"Vera mog drugara"
Da li i kako posle pedeset godina ateističke škole
uvesti veronauku u školski sistem
Sveti
arhijerejski sabor je na prošlonedeljnom vanrednom zasedanju prihvatio
pokajanje vladike mileševskog Filareta zbog nimalo duhovnih izjava u
predizbornoj kampanji Gotovog i posvetio posebnu pažnju "uvođenju
verske nastave kao redovnog predmeta u osnovne i srednje škole u SR
Jugoslaviji".
Zaista, da li, posle pedeset pet godina ateističke škole, uvesti veronauku u školski sistem ili, pak, ne?
Negativan odgovor dilemu razrešava lako. Odgovor na pitanje "zašto ne" može sam sebi dati svako ko je protiv. A†rmativan odgovor, opet, otvara nove dileme, trileme i polileme: kako nastavu organizovati s obzirom na multikonfesionalnost stanovništva, ko će voditi i ko će kontrolisati nastavu, kako će se poduhvat †nansirati, da li će to biti fakultativan ili obavezan predmet, zajedno ili odvojeno pohađanje, ko, kada, kako...? Pitanja su vrlo ozbiljna, posebno zbog toga što se tiču kategorije stanovništva na kojoj svet ostaje – naše dece.
RAŠOMON: "O uvođenju veronauke kao fakultativnog predmeta nekoliko puta sam govorila na stručnim skupovima Centralne komisije za reformu školstva pri Ministarstvu obrazovanja", kaže Vesna Fila, direktorka Ogledne osnovne škole "Vladislav Ribnikar". "Veronauka kao predmet koji možda ne bi imao tu terminološku odrednicu obuhvatao bi osnove svetskih religija sa posebnim akcentom na pravoslavlju, što je i logično jer je većinsko stanovništvo u našoj zemlji pravoslavno. Veronauka je potrebna u školi kao kamen temeljac u vaspitanju dece i kao pre svega vaspitni predmet. Predavači bi morali biti stručnjaci, svakako pedagozi, angažovani sa strane. Morao bi biti angažovan neko sa Filozofskog fakulteta ko bi davao opšte predznanje, a onda bi nastavu preuzimale katihete sa uskim usmerenjem na pravoslavlje. Mi smo zapravo već uveli veronauku na ‘mala vrata’ u aktivnostima medijateke i biblioteke. To nije u programu, ali mi organizujemo predavanja o Starom zavetu, a u biblioteci imamo nekoliko primeraka Biblije za mlade po kojoj se, takođe, drže predavanja". Gospođa Fila misli da nije realno da †nansiranje te nastave bude iz budžeta Ministarstva obrazovanja ("Ni za naše plate nemaju para"), već je izvesnije da se ceo program †nansira iz nekog nevladinog fonda.
"Islamska zajednica, kao manjinska zajednica u našoj zemlji, imaće kadrovski problem kad je veronauka u školama u pitanju", kaže Muhamed Jusufspahić, glavni imam za područje Beograda. "Zbog toga su se u zemljama nastalim na teritoriji bivše SFRJ mnoge manjinske verske zajednice opredelile za nastavu verske pouke u hramovima, dok bismo mi taj izazov prihvatili. Neophodno je obezbediti veroučiteljski kadar iz svih verskih zajednica koje imaju nebesku religiju, odnosno judeizam, hrišćanstvo i islam. Svaka konfesija bi imala svoje predavače, ali bi i predavači međusobno ‘gostovali’. Tako organizovana nastava bi, između ostalog, demisti†kovala ‘veru mog drugara iz klupe’, što bi dovelo do visokog praga međuverske tolerancije. Nastava bi u svakom slučaju bila fakultativana jer ima roditelja koji ne žele versko vaspitanje za svoju decu. Oni bi mogli imati alternativu u predmetu ‘Etika’ odnosno ‘Kultura religije’." Jusufspahić misli da je uvođenje veronauke društveno opštekorisno, pa društvo treba i da ga †nansira. Predavači bi morali vrlo pažljivo da se biraju, moraju biti za primer i kao teoretičari i kao praktičari. "Ako se taj uslov ne ispuni, bolje je da se veronauka i ne uvodi u škole". Predlaže da se osnuje i Akademija za veroučitelje koja bi imala četiri katedre: za hrišćanstvo, islam i judeizam. "Sve ove religije su u osnovi iste i baziraju se na principima ‘ne ubij, ne ukradi, ljubi bližnjeg svog’ itd. Ako se i ne bi uvela veronauka za muslimane, što bi moglo da se iskoristi protiv naše zemlje, opet bi bila bolja situacija jer ja, generalno, imam bolja iskustva sa verujućima nego sa neverujućima. Žalosno je što u jednom gimnazijskom udžbeniku iz istorije piše da je osnivač islama epileptičar i da je u napadima bolesti mešajući judeizam i hrišćanstvo stvorio novu religiju."
