Vreme broj 514, 9. novembar 2000.

"Kabare je stav, kada je u pitanju politički, satirični kabare… Zato takav kabare traži veštinu, a veština način. Izgleda da sam uspeo da nađem način koji me nije skratio za glavu, a mnoge je zasmejao"

Milan Gutović kasni desetak minuta na sastanak ("nigde slobodnog mesta za parking"). Odeven je sportski, i mladolik je (1946). Razgovaramo u polutami starinski dekorisane kafane "Ruski car" (izabrao Milan Gutović), u štimungu sentimentalnih melodija sa albuma Brajana Ferija As time goes by. Sastanak počinje njegovim opiranjem fotografisanju, istina blagim, smatrajući da njegov portet postoji u dokumentaciji, pa kad ne nailazi na razumevanje, prelazi na raspitivanje šta će biti tema intervjua.

Poslednjih desetak godina Milan Gutović je mnogo ređe govorio za novine nego u prvih dvadesetak godina svoje karijere ("Tako mi je odgovaralo, kaže"). Nedavno se, nakon četiri godine bez nove predstave, pojavio u glavnoj ulozi Tulumbusa (tekst Miloš Radović, režija Jagoš Marković, produkcija "Atelje 212" i Zetsko kraljevsko pozorište), što je doživljeno kao njegov come back, a što naš sagovornik naziva čistim slučajem. Pre Miroslava D. Prdića u Tulumbusu, Milan Gutović je od 1967. godine odigrao 38 uloga samo u Jugoslovenskom dramskom pozorištu (Kad su cvetale tikve, Pigmalion, Hamlet, Spaseni, Buba u uhu, Naslovna strana, Pučina, Otelo, Sumrak, Putujuće pozorište Šopalović, Rodoljupci, Lažni car Šćepan Mali, Gospođa ministarka...), na drugim scenama još desetak, glumio je u TV serijama (Metla bez drške, Pustolov, Otvorena vrata) i filmovima (Tesna koža sva tri dela, Povratak otpisanih, Erogena zona...). Tvrdi da je više predstava od kojih je odustao nego onih koje je odigrao ("Meni je to logično. Kome nije, neka proba da odigra sve predstave i sva rešenja koje mu ponude reditelji"), pa je otud hirovitost jedna od glavnih asocijacija na njega. Priča se da je Dejan Mijač jedini reditelj koji ne strahuje da će Milan Gutović izaći iz projekta u sred proba ("Najbolje ga poznajem, s njim sam najviše radio. Sad pripremamo Beketa, tri kratka komada").

Priče da ima privatni biznis, da gaji pečurke, ima kamione ispostavile su se tačnim. U vreme kad to nikom nije padalo na pamet, 1986. godine, napravio je politički kabare Obično veče, predstavu čiji je kompletan autor i kojom zasmejava ljude temama iz ozbiljne svakodnevice. Od tada je uradio četiri kabarea, a ovog meseca biće premijera petog, svaki je odigrao više od stotinu puta, gostovao po Kanadi, SAD, Južnoafričkoj Republici... U vreme kad se čekalo u redu za Gutovićev kabare, 1991. godine, otišao je u Čentu i tamo proveo dve i po godine u ličnom izgnanstvu.

O REVANŠIZMU KOJI SPROVODI MIROSLAV IZ tulumbusa: "Nezgodno mi je da pričam o liku predstave koja je odigrana, jer o tome ne mogu ništa drugo da ispričam osim onog što možete da vidite na sceni. Da sam umeo nešto bolje da uradim, ja bih to uradio sigurno, ne bih čuvao za sledeću predstavu. Ima jedna anegdota koja je vezana za Staljina. Žalio mu se neki njegov službenik, verovatno ranga državne bezbednosti, da ima problema sa nekim čovekom, a Staljin mu kaže: ima čovek – ima problem, nema čovek – nema problem. Eto, po tom receptu funkcionišu ljudi koji kao Miroslav misle da problem nestaje kada nestane čovek koji pravi problem. Jasno je: ako me vi budete nervirali a ja vas ubijem, vi me više nećete nervirati, ali ostaje pitanje koliko će me još ljudi nervirati posle vas. I da li ću imati tehničkih mogućnosti i toliko ambicija da pobijem sve te ljude. Ipostavilo se da to rešenje jeste prečica, ali nije baš najbolje. Mada, ima svojih dobrih strana... A revanšizam je osveta, to je tepanje osveti. Osveta nije vrlina, znači da se time ne treba baviti. Treba se baviti nečim što je vrlina, vrlina se ne kažnjava. Zato što je sama po sebi kazna."

O NJEGOVOM KABAREU: "Često sam govorio o tome. Kabare je stav, lični stav, kad je u pitanju politički, satirični kabare. U našoj zemlji, barem je tako bilo, iznošenje ličnog stava može da ne odgovara ljudima koji ne gledaju predstave a meta su smeha u sali. I oni mogu da budu osetljivi na to. Zato takav kabare traži veštinu, a veština traži način. Sve što izgovaram na sceni može da bude i uvreda, ali nije, bar do sada nije bilo. A gledao sam nekoliko predstava, neću da navodim koje zato što je to nepotrebno, koje se bave direktnom uvredom čoveka, što smatram nedoličnim pozorištu. I neukusnim. Izgleda da sam u kabareu uspeo da nađem način koji me nije skratio za glavu a mogao je, a vama se dopao. Znači, to je to... Kabare ima upravo tu funkciju, to je način da se mukom, dnevnom mukom, zasmeje publika. Ja se, na primer, izmotavam sa penzionerima, ljudima koji bukvalno gladuju. Ali oni to rado gledaju i smeju se tome pre svega zato što to nije uvredljivo ni za njih ni za bilo koga drugog, i što nalaze u groznoj svakodnevici svetlu pukotinu koja govori da će jednog dana svakako biti bolje čim to, i tako strašno, može da bude i smešno. I upravo zato je ta forma dragocena za vlast, kada bi vlast imala mozga...

