Vreme broj 514, 9. novembar 2000.

Zbog duge serije nerasvetljenih ubistava i opšte kriminalizacije društva, Rade Marković kao i ostali visoki funkcioneri u državnoj i javnoj bezbednosti odavno bi morali biti smenjeni

"Kao čovek koji u ovom gradu ima specifičnu težinu, ima brojne poznanike u podzemlju. Te ljude je zadužio ne činjenjem usluga nego svojim profesionalnim ugledom. Mnogi od njih su mu se već javili i rekli: 'Šefe, samo reci kome treba da jebemo mater, pa zar sada treba tako da rešavamo stvari.'"

Ovo su rečenice iz "Informacije" koju su trojica ministara unutrašnjih poslova – Božo Prelević, Stevan Nikčević i Slobodan Tomović – uputili srpskom premijeru Milomiru Miniću i potpredsednicima vlade Srbije – Nebojši Čoviću i Spasoju Kruniću. Njima ih je, pak, navodno uputio načelnik Resora državne bezbednosti MUP-a Srbije Rade Marković na sastanku 1. novembra na kome je zahtevao zaštitu od "hajke u medijima" povodom objavljivanja dokumenta iz koga se vidi da su ovlašćeni radnici RDB-a držali pod operativnim nadzorom Slavka Ćuruviju 11. aprila na dan njegovog ubistva i da su povučeni nekoliko minuta pre zločina. Reč je o "Izveštaju o tajnom praćenju lica – radni naziv 'Ćuran'" i propratnoj belešci u kojoj se navodi da su Marković i načelnik beogradskog centra RDB-a Milan Radonjić izdali naređenje za praćenje Ćuruvije i da su uklonili operativce sa zadatka "da oni ne bi videli atentatore" (videti "Vreme", br. 513).

KRVAVA SERIJA: Sve i da nema ama baš nikakvog osnova za "medijsku hajku"; sve i da predstavnici DOS-a i SPO--a svoj rad u privremenoj vladi ne uslovljavaju Markovićevom smenom ili ostavkom, šef tajne policije morao bi odgovoriti na najmanje četiri pitanja: kako je moguće da se baš njemu javljaju ljudi iz podzemlja, jer bi im on po prirodi posla morao biti "prirodni neprijatelj"; zašto su ti likovi na njegov nalog spremni da nekom j... mater; kakav on to "profesionalni" ugled može imati u podzemlju; i, konačno, kako se usuđuje pretiti svojim pretpostavljenima?

Leži li delimično odgovor na sva ova pitanja u krvavoj seriji nerasvetljenih ubistava koja su obeležila poslednju deceniju u Srbiji? Da li upravo ona daju smrtnu ozbiljnost njegovoj pretnji?

Profesionalne ubice nisu likvidirale samo ljude iz podzemlja, Markovićeve poznanike. Jedan za drugim, ubijani su i ljudi koji su, kako bi šef državne bezbednosti rekao, imali svoju specifičnu politički težinu: genera-lpukovnik MUP-a Srbije i v.d. ministra unutrašnjih poslova Radovan Stojičić Badža (11. april 1997), generalni sekretar JUL-a Zoran Todorović Kundak (24. oktobar 1997), savezni ministar odbrane Pavle Bulatović (25. januar 2000), generalni direktor JAT-a Žika Petrović (7. april 2000)... Na isti način likvidirani su i policajci – uz generala Stojičića, tu su još dva policijska pukovnika, jedan inspektor i jedno ovlašćeno službeno lice.

Ako već serijska ubistva lica sa kriminalnim dosijeima i ne spadaju u delokrug rada Markovićeve Službe, pobrojani funkcioneri i te kako spadaju. Reč je – nedvosmisleno – o nacionalnoj bezbednosti. Nisu li i tadašnje vladajuće partije gromoglasno saopštavale da je na delu terorizam i sprega stranih obaveštajnih službi i domaćih izdajnika? Nije li predsednica Direkcije JUL-a Mirjana Marković optužila Jovicu Stanišića neposredno pred smenjivanje sa funkcije načelnika RDB-a u oktobru 1998. da ništa nije učinio da se rasvetli ubistvo njenog prijatelja i partijskog druga Zorana Todorovića? Šta je radila Služba? Šta je, uopšte, radila policija?

