Svetlo u mraku
Od saveta i selektora Salona mnogi očekuju da rade po principima
Zavoda za statistiku, da precizno obrađuju podatke o delovanju umetnika u
protekle dve godine. Na sreću takav postupak je nemoguć
Paradoksalno
"mračnoj" situaciji na otvaranju 41. Oktobarskog salona, te je
večeri, zapravo prvi put u svojoj istoriji, Salon doživeo snažan
"strujni udar", što je brojna publika mogla da spozna tek
narednih dana, kad "bi svetlo". Naime, selekcija Salona nikada
ranije nije obuhvatala toliki broj "radova na struju":
video-ostvarenja, video i slajd instalacija, web i kompjuterskih radova.
Ali i sam zapovedni ton slogana ovogodišnjeg salona – "Art on –
Millennium off", što će reći, umetnost uključiti – milenijum
isključiti, upućuje na futuristička stremljenja ove manifestacije.
Oktobarski salon, najobimnija i najznačajnija smotra savremene likovne
umetnosti u Srbiji, i najstarija kulturna manifestacija na nivou Beograda,
za četiri decenije postojanja prošao je kroz različite organizacione i
koncepcijske promene, Tako da je svake godine izvestan broj umetnika,
kritičara i publike, s pravom ili bez njega, manje ili više burno, zbog
toga izražavao svoje negodovanje.
KRITIKE: Ove godine u
javnosti su se prvi oglasili Sindikat samostalnih likovnih umetnika članova
ULUS-a i Umetnička grupa "Crni pravougaonik" sa stavom "da
izgled i koncepcija ovogodišnjeg Oktobarskog salona nisu u interesu
likovne umetnosti i da kao takav on ne pruža potpunu i pravu sliku o
vrednostima nastalim tokom protekle dve godine". Na primedbu koja se
tiče koncepcije, odnosno činjenice da su članovi saveta istovremeno i
selektori ovogodišnjeg salona, Kulturni centar Beograda, kao organizator,
i savet 41. Oktobarskog salona, nedavno su uputili saopštenje javnosti u
kom je objašnjena nužnost takve odluke i njena pravna zasnovanost. Što
se tiče primedbi da Salon pruža deformisanu sliku o našoj likovnoj
umetnosti, stvar je, čini se, kompleksnija. Naime, od saveta i selektora
Salona mnogi očekuju da rade po principima Saveznog ili Republičkog
zavoda za statistiku, odnosno, da precizno obrađuju podatke o delovanju
svih umetnika na teritoriji Srbije u protekle dve godine. Ipak, umetnost
je fluidna, eterična i teško ukrotiva disciplina, pa je takav postupak,
na sreću, nemoguć. No, aktuelna selekcija, za određene krugove, sadrži
i neke druge iritirajuće faktore i alergene.
Ove godine radove je biralo šestoro selektora. Težište izbora Darke
Radosavljević, Ljiljane Ćinkul i Lidije Merenik je na ostvarenjima iz
domena slikarstva, skulpture, grafike i proširenih medija, dok su Mirjana
Bajić, Gordana Marković i Miroslav Mušić birali dela primenjenih
umetnika, tako da selekcija obuhvata radove 88 autora – 46 iz oblasti
tzv. likovnih i 42 iz primenjenih umetnosti. Autor postavke arh. Ivan
Kucina nesumnjivo je težio da različitim zahvatima ostvari atraktivnu i
neuobičajenu postavku. Ipak, čini se da je tu svaki napor osuđen na
propast, budući da zdanje Umetničkog paviljona "Cvijeta Zuzorić"
ni u kom slučaju nema prostorne mogućnosti koje bi bile u stanju da podrže
jednu likovnu manifestaciju takvog obima i karaktera. Iako je ovogodišnja
postavka veoma disonantna i aritmična, arh. Kucina načinio je značajan
pokušaj umekšavanja granica između slikarstva, skulpture, grafike, proširenih
medija i primenjenih umetnosti, čime je indirektno naglašen i
problematizovan odnos estetskog i utilitarnog u produktima i jeziku
savremene umetnosti.
RADOVI NA STRUJU: Ovogodišnji
salon, pripreman u vremenima koja su prethodila 5. oktobru a otvoren u
"danima posle", aktualizovao je problem shvatanja i odnosa
tradicionalnog i savremenog, internacionalnog i lokalnog, institucionalnog
i vaninstitucionalnog, oficijelnog i alternativnog. Tokom protekle
decenije zvanična kultura je, iznad svega, protežirala umetnost
tradicionalne orijentacije sa nakaznim i iskrivljenim shvatanjem određenja
genius loci, odnosno, ostvarenja provincijalnog karaktera, u kom su
dominirali bukvalizam, patetika, nacionalni patos, zavičajna poetika, što
je rezultiralo, pre svega, prevagom anahronizma i kiča. S druge strane,
ono što može da se smatra savremenim likovnim izrazom bilo je
potiskivano u geto alternative. Na ovom salonu preovlađuju radovi
savremenog likovnog senzibiliteta, čiju najistureniju tačku čine
"radovi na struju", koji publiku usmeravaju ka novoj i drugačijoj
recepciji i komunikaciji sa umetničkim delom. Sve u svemu, i pored određenih
manjkavosti, aktuelni Salon je generalno načinio mali ali značajan
iskorak ka evropskom i svetskom shvatanju savremene umetnosti.
Danijela Purešević
