Misteriozni monah
Predstava: Jegorov put
Režija i tekst: Vida Ognjenović, Igraju: Svetlana Bojković, Svetozar
Cvetković, Irfan Mensur
U prvom delu nedelje u kojoj se festival Grad teatar Budva predstavio
beogradskoj publici na sceni Ateljea 212 prikazana je najnovija produkcija
ovog festivala, komad Vide Ognjenović Jegorov put u režiji same autorke.
Drama Vide Ognjenović zanimljivo i ambiciozno je zamišljena.
Pseudoistorijska priča o ruskom plemiću koji se, početkom prošlog
veka, zamonašio u manastiru pored Budve i zavetovao ćutanjem kako bi
okajao grehe, služi samo kao dramaturška okosnica oko koje treba da se
razviju brojne teme. Spisateljicu, izgleda, najviše zanima sâm taj
uzbudljivi, šaroliki i intrigantni multiukulturni milje crnogorskog
primorja s početka XIX veka (austrijski okupatori, ruski avanturisti,
lokalni živalj, pravoslavno i katoličko sveštenstvo), odnosno mogućnost
da se, kroz pojedinačne sudbine, opišu različiti civilizacijski sudari,
koji su uvek žestoko i dramatično uticali na život ljudi sa ovih
prostora. S druge strane, spomenutu dramaturšku okosnicu, sudbinu
misterioznog monaha, spisateljica želi da iskoristi da bi na značenjskom
planu suočila dva suprotna životna koncepta – Jegorov put, zasnovan na
ćutanju, predanosti, prividnoj pasivnosti, i Kancelijerov put, zasnovan
na raspričanosti, odlučnosti, prividnoj aktivnosti; to suočavanje, u
kome se ogledaju najveće intelektualne ambicije komada, završava se
pobedom Jegorovog puta.
Međutim, ovako široko postavljene ambicije ne donose potpun rezultat,
jer razuđeno opisivanje složenih civilizacijskih protivrečnosti određenog
miljea više predstavlja građu za roman nego za dramu. Iza ove opaske ne
stoji konzervativno zalaganje za klasicističko "jedinstvo
radnje"; epska raspričansot može da opstane u drami, ali je onda
potrebno da svaka pojedinačna priča, koliko god mala bila, bude sadržajna,
slojevita, produbljena, da jednom rečju, predstavlja dramu za sebe.
Upravo je to ono što nedostaje Jegorovom
putu: sve pojedinačne priče i njihovi protagonisti samo su ovlaš
markirani, a od publike se očekuje da u njih apriori poveruje. Zato što
jednom zamišlja neki prijem u Beču, mi treba da poverujemo da Alma pati
od snažne nostalgije u crnogorskoj nedođiji (u predstavi glumica
Svetlana Bojković nije prevazišla ovaj problem); iz prostog dramaturškog
fakta da je došla u potragu za ocem, sami treba da izmaštamo lik i životnu
priču Jegorove kćeri itd. Tako se na kraju stiče utisak da je, nažalost,
komad ipak ostao na nivou nacrta za jedno buduće, zanimljivo i značenjski
ambiciozno dramsko delo.
Vida Ognjenović kao reditelj trudila se da isključivo u radu s
glumcima, bez ikakvih scenskih efekata, produbi i razvije dramske
situacije i likove; ovaj trud doneo je različite rezultate. Bez i jedne
jedine reči teksta, iza spoljne pojave zanetog bogomoljca, Svetozar
Cvetković je diskretnim sredstvima čvrsto i sigurno postavio Jegora kao
inteligentnog, osećajnog pa čak i temperamentnog čoveka sa bogatim životnim
iskustvom, koji prati i reaguje na sve što se oko njega dešava. Međutim,
njegov protivnik nije bio na visini zadatka: želeći, valjda, da pruži
veću voluminoznost liku austrijskog Kancelijera, Irfan Mensur je ovaj lik
spolja, bez imalo dramskog utemeljenja, "ukrašavao" nekim klišetiziranim
predstavama o (h)otmenom ekscentriku (neurotično trljanje prstiju i
hvatanje za čelo, nervozan smeh, bizaran, feminiziran način sedanja u
stolicu itd.). Snažno potencirajući ova glumačka sredstva, Mensur je na
kraju postigao da lik Kancelijera poprimi komičnu, gotovo karikaturalnu
dimenziju. Ovakav rezultat ne ugrožava samo postavku pojedinačnog lika
već i spomenuti središnji značenjski sukob između dva koncepta života:
u svojoj komičkoj preteranosti, Kancelijerov izbor je toliko očigledno
loš da zbog toga cela predstava poprima neželjeni ton otvorene didaktičnosti.
Iz preostalog dela ansambla treba izdvojiti dvoje mladih glumaca,
Nenada Jezdića i Jelenu Đokić. Jezdić je vrlo plastično doneo lik
prostosrdačnog, otresitog, poštenog, ali i lukavog seoskog momka.
Scenska pojava, temperament i šarm Jelene Đokić su tako raskošni da
uspevaju da prevaziđu i spomenute osujećujuće faktore linearno
napisanog lika Jegorove kćeri. Pored njih, sigurno treba izdvojiti i
Petra Kralja, koji je na malom prostoru postavio lik neobičnog,
avanturistički nastrojenog, slobodoumnog sveštenika-robijaša, čija
hrabrost i odlučnost probijaju i sveprisutni strah od smrti.
Na kraju treba istaći da se danas, kada na našim scenama haraju razni
estradni tulumbusi, predstava Jegorov
put, i pored dramaturških nedorečenosti i s njima povezanih
pojedinih opštih mesta, problema s ritmom, pa i teatarskog
konzervativizma, ipak izdavaja kao ozbiljan i dostojanstven umetnički
poduhvat.
Ivan Medenica