VEČNO VRAĆANJE ISTOG: "Dok se ne zaokruži istraga, ne otkrivamo nikakve podatke u štampi zato što oni mogu da poremete tok istrage. Pre nego što damo materijal tužilaštvu, ne dajemo nikakve informacije", kaže za "Vreme" Milenko Erčić, šef kriminalističke policije Beograda. Za sve daljnje i druge informacije uputio je je na Službu za informisanje gradske policije. Tamo je objašnjeno da se mora napisati zahtev koji se opet prosleđuje MUP-u Srbije na odobrenje.

"Moram da vas upozorim – nikave detalje nećemo moći da vam saopštimo", reči su Dragane Kajganić iz Službe za informisanje MUP-a. Odobrenje nikad nije stiglo.

Detalje samog izvršenja zločina niko nije ni očekivao. Svaki novinar početnik u stanju je "na neviđeno" napisati vest o "tipskom" profesionalnom ubistvu a da ništa ne zna o konkretnom delu: ubica je mladić u kožnoj jakni, farmerkama i patikama, s crnom kapom; puca uglavnom iz automatskog oružja; udaljava se vozilom u kome ga je čekao pomagač; žrtva je zaskočena dok je sedela u restoranu ili prilikom ulaska ili izlaska iz automobila; nije bilo "kolateralne štete". Ovaj rukopis zločina dobio je i svoje ime – sačekuša. Ponovio se na desetine puta.

Kako je onda moguće da taj kliše nikad nije provaljen (izuzetak donekle predstavlja ubistvo Željka Ražnatovića Arkana, ali tu ima mnogo više nedoumica nego pravih odgovora o svim aspektima dela); kako je moguće da Resor državne bezbednosti ni uz pomoć sve svoje tehnike, prisluškivanja svih vrsta komunikacija, "profesionalnog ugleda" koji aktuelni načelnik ima u podzemlju, tajnog praćenja poput "Operacije Ćuran", nikad nije dao nikavu indiciju ko bi mogao biti odgovoran za sve ove zločine? Još jednom da se ponovi – reč je o najvišim državnim funkcionerima čije su likvidacije jasna pretnja nacionalnoj bezbednosti. Jednako u Srbiji kao i u Americi.

"Dolazili su kod nas inspektori iz gradskog SUP-a, vođeni su razgovori, ali dokle je stigla istraga, nije na meni da znam. Mi smo ozbiljna firma i nije u redu da prenosim ono što sam čuo na hodnicima", kaže za "Vreme" Milutin Pršić, direktor JAT-ovog Informativnog centra.

"Uviđaji koje su pripadnici javne bezbednosti napravili na licu mesta veoma korektno su urađeni", kaže za "Vreme" izvor blizak MUP-u. "Sve je uredno fotografisano, izmereno, napravljeni su balistički i obdukcioni izveštaji, uzeti otisci..."

Iz tužilaštva se saznaje da postoje zavedeni predmeti koji se tiču pomenutih ubistava. U njima su policijske prijave protiv N.N. počinilaca, tehnički nalazi sa uviđaja i – koliko se zna – ništa više. Po tim fasciklama pada prašina, a vreme protiče...

DOBAR, LOŠ I JOŠ GORI: "Ubistvo Radovana Stojičića Badže izazvalo pravi šok u policiji", kaže sugovornik iz MUP-a uz insistiranje na anonimnosti. "Odmah je formiran specijalni istražni tim koji su činili najbolji i najiskusniji operativci. Istovremeno, krenule su racije, kontrole saobraćaja, legitimisanja građana, privođenja poznatih kriminalaca... I tu se sve nekako i završilo."

"Kada sam na oglasnoj tabli MUP-a video objavu o uvođenju godišnje nagrade MUP-a Srbije 'Radovan Stojičić Badža', bilo mi je jasno da počinioci nikada neće biti nađeni", kazao je tada za "Vreme" jedan kapetan policije.

Sagovornici iz policije kažu da niko od pretpostavljenih nije direktno stopirao ovu i druge istrage. Slučajevi su naprosto "sklanjani". Operativcima se na različite neformalne načine sugerisalo da "ne moraju forsirati", da "idu polako"...

"Osim toga, niko od nas nije veverica", nastavlja sagovornik. "Svi smo znali dokle se smeju pratiti tragovi. Kad bi počinjali voditi prema politici i određenim krugovima bliskim vlastima, svi bi iznenada oboleli od slepila."