Sad bi trebalo da izađe novi kabare. Zvaće se Vodič kroz žene (sa uputstvima, putokazima i kuknjavom). Bavim se oženjenim muškarcima i njihovom odnosu prema svojim ženama. I uopšte ženama. I naravno politikom, dosadno je bez politike.

Kabare sam učio mahom gledajući po inostranstvu. I ne samo to, nego i u mojoj ličnosti ima nešto što je vrlo blisko tom načinu scenskog izražavanja. Možda sam počeo time da se bavim zato što je to sigurno najteže od onog što sam video da može da se radi na sceni. Sve predstave koje sam igrao posle kabarea bile su igra u odnosu na kabare. Ne govorim samo o angažmanu, o količni teksta, u jednoj predstavi ni teoretski ne možeš da imaš toliko teksta koliko se izgovori u kabareu, nego je i u odnosu na sve drugo što je zadatak glumački, kabare najteže raditi. Tu su svi uzusi pomereni. To je snalaženje na novom terenu, neisprobanom."

O LIČNOM IZGANSTVU: "Nisam mogao da se uklopim u događaje iz 1991. Osetio sam se neusklađenim sa onim što se događalo u meni, sa onim što se događalo u zemlji... Priznanje da se nisam uklopio, pa ne znam da li se tu radi o hrabrosti. Priznanje je oblik kajanja, a po religiji, to bi trebalo da znači očišenje. Čim se pokaješ za nešto, priznaš svoje greške i više ih nećeš ponavljati...

A da se pobegne, može svuda. Svet, bez obzira na to što je postao globalno selo, ima mesta na koja možeš da se skloniš. Da se odvojiš. To je moje mišljenje o bežanju. Znam sve lepe rečenice o bežanju ali nikad nisam poželeo da odem iz zemlje, da napustim zemlju. Dok sam bio mlađi, želeo da odem i vidim nešto, a sad više ne."

O BAVLJENJU POLITIKOM: "Ne, nikad ne bih... nikad nisam bio čak ni u nekom odboru. Nikad nisam imao tu strast prema vlasti, ja je se čak i grozim. Imati mogućnost da unesrećiš toliko ljudi, ili da ih usrećiš, toliku vlast imati u ruci, to traži ogromnu odgovornost. Za mene je to veliko pitanje, zbog čega se ljudi bore za vlast ako je to tako odgovoran posao i težak.U nekim knjigama sam pronašao da se oni ne bore za vlast nego za zloupotrebu vlasti, i da ih zato vlast privlači. Zašto bi se inače neko borio za najteži posao u zemlji. Toliko je težak da se ne može nikakvim ekvivalentom, nikakvim novcem platiti."

O GLUMCU I PRIVATNOM BIZNISU: "Bio sam prvi, u to vreme biti glumac a privatnik bilo je ravno izboru statusa nekog uniženog. Ja sam tada, u takvoj atmosferi, pokušavao da se bavim privatnim poslom. I bavio sam se, petnaestak godina, i više. Radio sam da bih sve to uložio u pozorište. Zato što je moj posao, gluma, postao toliko unižavajući, i tražio je od čoveka svojstva koja uopšte nisu vezana za umetnost, tražio je sposobnost da izdržiš i pretrpiš uniženje... e, ja to nisam mogao da podnesem. I počeo sam da radim van pozorišta kako bih imao od čega da živim, a da ne moram da prihvatim svaku ulogu koja mi se ponudi...

O SVOJIM REDITELJSKIM AMBICIJAMA: "Režija je vrlo komplikovan posao, i reditelj koji tako shvata režiju, dobar je reditelj. Ukoliko se režija shvata kao prosta, jednostavna stvar, uzmeš, poređaš stvar... ugasi svetlo, upali svetlo, režija zbilja postaje jednostavna, i loša.

Režiranje kabarea? To je druga vrsta matematike. I za profesionalne reditelje."

O RAZLIKOVANJU OD DRUGIH: "Insistiram da budem normalan, da zadržim meru normalnosti. A ako se vama čini da se ja po ovom što radim, kako postupam u životu, razlikujem od drugih ljudi, to znači da okolina i sredina velikim koracima idu ka budućnosti, nekoj zadatoj, a da ja ostajem na zakonima i postulatima koji su vladali ranije. Ako govorim o pozorištu, mislim da se neko ko bi pročitao isti tekst koji sam ja imao, ne bi ni setio mog rešenja zato što je opterećen nekim drugim stvarima, nešto mu drugo odvlači pažnju. A rešenje koje sam ja našao i koje koristim u predstavi prečica je koja najbrže vodi do cilja. I najudobnije. Da sam znao još neku bolju prečicu i način koji bi me lakše doveo do cilja, uzeo bih to. Ali, pošto čovek živi u jednoj ovakvoj atmosferi, u prelomnim trenucima, razbijan uticajima istoka zapada i svega ostalog, toliko je rasturen da više i ne vidi cilj nego smatra da bi ta prečica koju mu je dao gospod bog, ovde u njegovoj zemlji, možda bila bolja i praktičnija ako bi se išlo okolo, samo zato što takvo rešenje koriste Amerikanci. Svi ljudi imaju svoje metode. I ako čovek ostane pri svojoj metodi, on je uvek originalan, iako je u suštini banalan. To bi se moglo i za mene reći, odnosno ja bih to mogao za sebe da kažem."

Sonja Ćirić

prethodni sadržaj naredni