Rent-a-haker
Sve više mladih stručnjaka kreira sajtove za hiljadu i po maraka
mesečno a da praktično ne zna za koga radi
Cinična
globalna istina ogleda se i u tome što tzv. treći svet, kojem i mi
pripadamo, svoju "sreću", odnosno komparativnu prednost vidi u
jeftinoći svoje radne snage, to jest u mogućnosti preduzetnika iz obećanih
postindustrijskih zemalja da našem uposleniku za određeni posao plate četiri,
pet, deset ili ko zna koliko puta manje nego što bi morao svom
"zemljaku". I tu armiju, uslovno rečeno, potplaćene radne
snage ne čine samo polukvalifikovane radnice čije ruke na nekim
pokretnim trakama prave, recimo, "najk" šorceve, već i
vrhunski osposobljeni kadar.
U današnjoj Srbiji to su, na primer, visokostručni programeri, od kojih bi se neki mogli nazvati i pravim magovima softvera. U oblasti kreiranja raznoraznih kompjuterskih programa kod nas, moglo bi se reći, cveta crni biznis.
"Znam da radim za stranog poslodavca i znam da je taj posao za njega izuzetno unosan, kao što i za mene koverat sa hiljadu i po maraka svakog prvog u mesecu predstavlja 'punu šaku brade', pošto imam u vidu primanja ljudi oko sebe", govori za "Vreme" jedan od mnogobrojnih Beograđana koji je svoje programersko znanje i rad "udružio" s praktično nepoznatim "gazdom" sa Zapada, a da pri tome nije potpisivao nikakve papire niti bi ikome mogao dati vizit-kartu s imenom firme za koju radi i preciznom definicijom njene delatnosti. Trougao o kojem govorimo čini, dakle, naš programer, strani poslodavac i, važno je reći, strani klijent.
Informatička manija je, kako kaže naš sagovornik, u razvijenim društvima tolika da se za kompleksniju prezentaciju na webu, na primer, može čekati i do dva meseca. Svako ko tržištu nudi bilo šta mora na doličan način biti prisutan na mreži, mada je prošle godine udeo trgovine obavljene preko interneta u Sjedinjenim Američkim Državama iznosio svega jedan odsto u celokupnom prometu roba i usluga. Za tu "doličnu" reprezentaciju u virtuelnom svetu se i izdvajaju znatne sume novca, pa za kreiranje jednog ozbiljnog sajta za ozbiljnog naručioca može da se naplati i stotinu hiljada maraka. Veštom biznismenu koji je "nab'o" takvu mušteriju i te kako se isplati da za taj posao "na divljaka" angažuje sposobne a nimalo skupe programere i web dizajnere u tamo nekoj egzotičnoj Srbiji, u kojoj, začudo, takvih likova ima dosta uprkos dubokoj bedi i zaostalosti. Mnogo je, stoga, na ovdašnjem neregulisanom programerskom marketu rada i svojevrsnih biznis avanturista, onih koji igraju samo jedno leto. Ima, naravno, i onih vrlo ozbiljnih koji su imali namere da u saglasnosti s našom legislativom otvore "prava" predstavništva, ali je rat – što s našim destimulativnim propisima, što sa donedavnim aparatom večno gladnim podmićivanja – uglavnom bilo nemoguće dovesti do kraja na svestranu korist.
Ovako, ljudi sede za svojim kompjuterima u nekim pristojnim poslovnim prostorima, zarađuju hleb nasušni i povremeno se pitaju šta bi kazali ako bi se slučajno jednog dana pojavio neki čika iz inspekcije rada i upitao ih šta i za koga rade. Na njihovu radost, to se uopšte ne događa, što je opet fenomen koji bi zahtevao posebno rasvetljavanje i posebnu priču. Niko od tih misterioznih preduzetnika iz sveta ne računa na naše klijente, jer je ovde programerski posao još neverovatno potcenjen." "Kod nas za hiljadu maraka možeš dobiti sajt kao za NASA-u", kaže naš sagovorvnik.
Iako ljudi sa velikim programerskim potencijalom sreću mahom traže pod suncem tuđeg neba, tu je i dalje vrlo velika ponuda ljudi veoma solidnih sposobnosti, čak i ako nemaju očekivano formalno obrazovanje, a da se ne govori o onima koji su sa Elektrotehničkog, Prirodno-matematičkog ili Fakulteta organizacionih nauka. Oni koji imaju diplome koje je moguće nostrifikovati, i koje odgovaraju formalnim zahtevima kompanija na Zapadu (a tamo su u nekim stvarima krajnje formalni), uglavnom su uspeli da odu preko granice. Među onima koji još ovde sede a "znaju znanje" preovlađuju oni koji nemaju "crno na belo" dokaz vlastite stručnosti, koji zbog izbegavanja vojne obaveze ne mogu da dođu do pasoša ili, pak, oni koji svesno prihvataju da kod kuće zarađuju znatno manje nego što bi zarađivali u tuđini, pošto je i to manje u siromašnoj im domovini skoro ravno bogatstvu. Posle svega rečenog, neki Srbin sklon negovanju nacionalnog ponosa rekao bi kako, eto pripada, sorti posebno predodređenoj za tehnologije savremenog i budućeg trenutka. Izvor "Vremena" objašnjava, polazeći od sopstvenog iskustva, kako je nemaština zaista pospešujuće delovala na umnožavanje kvalitetne programerske populacije: "Mi smo teško dolazili do kompjutera, još teže smo te mašine mogli da zamenimo za modernije, pa smo se naučili da iz onog čime raspolažemo izvlačimo maksimum, na šta 'razmaženi' zapadnjak nije prinuđen. Meni bi i sada jedna 486-ica bila korisnija nego nekome pentium. I iz te muke su nicali odlični softveraši, često i autodidakti."
Radovan Kupres