Niko kao policajci, naime, nije bio bolji svedok kako su se u protekloj deceniji sticala bogatstva; niko kao oni nije bio svestan raznih nelegalnih poslova nomenklature bivšeg režima koje su, od prilike do prilike, morali i obezbeđivati; niko kao oni sprege političke moći, raznih parapolicijskih i paradržavnih struktura i organizovanog kriminala, te lakoće s kojom se gubi glava kad u igru uđu velike pare.

"Prelom je nastao kada nije rasvetljeno Badžino ubistvo", kaže sagovornik iz policije. "Od tada se na ubistva na beogradskim ulicama gledalo sa zanimanjem – kao da su se dogodila na Beverly Hillsu. Kada bi sada naišao audi 'petica' iz koga se besomučno puca, patrola u 'kecu' bi krenula na suprotnu stranu."

Ko stoji iz svega toga, ko organizuje, a ko povlači obarač? Iskusni policajci kažu da je za svaki od tih atentata bilo potrebno barem sedam-osam pouzdanih, stručnih i hladnokrvnih ljudi, odlična obaveštajna priprema, telekomunikacije, oružje za jednokratnu upotrebu, dva-tri vozila, bar jedan siguran stan i mnogo, mnogo novca.

"Takozvana velika ubistva nisu mogli izvršiti kriminalci ili samo kriminalci", nastavlja kolega prvog sagovornika. "Jednostavno, oni nemaju ni mozga ni organizacionih sposobnosti za tako nešto. Pre ili kasnije neko od njih bi se počeo hvaliti ili bi 'otkucao' kada bi 'pao' zbog nečeg drugog."

Da li je zato čudno što naručena i profesionalna ubistva čaršija odavno povezuje sa ljudima iz državne bezbednosti? Njihovo nerasvetljavanje kao da daje podlogu glasinama...

MESTO ZLOČINA: Naravno, niko ne tvrdi da je državna bezbednost izvršavala ili organizovala likvidacije. Međutim, dva slučaja ukazuju na to da su njeni pripadnici barem bili na mestu zločina kada se on dogodio, ako ne već i nešto drugo. Reč je o atentatu na predsednika SPO-a Vuka Draškovića na Ibarskoj magistrali 3. oktobra 1999 (tada su poginuli direktor direkcije za gradsko građevinsko zemljište Veselin Bošković i trojica telohranitelja) i tajnom praćenju Slavka Ćuruvije na dan njegovog ubistva.

Iako su nadležni organi nekoliko puta ponovili da je u pitanju "obična saobraćajna nesreća", posle skoro godinu dana na insistiranje SPO-a formiran je u prošlom sazivu Skupštine Srbije anketni odbor koji je trebalo da ispita sve aspekte atentata na Ibarskoj magistrali. Član tog odbora Slobodan Nenandović kaže za "Vreme" da nikavih značajnijih rezultata nije bilo: "Osnovni problem je taj što su bivši ministar unutrašnjih poslova Vlajko Stojiljković i bivši direktor carina Mihalj Kertes odbili da se pojave pred Odborom. Nisu saslušana ni lica koja su neposredni svedoci i koja su 'radila na licu mesta'. Jedino su se pozivima odazvali beogradski okružni tužilac Andrija Milutinović, te predsednik suda i javni tužilac iz Lazarevca."

Niko, dakle, da objasni kako to da "kamion – ubica", kako ga je nazvao Drašković, oduzet inače na carini, pripada državnoj bezbednosti; kako to da mesecima policija nije mogla da ustanovi identitet vlasnika vozila i brojeve šasije i motora; kako to da identitet vozača ni do danas nije poznat? I još mnogo toga...

Drugi slučaj je tajno praćenje pokojnog Ćuruvije i opoziv operativaca nekoliko minuta pred naručeno ubistvo. Sve i da se prihvati – što je apsolutno neprihvatljivo – da je vlasnik jednog dnevnog i nedeljnog lista svojim javnim antirežimskim napisima i istupima predstavljao pretnju nacionalnoj bezbednosti, te da su se zbog toga morali tajno pratiti i on i njegovi "kontakti", kako to da je nadzor trajao samo i baš tih šesnaest sati i da je okončan baš pred samo ubistvo? Nije malo onih koji su praćenje doživeli i kao "obaveštajnu pripremu", svojevrsno "pozicioniranje mete". Vredi ovde još dodati i da se zločin dogodio posle poziva na linč u "Politici ekspres"(komentar "Ćuruvija dočekao bombe" Miroslava Markovića), a kako se od Ćuruvijinih saradnika moglo saznati, policajci su ih ispitivali isključivo o tome da li je nekom dugovao pare, da li je spavao sa nečijom ženom i slično... Operaciju "Ćuran" i verovatno prisluškivanje telefona tada nisu pominjani. Zauzvrat, izuzetno interesovanje pokazali su za pokojnikove spise i adresare.

