Vreme broj 514, 9. novembar 2000.

Da li grupa partija koje sada dolaze na vlast može da prevlada haotično stanje ili će stanje savladati njih

Odvojenim glasanjem poslanika Veća građana i Veća republika u prošlu subotu izabrana je ta nova savezna vlada, pošto je prethodno o njoj raspravljano na dvodnevnoj zajedničkoj sednici oba veća. To se desilo 4. novembra, mesec dana posle istorijskog 5. oktobra, datuma o čijem značaju odlučuju naredne nedelje.

Da li je taj datum obeležio simbolički kraj "partijske države" u kojoj se gube granice između masti, slasti vlasti i časti, političke i privredne moći, pokazaće naredne nedelje. Na tom skupštinskom zasedanju stara vlast (SPS, JUL, SRS) uživljavala se u ulogu nove opozicije i, pre nego što je predala ovlašćenja, položaje, dokumentaciju, tajne i javne fondove, dugove i potraživanja, fikuse i kabinete, lena i sinekure, počela je da napada novu vlast (koja je još nekako, i po imenu, ona stara "opozicija"). Stari su optuživali DOS i SPO za anarhiju u zemlji, za poskupljenja i za to što nema struje. Vlast zvana Opozicija isporučivala je isti račun opoziciji koja se još zove Režim uz proširivanje političke optužnice za neodgovornost, kriminal i korupciju. Ti odgovori nisu bili nežni, vađeni su papiri (Vladan Batić, Zoran Živković) koji govore o zloupotrebama dosadašnjih funkcionera, pri čemu su na toj sednici nešto preciznije pogađani radikali. Ono što je bilo interesantnije, jeste tiha, indirektna polemika unutar novoformirane koalicije, stvorene iz nužde (izraz Zorana Đinđića). Novi premijer Zoran Žižić u zaključnom delu ekspozea, inače prilično neodređenog i uopštenog, izgovara rečenicu kojom pledira da se afirmišu procesi promene, a ne da se preciziraju krivice i da se pojačava front između starog i novog: "Novo ne smije da opije, a strah od povratka na staro da nas plaši i deformiše. Moramo se odreći ideje da se starim i oprobanim oruđima mogu zaštititi vrijednosti promjena". Još u toku čitanja tog ekspozea, a i kasnije, u pauzi i u nastavku sednice, videlo se da ta kompromisna formula ne zadovoljava težnju pobednika na septembarskim izborima da objavi raskid sa starim. Kasnije, u diskusijama Zorana Đinđića, a naročito Vladana Batića, videla se intencija da se sa starom nomenklaturom uđe u oštriji konfikt i da se radikalnije raskine sa dosadašnjim stanjem. Taj tihi "stilski" spor bio je ubrzo potom zasenjen uzbuđenjem nastalim posle izjave predsednika SRJ Vojislava Koštunice, koji je izjavio da bi brzopleto smenjivanje čelnih ljudi u vojsci i policiji bilo suprotno državnim interesima i da to može postati uobičajena praksa tek kada savezne i republičke institucije budu konstituisane. Kriza srpske republičke prelazne vlade kulminirala je povodom slučaja osporavanog šefa DB-a Radeta Markovića.

KRALJU VERAN, TITU ODAN: Da li grupa partija koje sada dolaze na vlast može da prevlada haotično stanje. Vladimir Cvetković, saradnik Instituta za filozofiju i društvenu teoriju pesimističan je – procenjuje (Pres klub 6. novembra) da ta grupa ne može da kontroliše sistem, sistem će kontrolisati nove političke aktere, ukoliko oni nisu sposobni da "dekonstruišu" postojeće stanje. On posmatra privredne, političke, vojne, medijske institucije i u njima vidi "mulj koji traje 50 godina, koji se dodatno obogatio", u sistemu koji je činio čudan spoj oligarhije, tiranije, formalne ili psdeudodemokratije, a koji je zapravo zadržavao tradicionalni realsocijalistički sistem.

