Vetrometina devedesetih
Kamerna priča o zlu i nasilju donela je generacijski rez
Film
Mehanizam Đorđa Milosavljevića
imao je privilegiju da otvori domaću bioskopsku istoriju i postane međaš
ere PS-a (posle Slobe). On je svoj bioskopski zalet uzimao od proleća, a
onda kada je lišće počelo da žuti, zahvaljujući pametnoj proceni
producenta "Horizont 2000", i Ivane Mihić, kreće na uspešnu
međunarodnu turneju (Montreal, Toronto, Tel Aviv, Kotbus...). Uspeh u
inostranstvu došao je na teren koji su utabali kod nas nepravedno u delu
kritike potcenjeni Točkovi, a
kao i za film Nebeska udica,
Milosavljević je autor priče i koscenarista.
Film je izbegao procenjivanje na domaćim festivalima, tačnije direktan okršaj Milosavljevića scenariste i Milosavljevića reditelja, a na jedinom megdanu u Novom Sadu, pobedu je odnela Nebeska udica. Ono što najviše imponuje autorima najmlađe generacije srpskog filma jeste Milosavljevićevo komparativno prisustvo u medijima stripa, drame i – konačno – filma, gde je strpljivo čekao svoju šansu, krčeći put kao scenarista projekta svojih kolega reditelja sa beogradskog Fakulteta dramskih umetnosti. Prosto imponuje stepen pragmatičnosti autora koji je znao da sačeka pravi trenutak, i da ukazanu šansu maksimalno iskoristi. Mehanizam u velikoj meri odlikuje ta ekonomičnost i racionalnost.
Potpisnik scenarija, najveći scenaristički autoritet kinematografije Gordan Mihić nakon dužeg vremena demonstrirao je svoje visoke standarde u kamernoj priči o zlu i nasilju, čiji su koreni u "crnom talasu", a krošnja na vetrometini srpskih devedesetih. Milosavljeviću nije bilo baš najjednostavnije s bremenom ovakvog scenarističkog autoriteta, pa je sopstveni autorski prostor potražio u rediteljskom rukopisu, koji je kodifikovao u Točkovima, inače bliskom manirizmu devedesetih savremenog američkog filma posle fenomena zvanog Tarantino. Svoje filmske uzore Milosavljević licitira od prvih kadrova koji u sećanje prizivaju Serđa Leonea (Dobar, loš, zao) i njegovu čuvenu "opersku uvertiru" Bilo jednom na divljem zapadu. Milosavljević uveliko polaže na ikonografiju, tretirajući vojvođansku ravnicu na način između Besnog Foka i Farkadžina, kao vestern panoramu, pozornicu za večni sukob između mnogo zla i sasvim malo dobra.
Bez direktnih političkih referenci, film ostavlja na volju gledaocima da ga čitaju kao metaforu o večitom ili našem personalnom zlu poslednje dekade. Kamera često izabira i neočekivane uglove. Tu je ipak sasvim dovoljno prostora u kojem se komotno oseća Nikola Kojo koji zna sve tajne mehanizma glume od anderpleja do šmire, a Ivana Mihić je doživela dvostruki zvezdani trenutak kao producent i glumica, koje se nisu previše jedna drugoj mešale u posao.
Ovo je amblematičan film za definitivan generacijski rez u srpskom filmu, jer Mehanizam je svestan tradicije matične kinematografije (pomenuti "crni talas") ali i dovoljno otvoren prema filmskom svetu čuda koji je vladao poslednjih godina, i kao duh iz boce izbijao, ako nikako drugačije, na piratskoj sceni. Ovaj filmski krek ostaviće vidan trag na srpskom filmu XXI veka. Zato je on i dobar povod za razgovor o nultoj godini srpskog filma. Kinematografija ne postoji. Filmski polufabrikati (kao i Mehanizam) dovršavali su se na raznim evropskim destinacijama (Budimpešta, Sofija, Atina, Beč, Cirih...), da bi kao gotovi proizvodi najčešće bili prošvercovani u matičnu zemlju i bili prikazivani u nepostojećoj bioskopskoj mreži sa trofejnom tehnikom, u dva i po Dolby dds bioskopa koliko ih imamo. Ipak, ovi i ovakvi filmovi nižu uspehe u svetu, stvarajući iluziju o kinematografiji koja ne postoji. Ovu situaciju su iskoristili mladi autori (Zečević, Andrić, Milosavljević), a sa druge strane ona je bila purgatorijum za nekada najuspešnije (Šijana, Markovića, Karanovića) koji ne mogu ili ne žele da učestvuju u filmskoj igri s novim pravilima.
Bez finansijske podrške državnih institucija, i samim tim ideološke šape, najmlađa generacija srpskog filma na kraju se suočava isključivo sa autocenzurom.
Dodatnu gužvu na sceni čine filmovi koji nastaju zahvaljujući blagodetima digitalne tehnologije, i koje od bioskopa deli samo transfer na filmsku traku. Poslednji takav projekat potpisao je Milutin Petrović, koji će sredinom novembra reprezentovati srpski film u zvaničkoj konkurenciji 49 Filmskog festivala u Manhajmu. Zemlja istine, ljubavi i slobode granični je primer produkcijskog minimalizma, koji otvara nove perspektive u dijapazonu od Belaćevića kao arhireprezenta "filmske naivne umetnosti", do tandema Bjelica/Pajkić i Dorćol/Menhetna koji još nisu stigli do celuloida, ponajviše zbog skepse domaćih distributera koji i dalje više veruju posrnulom Holivudu, iako sve govori protiv toga.
Dinko Tucaković