ZEMLJA POLICAJACA: Od pozornika koji uzima cigarete uličnim prodavcima, preko visokih policijskih funkcionera i njihove rodbine koji drže razne firme i ekskluzivne restorane, korupcija je svakodnevica u policiji.

"Što se drugo moglo očekivati", reči su jednog sagovornika iz MUP-a, "kad jednog dana policajci privode ulične dilere benzina, a drugog obezbeđuju cisterne glavonja iz vlasti; kad šest meseci krvare na Kosovu, a drugih šest privode klince iz Otpora; kad do podne batinaju, a popodne čuvaju Uskokovića Skoleta; kad danas privode krupne kriminalce, a sutradan ih gledaju po kafićima sa svojim šefovima."

Nije sporno da sve službe bezbednosti imaju svoje kontakte i doušnike u podzemlju, da nadziru prostituciju – posebno onu na "visokom" nivou, da neovlašćeno prisluškuju itd. Problem nastaje kada se izgubi razlika između policajca i kriminalca.

Po započinjanju ratova u bivšoj Jugoslaviji 1991, u kojekakvim paravojnim jedinicama našli su svoje mesto i ljudi iz podzemlja: neki su odavno sarađivali sa Službom poput Ž. R. Arkana, neki su tada saradnju započeli, a bio je i nemali broj onih koji su dobili skraćenja ili oslobađanje od zatvorskih kazni u zamenu za doprinos u "odbrani golorukog naroda." Stvarni komandanti na terenu bili su im operativci RDB-a, poput Franka Simatovića Frenkija nad "Crvenim beretkama" (videti "Vreme", br 511). Epilog tih ratnih avantura je takav da se više nije znalo ko je lopov a ko žandar, i da je u Srbiji preko svake mere narastao broj lica sa službenim legitimacijama sa svim onim ovlašćenjima koja one nose. Takvi likovi odmah su se uklopili u establišment bivšeg režima i pristupili podeli kolača raznih nelegalnih i povlašćenih poslova. Sa sobom su doneli "kapital" stečen pljačkom i ubistvima, te rešenost da se u borbi za svoje interese i interese svojih zaštitnika služe istim sredstvima kao na frontu. Za obične policajce, kao i svi oni koji su imali političku moć, postali su nedodirljivi.

"Priča je mračna, ali jednostavna", objašnjava sagovornik iz policije. "Velike ale iz vlasti imaju velike biznise. U tome kao ortaci – jer su i uspeli zbog slepog poslušništva i karijerizma – učestvuju i pojedinici iz vrhova javne i državne bezbednosti. Zašto se dešavaju ta 'velika' ubistva? Lično verujem – isključivo zbog para ili zbog sukoba oko kontrole nad poslovima. Političke ale otvaraju tada politički kišobran, policijske zna se već koji – zataškavanje i sabotiranje istraga, poturanje inspektorima da jure krive tragove kao što je automobil određenog tipa... Svi ostali sa službenom legitimacijom i bez nje, samo zauzimaju svoje mesto u toj piramidi. Jedni pucaju, drugi vode lokale, treći već nešto treće."

I tu je onda moguće svašta, kažu sagovornici iz policije. Da te strukture angažuju kriminalce za povlačenje obarača, da kriminalci angažuju policajce kao telohranitelje, da se pojedini delovi službi ponašaju kao nezavisni gangovi, a da politički establišment pomoću svih njih gradi svoju moć i poslovne imperije. Kažu i da u policiji pored službene postoji i paralelna struktura vlasti – njeni nosioci su upravo oni ljudi koji pod različitim firmama "državnog i nacionalnog interesa" obezbeđuju poštovanje tako uspostavljenih pravila igre.

Izvori iz policije tvrde da ih je u istragama, osim političkih i korupcionaških prilika, kočio i nedostatak savremene kriminalističke opreme. Takođe i nedostatak saradnje između državne i javne bezbednosti.

"Ma mi smo njima sluge", kaže jedan pripadnik javne bezbednosti za odnose sa kolegama iz državne bezbednosti. "Nije malo slučajeva koje smo počeli da vodimo, a koje je preuzeo RDB. Posebnih objašnjenja zbog čega, niti povratnih informacija što su oni sa svim tim učinili, nije bilo. Eventualno se od šefova moglo saznati da je reč o nekim njihovim operacijama."