Po Cvetkoviću, tri institucije su ključne – vojska-policija, državni aparat i univerzitet. On u policiji i vojsci vidi apsolutnu nespremnost za promenu i pribojava se da puko smenjivanje čelnih ešalona neće promeniti sistem pošto taj sistem ostaje zatvoren u pedesetogodišnjem krugu. Cvetković upozorava da će biti teško promeniti stavove tih ljudi i omogućiti im da se prilagode promenama. Po njemu, isto važi i za birokratski ili državni aparat, a kaže da se na paradoksalan način može zaključiti da najmanje spremnosti za promene postoji – na univerzitetu.

U iščekivanju da se nameste zvezde za isplovljavanje tog rabatnog broda, u javnom životu pršti svađa oko toga ko je (oduvek bio) veran predsedniku Koštunici, ko i DOS-u i Koštunici, a ko DOS-u, Koštunici i Helsinškom komitetu.

Profesor Mladen Lazić, s Katedre za sociologiju Filozofskog fakulteta, uočava da ta javna rasprava "prvoboraca" i "prevrtača" zapravo predstavlja borbu dve interesne grupe za bolje položaje. "Prvoborci" će insistirati na "cirkulaciji elita", to jest na tome da sve zatečeno nestane, a "preletači" će insistirati na tome da se ništa ne dira. Po njemu, opasno bi bilo dogmatski zastupati jednu od te dve interesne grupe.

STARI KADAR: U drugim socijalističkim zemljama, posle sloma starog sistema, konstatuje Mladen Lazić (Pres klub, 6. novembra), zavisno do slučaja do slučaja, 30-50 odsto elitnih položaja zadržali su pripadnici stare nomenklature. Najviše takvih slučajeva je u Rusiji – do 50 odsto. Mađarska je karakteristična po tome što je veliki broj novih ljudi došao na elitne položaje, ali i u takvim zemljama značajan broj njih (oko 30 odsto) zadržao je visoke položaje. Desila se "rekonstrukcija elite".

U Jugoslaviji je na primer 1993. uočeno da je oko dve trećine ekonomske elite na položaje došlo iz stare nomenklature, bilo direktno, bilo indirektno, preko članova porodica. Prema podacima koje profesor Lazić nalazi godine 1997. i objavljuje ih u knjizi "Račji hod", izgleda da se nešto u međuvremenu menja i da sada oko 45 odsto pripadnika preduzetničke elite dolazi iz redova nomenklature, direktne ili indirektne. Po istraživanjima iz 1997, materijalni položaj pripadnika političke elite bio je znatno bolji nego pripadnika ekonomske elite. Prirodno je što su pripadnici stare političke elite najčešće zastupali status kvo.

Malo izmaknutije posmatrano, ta varničenja mogu biti samo deo dramaturgije preuzimanja plena koji ovde po sistemu i po običajima pripada političkom pobedniku. Vaš hroničar je baveći se promenama u federalnoj i republičkoj upravi, bankama, osiguranjima, javnim preduzećima, velikim firmama i sve tamo dalje do opština, počeo da licitira da je prevrnuto bar 50.000 "fotelja". Sociolog Mladen Lazić koji se dugo bavi proučavanjem elita (o čemu svedoče istraživanja iz 1984, 1989, 1993, i 1997) na pomen tog broja kaže da je preskroman i da je možda bolje da se pođe od 100.000 novih imenovanja.

Pitanje je da li te nove elite, privredne i političke, imaju snagu za neophodne promene, s obzirom na rast društvene nejednakosti i na sve veći jaz između pripadnika elite i ostalog stanovništva.

Danilo Šuković, saradnik Centra za ekonomske studije Instituta društvenih nauka, procenjuje da nema šanse da se reprodukuje stari sistem koji se pokazao kao izvanredno tlo za korupciju po kojoj je ova zemlja rekorder – na pretposlednjem je mestu u svetu, iza je samo Nikaragva.