Dr Antun Hočevar, župnik Crkve Krista kralja, kaže: "Iako katolička, pravoslavna, muslimanska i židovska vera imaju mnogo toga zajedničkog, nije pametno da veronauku uče zajedno. Katolička i Pravoslavna crkva jesu ‘sestrinske crkve’ ali se ipak u nekim stvarima razlikuju. Za pravoslavne i Pravoslavnu crkvu dobro je da veronauka bude obavezan predmet. Ja govorim sa stanovišta Katoličke crkve i mislim da veronauka u školama i nije neophodna. Nas katolika je ovde malo i pouku iz vere imamo organizovanu pri crkvi. U svakom slučaju, treba da se uči fakultativno, i da roditelji odlučuju o tome. Jer, prvi veroučitelji su roditelji. Mi imamo trenutno četrdeset petoro dece na časovima i radujemo se svakom predavaču druge konfesije. Zanimljivo je da u Sloveniji, gde je preko devedeset posto katolika, sama crkva protiv časova veronauke u školama i ona je organizovana pri hramovima, dok je u Hrvatskoj obavezan predmet. Veroučitelji su časne sestre i svećenici."
Tatjana Franović, apsolvent na Bogoslovskom institutu i pomoćnik sveštenika Jovana Jockovića, održava nastavu veronauke pri Crkvi svetog Marka: "Važno je da deca nauče da Bog nije strogi čika sa bradom koji samo kažnjava već da je dobar i da prašta i da najviše voli decu. Cilj je da deca u crkvu idu oslobođena, kao na bazen, utakmicu ili bioskop". Ona smatra da veronauka za decu pravoslavne ispovesti mora biti obavezna. Pripadnici drugih konfesija bili bi razrešeni na osnovu dokumenta koje bi izdao njihov sveštenik da je, recimo, verska pouka organizovana u pomesnom hramu, dok bi deca bez opredeljenja mogla da pohađaju časove Istorije hrišćanstva sa posebnim osvrtom na pravoslavlje. Na tim predavanjima niko ne bi uticao na eventualno versko opredeljenje deteta nego bi se samo prezentirale činjenice o veri. Smatra da je Srpska pravoslavna crkva kadrovski sposobna da izradi plan i program nastave. "Jedan takav je već na snazi u Republici Srpskoj i daje dobre rezultate". Što se veroučitelja tiče, tu je Bogoslovski institut, Teološki fakultet, a i sveštenici u početku mogu biti nastavnici. "U mojoj generaciji na studijama ima tri stotine studenata i od toga polovinu čine devojke. Sada smo, posle pedeset godina mraka, u prilici da za pet godina, Bogu hvala, imamo kompletan nastavni kadar". Po njoj bi bilo dobro da veroučitelji pohađaju nastavu pedagogije i psihologije, ali ne vidi mogućnost da se u predavanja, kao gostujući nastavnici, uključuju veroučitelji drugih konfesija.
Treba imati na umu da među nama i s nama žive i protestanti, adventisti, novoverci, starokatolici, Jehovini svedoci pa i baptisti i metodisti i mnogi drugi, kao i neverujući, da su svi oni građani ove zemlje i da imaju pravo na svoje versko opredeljenje/neopredeljenje.
Očekuje nas ozbiljna, moguće i javna rasprava, a dva ministarstva – vera i obrazovanja – nalaze se pred rašomonskim iskušenjem. Ostaje nam da se nadamo da će rešenje biti demokratsko i pravedno. Neka nam je Bog u pomoći.
Zoran Majdin