EPILOG: Gostujući na državnoj televiziji, Ratko Marković je rekao da ne zna ništa o otmici Ivana Stambolića i da se o tome pitaju premijer Republike Srpske Milorad Dodik i ministar unutrašnjih poslova Crne Gore Vukašin Maraš. Ali, iako kaže da ništa ne zna, zašto onda misli da Dodik i Maraš znaju?

Posebno poglavlje je politička zloupotreba policije i državne bezbednosti: za divljačko premlaćivanje mirnih demonstranata i privođenje dece u majicama Otpora bila je zadužena uniformisana policija; praćenje, prisluškivanje i izrade tajnih dosijea političkih oponenata spadali su u nadležnost RDB-a, kao i razne vrste dezinformacija i zastrašivanja javnosti.

Bilans rada MUP-a pod Miloševićevim režimom može se opisati kao orman pun kostura. Zbog duge serije nerasvetljenih ubistava, opšte kriminalizacije društva, odavno bi u svakoj iole normalnoj službi nacionalne bezbednosti, kao i u cijeloj policiji. pljuštale smjene i ostavke. U Srbiji, nasuprot tome, šakom i kapom deljena su unapređenja i odlikovanja. Reč odgovornost naprosto nije u policijskom vokabularu.

Slučaj Radeta Markovića otvorio je krizu vlade. Dok DOS i SPO zahtevaju njegovu ostavku ili smenu, SPS nepokolebljivo brani njegovu funkciju. Na pitanje zašto, moguće je više odgovora. Žele dobiti na vremenu kako bi mogli ukloniti po sebe kompromitujući materijal, na primjer; Marković i dalje informiriše Miloševića i kao takav predstavlja njegovu osnovnu polugu i oslonac u političkom životu, kažu drugi; reč je o strategiji haosa kojom se poraženi režim nastoji konsolidovati i odložiti izbore zakazane za 23. decembar, smatraju treći.

Praksa, međutim, posle 5. oktobra pokazuje da je SPS nakon prvobitnog zatezanja i odugovlačenja na kraju popuštao pred pritiscima DOS-a. Ostavke predsednika republičkog vrhovnog suda Balše Govedarice i republičkog javnog tužioca Dragiše Krsmanovića, koji su bili u "paketu" sa Markovićem, to potvrđuju. No, u odbrani šefa državne bezbednosti, socijalisti su do kraja tvrdokorni. Mnogi smatraju da objašnjenje za ovo leži u DOS-u, odnosno u različitim gledištima unutar DOS-a na slučaj Radeta Markovića i RDB-a.

Ima mišljenja, naime, da bi od smena po kratkom postupku u policiji u ovom trenutku bilo više štete nego koristi. Polazi se od toga da je MUP, a posebno državna bezbednost, voma složen i osetljiv sistem, te da bi se u aktuelnom interregnumu mogao transformisati u novu partijsku službu pojedinih lidera, njihovih stranaka, poslovnih prijatelja i ortaka; da bi postao glavni stožer nove oligarhije nastale u tranziciji poput one u Jeljcinovoj Rusiji. Kuloarske priče uglavnom označavaju Zorana Đinđića, predsednika Demokratske stranke, kao nekog ko je i te kako zainteresovan da preko veza koje je ostvario pred 5. oktobar i posle njega (ali i ranije) sa raznim ljudima iz Službe, kao što su komandanti "Crvenih beretki", ostvari dominaciju u državnoj bezbednosti. Saopštenje predsednika SR Jugoslavije Vojislava Koštunice, pak, u kome kaže da nije tražio ostavke čelnih ljudi vojske i policije, mnogi tumače kao signal da se to ne dopusti, makar cena bila i zadržavanje kompromitovanih ličnosti do republičkih izbora. Sam Marković se u svemu ovome ne ponaša ni najmanje naivno. Ponudio je ostavku Koštunici s punom svešću da MUP nije u nadležnosti predsednika SR Jugoslavije.

