Istok je istočno
Adam Zagajevski: Mali Larus; izbor i prevod s poljskog Biserka Rajčić;
Stubovi kulture, Beograd,
2000
1. Kada se pisac bavi isključivo sobom, vlastitim slabostima,
vlastitim životom i zaboravi na objektivni svet i traženje istine.
2. Kada se pisac isključivo bavi istinom sveta, objektivnom stvarnošću,
odmeravanjem pravde, razmatranjem ljudi, epoha i običaja, a zaboravi na
sebe, na vlastite slabosti, na svoj život.
(Adam Zagajevski: Dva defekta
književnosti)
Jedna od esejističkih knjiga značajnog savremenog poljskog pesnika i
esejiste Adama Zagajevskog (rođ. 1945. u Lavovu, današnja Ukrajina),
objavljena svojevremeno u emigraciji, zove se Solidarnost i samoća. Prva reč naslova, dakako, osim onog
"uobičajenog" značenja, upućuje i na istoimeni poljski
sindikat – iliti formu masovnog otpora Poljaka komunizmu, tlačenju i
okupaciji njihove zemlje – kao metaforu
društvenog angažmana; u tom istom ključu, samoća
je zapravo umetnikovo bavljenje "večnim" temama, po strani od strasti
epohe. Ovaj naslov možda najbolje sažima duh njegovog dela, raspolućenost
između (višedecenijskog) spisateljskog saučestvovanja u rvanju s
naizgled nesavladivim demonom bratsko-usrećiteljskog
totalitarizma sa nepreglednog tundrasto-tajgastog Istoka, i njegove gotovo
"arhaične" zaokupljenosti pesništvom, kao nečim što,
naizgled, jedva da je od Ovoga sveta.
Mali Larus, šarolika zbirka
dužih, kraćih i najkraćih eseja i pabiraka, ponekad tek lucidnih aforizmolikih krokija – a sve to u
naslovom sugerisanoj formi leksikona – koja je nastajala negde od
sredine osamdesetih do sredine devedesetih (dakle, i pre i posle pada
Berlinskog zida) bila je, očito, za Zagajevskog najzgodnija forma za
razjašnjavanje, sebi i drugima, te svoje kontroverzne po-etike.
S jedne strane, Zagajevski se bavi pesnicima,
piscima & ostalom menažerijom – što kaže M. Pantić po M. Đorđeviću
– tj. onima koji su, često tek sasvim posredno, ili čak zahvaljujući
tajanstvenoj sili odbijanja –
uticali na njega: od Rilkea, Bruna Šulca, Tomasa Mana, Ničea i Herberta
do, recimo, Ernsta Jingera i Gotfrida Bena, tih samosvojnih, izuzetnih
umetnika koji su podelili početno oduševljenje nacizmom s milionima
zadriglih i frustriranih nemačkih klajnbirgera;
Zagajevski traži u njihovim životima i knjigama korene i razloge ovog,
makar kratkotrajnog, a opet nikako slučajnog i s njihovim delom
nepovezanog moralnog slepila. Na drugoj strani, Zagajevski se u bezbrojnim
mini-ogledima s opsesivnom učestalošću vraća (na način koji nema baš
ničeg zajedničkog s lamentacijama južnoslovenskih književnih nadostrepnih nacionaca!) sudbini malog naroda stešnjenog među
okrutnim i samoživim gigantima – a to je, pre svega, baš tako poljski,
zar ne?... poluanonimnom tavorenju skrajnutih književnosti one
neuhvatljive "srednjoistočne Evrope", urakljene između knute
Velikog Brata i nadmene ravnodušnosti Zapada, neprekidnom Teroru
Istorije, sve jačem, a odnekud sve težem za definisanje i sagledavanje
što idete dalje na Istok (koji je za ljude u ovom delu sveta uvek negde
dalje, negde istočno...), orgiji "izama" koji su poharali deo sveta
između Imperija, beznadnom sivilu jednog Međusveta koji se – bez svoje
volje – nalazi u Večitom Provizorijumu, u Čekaonici Za Večito Bolju
Budućnost; no, Zagajevski se takođe bavi i neizvesnostima koje Istoku
donose jedva dočekane – tj. jedva
doživljene – promene, s neizlečivim skepticizmom čoveka
svakodnevno mlaćenog od Istorije, pomalo neodlučnog pred belinom
onog Sutra: "Slama se ogavna civilizacija; ali ona me je
formirala, protiv nje sam se bunio, od nje sam pokušavao da pobegnem;
hteo ili ne hteo obeležen sam njom. Neću brzo saznati šta mi se
dogodilo."
Ovo je tematsko dvojstvo kod Zagajevskog, dakako, sasvim uslovno; najčešće
se teme i motivi isprepliću, a pisac gotovo ni za trenutak ne popušta u
svojoj stilskoj briljantnosti i očaravajućoj svežini uvida. Otuda je "Mali Larus" kao nekakav
nenametljivi ogledni priručnik
dobrog esejističkog pisanja, kao "uzgred" ispisani antidijalektički antibarbarus, knjižica koja pravom čitaocu,
usuprot dobu Jedne Istine, nudi gomilu vešto raspršenih slika koje se i
te kako tiču svih koje je ikada prožimala studen onog vetra što dolazi
tamo negde iza Karpata, prosviravajući ljudske kosti, te klackave igračke
Istorije.
Teofil Pančić
