Ko su siročad "nove Srbije"?
Čak
i najveći entuzijasti glede vaskolikih društvenih promena u zemlji
Srbiji moraju da priznaju da u svemu što nam se ovih dana i nedelja dešava
ima nečeg nepatvoreno šokantnog:
zamislite da vam je, recimo, pre samo tri meseca neko rekao da će za tri
meseca jedna Nataša Kandić biti draga gošća TV Novi Sad, dakle one
iste televizije koja je koliko do malopre bila ekskluzivni zabran za
suklate, zamlate i božjake svih fela, one iste paramedijske ustanove
zatvorenog tipa u kojoj ste takoreći do juče mogli dospeti pred kamere
da divanite o "društvenim problemima" samo ako imate ćagu
crno-na-belo od Ovlašćenog Lica da ste i Ludi i Zbunjeni u isto vreme, i
da se ta dva pola vaše složene ličnosti kreativno nadopunjuju! E sad,
ako je to toliko zapanjujuće za one koji su priželjkivali nešto takvo
– no su mislili da će do toga još da popričekaju – možete
zamisliti kakav je to tek šok za
sistem onih koji celu ovu Promenu doživljavaju kao Trijumf Satane!?
Tim ljudima je sada najteže: s jedne strane, mentalni
opijati na kojima su živeli deceniju i kusur preko noći su povučeni
iz prodaje, pa ih sada drma žestoka apstinentska kriza; s druge strane, u
zamenu im je ponuđen tako jak protivotrov da se ceo njihov hemijski
mutirani organizam buni protiv toga. Otuda me nije naročito iznenadio aftermath ovog medijskog nastupa direktorke Fonda za humanitarno
pravo na mediju koji je bio ekskluzivno vlasništvo onih naročito opako zaraženih: kako javlja "Beta", već tokom
emisije TVNS je dobila anonimnu pretnju da će fasovati bombu u zgradu
(nakon čega je policija hitro postavila obezbeđenje); no, zanimljivije
od toga je da su se, po istom izveštaju, "tokom čitave emisije, kao
i sutradan ujutro, u TV Novi Sad javljali brojni građani i gledaoci koji
su upućivali pogrdne i preteće reči zbog gostovanja Nataše Kandić".
Neko će, klasično vaspitan, primetiti da nije
lepo pretiti bombom ljudima samo zato što ti se ne dopada ono što
oni ili njihovi gosti pričaju; tačno, ali sasvim nedovoljno za objašnjenje
slučaja, štaviše, idealno za odvođenje na pogrešan trag. Bombaške
pretnje su, same po sebi, nedvosmisleni akt
agresije; u narečenom slučaju, nešto mi govori da upućivači
pretnji svoj čin ne doživljavaju tako. Naprotiv, oni su ubeđeni da je u
pitanju tek nužna samoodbrana
pred agresijom jednog jezika,
jednog, što naš narod kaže, diskursa
– a nema ničega vaistinu izvan
jezika, zar ne? – koji saopštava sve ono što oni ne žele da čuju,
sve što ugrožava njihovu sliku-o-sebi, njihovo narcističko utemeljenje
u kolektivnom identitetu; onaj
ko zna išta o tome šta obično govori Nataša Kandić, i šta njeni
podaci (raz)otkrivaju o buđavosti i truleži popularnih pučko-mitskih
predstava "nas" o "nama", razumeće dobro o čemu se
ovde radi. Otuda je pretnja upućena Nataši K. ili mediju koji prenosi
njene reči, u nekom nesumnjivo patološkom smislu zapravo vapaj
očajnika, krik nemoćnog besa ubogog ljudskog stvora koji je začepio
uši voskom, a kada ni to nije sasvim pomoglo preostalo mu je samo da ućutka
ceo svet; pošto se to u startu ispostavlja kao nemoguće, on shvata
da od nekud mora da se krene. Pa
kreće od onoga ko ne samo da mirno i staloženo izgovara Neizrecivo, nego
to još – što je u ovom slučaju čak i važnije, tj. iritantnije
– to čini sa mesta koje je godinama bilo Njegovo ("bombaševo"),
godinama rezervisano za onu omamljujuću Naraciju koja je, doduše, u
korenu Bolesti, ali koja ovisniku daje privremeno osećanje olakšanja.