Ipak, kako god stvari stajale, RDB nije moguće očuvati kao instituciju do izbora 23. decembra i konstituisanja nove srpske skupštine i vlade. Ovakvu kakva je, službu bezbednosti naprosto nije moguće reformisati ni tada, ni bilo kada – mnogo, isuviše mnogo ima kostura u njenim ormanima da bi mogla polagati pravo na ma kakav kredibilitet; suviše ima otvorenih pitanja o njenom delovanju u proteklom periodu na koje javnost očekuje hitne odgovore i to pred državnom komisijom sa najširim ovlašćenjima. Bolje je zato čak i u potpunosti zamrznuti rad RDB-a i krenuti ispočetka u stvaranje moderne i adekvatnim zakonskim rešenjima kontrolisane službe za zaštitu nacionalne bezbednosti nego kombinovati i politički taktizirati s krajnje opasnim stukturama. Osnovi uslov i zalog za nešto tako jeste neodložni odlazak Radeta Markovića.

Filip Švarm, Biljana Vasić, Tamara Skroza,
Radovan Kupres i Dokumentacioni centar "Vreme"

Reporteri "Vremena" pokušali su i od porodica likvidiranih funkcionera bivšeg režima saznati da li imaju bilo kakvih informacija o toku istraga. Da li su makar oni, koji su preživeli najstrašniju porodičnu tragediju, obavešteni o tome šta je policija sve radila i dokle je stigla u rasvetljavanju zločina?

Udovica Radovana Stojičića Badže odbila je razgovor jer – kako je posrednik rekao – "ima dvoje maloletne dece". Milorad Vučelić, koji je u vreme Badžinog ubistva bio potpredsednik SPS-a, kaže za "Vreme" da mu je Radovan Stojičić Badža bio "ne samo poznanik već i veliki prijatelj". Dokle je istraga stigla, nikad nije uspeo saznati. "U početku se radilo intenzivno, i taj rad je pružao nadu da će nekih rezultata biti", kaže Vučelić.

Mirjana Petrović, sestra ubijenog generalnog direktora JAT-a Žike Petrovića, veruje da će nove vlasti pokrenuti pravu istragu o ovom zločinu: "Red je da se kaže ko je to uradio i zašto." Inače, gospođa Petrović nije pristala na to da saopšti ma kakve detalje o samoj istrazi. "Novinari su pisali svašta, s mnogo proizvoljnosti i netačnosti", kaže ona. Kad biste samo znali u kakvo je društvo stavljan, razumeli biste..."

Porodica Pavla Bulatovića, kako se saznaje, veoma je ogorčena što se o naručiocima i počiniocima atentata još ništa ne zna – moguće je steći utisak da se tim zločinom niko ozbiljno i ne bavi. Sam bivši ministar smatran je za nekorumpiranog čoveka u establišmentu, apsolutno lojalnog bivšem premijeru SR Jugoslavije Momiru Bulatoviću. Bivši savezni premijer je jedan od retkih Pavlovih kolega "iz politike i vlasti" s kojim njegova porodica redovno kontaktira. No, ni on, kako se navodi, nije mogao da im pomogne u rasvetljavanju ovog zločina.

Nekog možda može začuditi nespremnost porodica žrtava, koje su pripadale establišmentu bivšeg režima, da javno zatraže istinu i prozovu odgovorne koji to godinama nisu u stanju. Međutim, u svetlu pretnje načelnika RDB-a trojici ministara unutrašnjih poslova mnogo šta je jasnije. Ipak, kako se saznaje, članovi porodica, kao i njihovi advokati, s vremena na vreme dolaze u policiju da se raspitaju kako se odvijaju istrage i da daju neke podatke za koje smatraju da bi mogli biti od koristi.

Predsednik JUL-a Ljubiša Ristić je u intervjuu za "Vreme" br. 511 rekao "da je sramno što je godinama Zoran Todorović optuživan da je mafijaš, bogataš, kriminalni profiter, da je zato ubijen", i dodao da bi mediji trebalo da se uvere kako "njegova porodica i deca žive veoma skromno, ni traga nekakvom bogatstvu". Međutim, kada se preko JUL-a pokušalo stupiti u kontakt sa Todorovićevom porodicom, Miloš Đurić iz ove partije jednostavno je saopštio: "Ne dajemo informacije o funkcionerima JUL-a, živim ili mrtvim." U ovom kontekstu, interesantno je primetiti da su julovske perjanice poput Gorana Matića i Ivana Markovića "demaskirale" sve vrste terorističko-špijunskih zavera, a da se nikad nisu pozabavile istragom o smrti svog bivšeg generalnog sekretara. Takođe, Matić je na konferenciji za štampu 14. maja 1999. novinarsko pitanje ko je ubio Slavka Ćuruviju okvalifikovao kao primer destabilizovanja SR Jugoslavije.