosovskog pesnika Dževdeta
Bajraja u Meksiko Sitiju; Arsenijević vešto i upečatljivo dočarava
neobičnu sudbinu jednog intelektualca iz Tirane – sina nekadašnjeg
albanskog premijera Mehmeda Šehua, kojeg je Enver Hodža odstranio plašeći
se, verovatno, da će mu ovaj preoteti vlast (što je najteža briga
svakog samodršca) – kojeg je progonio i Enverov tiranski režim (i
gotovo uništio celu porodicu Šehu) i potonji populistički – u tehničkom
smislu unekoliko "miloševićevski" – režim Saljija Beriše,
podastirući tako pred srpskog/južnoslovenskog čitaoca priču o jednom
svetu o kojem ovaj ništa ne zna, jer je naučen jedino tome da je
Albanija tek egzotična terra
incognita u kojoj nema ničega osim bunkera zaraslih u korov, musave
sirotinje i razbojničkih bandi. Oh da, i klokotavog Skenderbega...
Ovom korešpodencijom Arsenijević
saznaje detalje o sudbini Dževdeta Bajraja, pesnika iz Orahovca, o kojem
se zna samo da je nestao tokom policijskih represalija u ovom gradu i
okolini; kasnije će sam Bajraj, Arsenijeviću "u pero", opisati
kako bi to obično izgledalo: UČK isprovocira kavgu i povuče se u
(ne)poznatom pravcu, a policija se krvavo osveti lokalnom stanovništvu,
ne prezajući ni od najsurovijih zločina. Drugi, naslovni deo Arsenijevićeve
knjige klasičan je ratni dnevnik, još jedan u seriji koja će se uskoro,
izgleda, moći proglasiti i specifičnim srpskim
žanrom; ipak, ono što Arsenijevićeve ratne beleške čini
nesumnjivo vrednim čitanja jeste njihova osvežavajuća neposrednost i
iskrenost, minimalistička svedenost iskaza na ono najvažnije, bez
posebnog cizeliranja: pisac ne želi da od
rata pravi prozu; bliže mu je da ostavi – makar u neku sasvim
nejasnu svrhu – svedočanstvo o jednom, nužno patetičnom,
individualnom proživljavanju jednog kolektivnog Sumraka. Umešno i šarmantno
dočaravajući razne primere ljudske iščašenosti
tokom tog bauljanja po Zoni sumraka smeštenoj 10.000 metara ispod
Klarkovih bombardera, Arsenijević usput, bukvalno, planira
bekstvo; opis njegovog ilegalnog ratnog putešestvija na drugu,
zabranjenu obalu Drine, a zatim preko Sarajeva, Budimpešte, Ljubljane i
Frankfurta do Meksiko Sitija, odista je pikarski,
i upravo je toliko i uzbudljiv. Završna trećina knjige, Dževdet i ja, fascinantan je i potresan uvid u svet Drugog, dosad
ubedljivo najbolje štivo – toliko važno
u svojoj skromnoj posvećenosti jednoj oporoj ličnoj priči da je nevaspitano
ne pročitati ga – na temu kosovskog užasa viđenog iz ugla Druge
Strane, a opet, posve bez ma kakvih moralizatorskih i propovedničkih
nakana: sve do čega je Arsenijeviću stalo jeste prikazivanje i iskupljivanje
individualne, ljudske patnje, prikaz pometnje krhkog ljudskog stvorenja
urakljenog u klopci Istorije. Arsenijević nesumnjivo nije Veliki Pisac
ako kao ekskluzivnu meru veličine uzmemo stilsko umeće i veštinu; iole
pažljiviji čitalac nepodnošljivo lako će primetiti da njemu kao da
"u prstima" nedostaje pre svega čitateljske "kilometraže",
i to se, izgleda, više ne dâ izgladiti: iz toga izviru imanentni
nedostaci njegovog Pisma, kako u romanima tako i u ovom odista
nepretencioznom i odista dragocenom dnevniku, i zaista je, naizgled
paradoksalno, fascinantno kako Arsenijević uspeva da učini da džangrizavi
čitalac na to brzo zaboravi, prepuštajući se jednom izdvojenom, dragom žargonu
autentičnosti.
TERAPIJA
PAMEĆU: Godina dana Gorana
Markovića izdanak je onog "češkog" senzibiliteta koji je inače
najvažniji, a "nevidljivi" – kao luk u dobrom pasulju... –
sastojak njegovih rediteljskih i spisateljskih dela. Oštrook i
pronicljiv, duhovit taman koliko da izbegne zamke nategnutog šegačenja
i kliberenja, autoironičan bez mazohističkog samoparodiranja (sjajna
epizoda o gotovo sumanutom glavinjanju napred-nazad po putu Beograd-Novi
Sad, prvog dana bombardovanja...), letalno
zajedljiv i otrovan kada znalački naleti na Kondenzovanu Glupost (gotovo
psihoanalitičarski ekskursi na
temu TV Palma i njenog gazde...), Marković prikazuje Srbiju pod bombama i
Pobednički Cirkus u mesecima posle intervencije kao golemu Ludnicu Na
Otvorenom, u kojoj bi štošta bilo smešno, samo da nije tako grozno; sve
to, pak, čini onako usput, iz offa,
gotovo u pauzama između ličnih nedoumica i preispitivanja i sumornih
ratnih doživljaja; u ovoj sumornosti, dakako, nema ničeg transparentno tragičnog,
sve je to više onako baršunasto, češki, tugaljivo kao samoubistvo
nekog na kartanju propalog aristokrate... Prava krv, znoj i suze su na
nekoj drugoj strani; ovde su – u jednom uništenom Gradu – tek kulise
za orgiju Organizovanog Ludila, mizanscen za svakojake somnambulije; u međuvremenu,
Marković putuje posleratnom Srbijom tražeći samonikle klice Otpora,
klice drugačijeg, pozitivnog ludila,
i nalazeći ih na najneočekivanijim mestima. Otuda je Godina
dana intrigantna priča o poslednjoj godini pred poslednji čin života
Miloševićeve Srbije: sveopšta, oktroisana blesavost progresivno narasta
(toliko da joj se u jednom trenutku pridružuje i "međunarodna
zajednica" sa svojom solo-deonicom), ali uporedo s njom raste i resistance. I to je to, kod Markovića: ovaploćeni apsurd
stvarnosti transponuje se, u ironijskom ključu, u terapiju
(rezigniranom) pameću. Sudeći po onome "što je bilo
posle", izgleda da (napokon) deluje!
Teofil Pančić