Sistematsko kontaminiranje je bilo isuviše dugo, temeljito i vešto
– a bilo je vešto jerbo se
baziralo na eksploataciji već postojećih predrasuda, mitova i tabua
(koji su samo vrebali da padnu tanušni civilizacijski
obziri, pa da grunu u svom punom smradnom veličanstvu), a ne na veštačkoj
proizvodnji novih – i bilo je, treba reći, isuviše
uspešno da bi se masovnije "skidanje" sa opijata moglo
desiti brzo i lako. Onaj latentno fašistički potencijal kakav u nekakvom
ličinkasto-larvastom obliku postoji u svakom društvu i čeka svoju šansu,
spektakularno se rascvetao "na ovim prostorima" od kraja
osamdesetih, i u lokalnim staklenicima
je odgajena impozantna masa zapuštenih ljudskih bića koja bismo mogli
nazvati đubre-čovek. Ne, ovo nije uvreda: ovo nikako nije isto što i čovek-đubre,
dakle čovek-koji-je-đubre; naš tužni junak, đubre-čovek
(trashman!) je čovek pun đubreta.
Čovek zagađen višegodišnjim konzumiranjem propagande mržnje i
netrpeljivosti prema Drugačijem; u hrišćanskom vokabularu, čovek opsednut
Nečastivim. To đubre je, dakle, uneto spolja – mada ne odričem
zasnovanost primedbe da ne može biti slučajno što je u nekome niklo, a u nekome ne – i postepeno je osvajalo sve veći deo
"mentalnog sadržaja" svog domaćina; na kraju, od ranijeg čoveka
je ostala samo ljuska, deformisana u grimasi mržnje. Sve su to, dakle,
fini ljudi, privatno mahom pošteni i pristojni, dobri očevi i Tihi
Susedi, samo, eto, prilično dezorijentisani...
Nije šala, uopšte: đubre-čovek
je finalni produkt jednog sistematskog
raščovečenja, dakle pravi Junak Našeg Doba: on sedi kod kuće (u
kojoj se sve raspada), češe se po golom stomaku naduvenom od podriguše,
daveći se u svojoj Praznini koja je pre čuvenog 5. oktobra bila nekako manje
gola; čak su ga i rođena deca (koja su u Otporu)
ismejala, a žena ionako o njemu ne misli ništa lepo; i onda dođe još
nekakva kalaštura da mu palamudi ovo-ono Protiv Našeg Naroda, protiv jedinog čvrstog uporišta,
jedine usidrene vrednosti u njegovom zađubrenom životu, u kojem je on
odavno sporedna ličnost; a Ova još brani Šiptara, poslednju ideološku
monadu, poslednju kreaciju ideološke mašte koja mu je preostala za poštapanje
svog uverenja da je i on od nekoga Bolji... Najmanje što takav čestiti domaćin može da uradi je da okrene telefon i da negde,
kod nekoga poseje Strah, da proizvede Strepnju kod Drugog – primoranog
time da ga primeti, da ga Uzme U Obzir! – kao poslednji dokaz da ga ima,
da postoji. Posle toga, đubre-čovek
će spokojno zahrkati, do sledeće prilike. A ove će se množiti, jer je
Ćorava Kutija progledala, i na njoj ima sve manje mesta za stare, dobre
opijate, za sedative jedne egzistencijalne promašenosti.
Eto, to je taj bizaran raspored stvari posle 5. oktobra: proizvođači
đubreta su malo indisponirani, a njegovi distributeri sklonjeni daleko od
radoznalih pogleda, u bubašvabinski mrak iz kojeg su onomad izmileli;
ostali su, međutim, njegovi konzumenti-ovisnici, taj prezreni sloj Nove
Srbije koji se prošvercovao iz Jučerašnjeg Sveta, ta Nova Siročad, ti
naprasno napušteni ideološki
narkosi, ostavljeni na suvom, bez uporišta i orijentira, da mlataraju
okolo, pa koga pogode. Natovareni đubretom kao stranim telom s kojim su
se srodili, a koje odjednom više nikome nije potrebno, oni tužno
glavinjaju Novim Svetom, stranim i neprijateljskim, tražeći Krivca za
svoju ljudsku propast. Kasno je: nikada neće naučiti gde da ga traže.
Teofil Pančić