Da li u takvoj atmosferi lični moral nove generacije političara može da zaustavi bujicu. Neki od njih (Svilanović, Živković) objavljuju spisak lične imovine prilikom stupanja na dužnost. Vladimir Cvetković smatra da to može biti od koristi "ako primer postane zarazan", ako to postane neka vrsta institucije jer – najbolje je vladati primerom. Neophodno je doneti i zakone koji bi tu materiju regulisali s obzirom da je malo ko od političara (i iz vlasti i iz opozicije) ostao na onoj početnoj stanici sa koje je krenuo u politiku: "Neke je već dočekalo, a neke će dočekati..", kaže sarkastično Cvetković.

Mladen Lazić misli da što se, tiče najdramatičnijih slučajeva možemo učiti i na iskustvima zemalja kao što je Hrvatska, koja je prošla kroz sličan proces. Tamo postoji nešto kao "egzemplarna egzekucija", bira se nekoliko drastičnih slučajeva da bi se zadovoljio osećaj stanovništva za pravdom. Slučajevi bogaćenja mimo zakona morali bi se procesuirati da bi se sačuvao pravni sistem. Poništavati vlasništvo stečeno i po lošim zakonima čini se nemogućim.

OVI NAŠI SOLUNAŠI: Ovde se moramo setiti anegdote koju politikolozi rado pominju iz vremena tzv. narodnog odisaja, kada su ono radikali jurili s vlasti naprednjake, mazali ih katranom i valjali u perje, grupa radikalskih demonstranata odlučila je da pokvari ručak gospode, kaputlija, kod "Ruskog cara" i da ih malo lema. Akcija nije uspela jer su kaputlije imale vremena da se razbeže, pošto su radikali, čim su upali u kafanu, navalili da jedu.

Jovo Bakić s Filozofskog fakulteta pesimistički pita da li jedna elita koja deli mentalitet sa drugim slojevima društva može da bude onaj ključni društveni akter koji će povući zemlju u promene i poboljšati društvene prilike u njoj.

On podseća da je predratnoj Jugoslaviji (Kraljevini) samo 5 procenata stanovništva spadalo u društvenu elitu, da je od toga dva odsto otpadalo na bogate seljake, a nešto više od dva odsto na krupne vlasnike. Engleske diplomate tog vremena izveštavale su da Jugoslaviji preti veća opasnost od korupcije nego od nacionalnih sukoba koji su je u to doba potresali. Bakić se pribojava da i sada ne nastupi doba kupovine političara od strane ekonomske elite, i da ćemo onda upasti u "vrzino kolo". Ovde vlada takozvana oslobodilačka politička kultura, "solunašenje" ili "prvoborački sindrom" su veoma razvijeni i mnogi ljudi žele da naplate svoje učešće u opozicionom delovanju. S druge strane, "preletači žele da zadrže sinekure. U toj grabeži za sinekurama, za položajima, Jovo Bakić vidi veliku opasnost.

Istraživanja u Kraljevini Jugoslaviji pokazivala su nedostatak duha kapitalizma – tadašnji bogataši su ulagali u nekretnine, ili su berzanski špekulisali, a slabo su investirali u industrijske aktivnosti. U socijalističkoj Jugoslaviji iskorišćenost investicija bila je tri puta manja nego u Turskoj a pet puta manja nego u Španiji.

Razlog za optimizam mogao bi se naći u dijagnozi Mladena Lazića da mentaliteti ipak nisu nepromenljivi, da uprkos tome što je bilo loše ono što je prethodilo, Jugoslavija ipak nije stajala, ona se sada razlikuje od nekadašnjeg srpskog društva. U aktuelnim događajima pokazuje se da mlada generacija ima drugi mentalitet, da njen vrednosni sistem nije više isti.

Po Lazićevom mišljenju nema vrlo svetle perspektive, Srbija i dalje ostaje poluperiferijska zemlja, ali, ipak, nema razloga za tako mračne prognoze – ono što nas čeka svakako je bolje od onoga u čemu smo.

Milan Milošević