Izjava
nedelje
Nema smisla da podnosim ostavku jer ljudima dugujem pare.
Inženjer Milutin Mrkonjić,
direktor Direkcije za obnovu i izgradnju
DANKO ĐUNIĆ,
nekada ministar i saveznoj vladi, sada predsednik Upravnog odbora u
Ekonomskom institutu, odgovara na pitanje zašto ga "za sada"
neće biti ni u jednoj vladi:
"Pa znate, ja sam sa jedne strane dovoljno star i iskusan, a sa druge
gledao sam onaj film Džemsa Bonda "Nikad ne reci nikad". Nema
tu nikakve namere ni ambicije. Mislim da u vladi treba da se nađu oni
koji su kao članovi neke partije izašli na izbore i na izborima dobili
to pravo i obavezu. Smatram da amaterima nije mesto u politici. Ja imam
drugu profesiju. Ali, opet kažem, gledao sam Džemsa Bonda."
("Blic news")
VUK
DRAŠKOVIĆ,
predsednik Srpskog pokreta obnove, komentariše "poslednja zbivanja u
SPO-u i oko njega":
"Posle septembarskih izbora i događanja od 5. oktobra, članove i
pristalice SPO-a obuzela su dva istovremena osećanja: radosti i tuge.
Radosti, zato što je pao Slobodan Milošević i što je 5. oktobar
predstavljao završni udarac 9. marta i još stotina demonstracija i žrtava
SPO-a prilikom desetogodišnjeg atakovanja na Miloševića i njegov
poredak zla. Tuge, zbog toga što u momentu pada tiranina SPO nije bio u
pobedničkom timu Demokratske opozicije Srbije, bez obzira na to što je i
DOS osnovan u prostorijama SPO-a i što su 5. oktobra prvi koji su ušli u
Skupštinu i TV Bastilju nosili zastave SPO-a. Ta pomešana osećanja koja
su razumljiva izazvala su i različite reakcije, kolebanja i sporenja, što
je takođe razumljivo.
("Blic news")
GORČIN
STOJANOVIĆ,
u redovnoj kolumni, piše o sopstvenoj jugonostalgiji, pa između ostalog
kaže:
"...Sa akademicima, nemilosrdni komunizam proterao je i mnoge
fudbalere. I oni su došli u grad i postali veliki igrači. Da nije bilo
tog groznog jugoslovenskog komunizma, ta zdrava i rumena deca jurila bi
svoje krpenjače ili one kugle od kravlje dlake što ih se moglo videti u
pionirskim odmah da kažem, odvratnim socrealističkim listovima, deljenim
na časovima Poznavanja prirode i društva. Ne bi, dakle, ni ti zdravi
ljudi, za razonodu dolazili u grad, nego bi ostali gde su rođeni, u
divnoj nepatvorenoj, neiskvarenoj i sasvim nedekadentnoj Prirodi. Sa njima
bi ostali i tumači njihove nesreće, pa ne bi morali da proklinju taj
strašni totalitarizam koji ih je doterao pravo među redovno i vanredno
članstvo."
("Blic news")
ALEKSANDAR
VULIN,
nekadašnji visoki funkcioner Jugoslovenska levice, objašnjava sa kojim
obrazloženjem ga je Glavni odbor isključio iz stranke:
"Obrazloženje je bilo zanimljivo. Malo sam se i smejao tome. Rečeno
mi je da to što ja govorim nije moja ideja već dalekih centara?! Pošto
'strani plaćenici' i 'domaći izdajnici' više ne prolaze na televiziji,
moraju nekome da ih kažu. Profesorica mi je dala zanimljivu primedbu –
da nisam dovoljno lukav. Nije mi jasno šta znači 'isključen zato što
nije dovoljno lukav'. Nisu mi mogli prigovoriti ideološke greške, kao ni
bogaćenje i korišćenje privilegija..."
("Večernje novosti")
MOMO
KAPOR,
slikar i književnik, priča o sreći:
"Sreća ne postoji u opisu mog radnog mesta. Za pisca to je
nepristojna kategorija, kao i razočaranje. Pisci nisu navijači dva zaraćena
tima, ne izleću na teren da se tuku, oni su samo svedoci ili sudije, koje
često oba tima hoće da prebiju."
("Nada nova")
MARGIT SAVOVIĆ,
nekadašnji savezni ministar, govori o muškarcima:
"Kad počnem da razmišljam o muškarcima, mozak mi se odmah
isprazni. Ne mogu da se setim ni jedne jedine stvari koja bi me oduševila
u vezi sa 'jačim polom'. Neverovatno koliko su muškarci spremni da ulože
truda i sakriju svoje emocije, da se pokažu kao 'ratnici', jer je za njih
'muška' stvar kad nešto osvoje, kad nešto stvore u borbi. Valjda je to
u genima na ovim prostorima. Muškarcima je karijera najvažnija. Njoj sve
podređuju.
Često
kažem da, nažalost, nemam sreće sa muškarcima. Oni me se verovatno
boje, imaju suviše respekta i ne smeju da mi priđu. Već sam snizila
neke svoje kriterije. Od muškarca ne očekujem da je atraktivan, već
negovan i da se bavi sportom. Da ne dozvoli sebi da u nekim tridesetim
godinama ima veliki stomak i da je lenj. Neophodno je da je duhovit i pošten.
Ne treba da mi kupuje poklone i cveće već da ume da me sluša i razume!
Da ima stila. Da se ta duhovna i svaka druga spona može uspostaviti na duži
period. U kineskoj Tao filozofiji piše da 'nema ničeg pogubnije za
ljubav nego kad su partneri jednakog iskustva ili neiskustva'. Kinezi
priznaju ljubavnu vezu između starije žene i mlađeg muškarca ili
obrnuto, ali je kod nas baš to na udaru."
("Nada nova")
Na pitanje da li je koristila lepotu da bi završila neki posao kaže:
"Moram da priznam, da! Kada nisam uspevala, ponekad, nešto da završim,
obraćala sam se svojoj sekretarici: Sada ću ja to drugačije – obući
ću najkraću suknju, pa da vidim da li će me opet odbiti!"
("Svedok")
ANTONIJE
ISAKOVIĆ,
akademik, nekad SPS-ov odbornik u gradskoj i poslanik u republičkoj
skupštini, priča:
"Ja sam se zapravo ogradio od Miloševića kada je on bio u snazi kao
predsednik države. Sada kad on nije više to što je bio, ja i ne osećam
potrebu da govorim o njemu. I sada, na neki način, ostao sam levičar,
ali prvenstveno demokrata sa humanističkim ubeđenjima. Hoću da čujem i
drugo i obrnuto mišljenje. Nisam za to da se nekome zabrani da misli i
govori ako je to različito od establišmenta."
SAŠA VASIĆ,
kantautor i neženja, o braku kaže:
"To je vrlo važna odluka u životu. I za nju treba da se 'potrefe'
zvezde, da sve bude kako treba..." – kazuje on dodajući da očekuje
da će na "ludi kamen" stati veoma brzo. Moja buduća žena ne
sme da bude iz ovog posla; bilo bi lepo da se bavi nekim drugim umetničkim
zanimanjem, i trebalo bi da bude stub porodice, inteligentna i tolerantna.
I da ima dobar ukus za – cipele. Zašto cipele? Zato što mi je to, ko
zna iz kog razloga, veoma važno."
("Nada nova")
VELIMIR
ILIĆ,
gradonačelnik Čačka, govori o Božjoj pomoći:
"Verujem da sve može da se postigne uz Božiju pomoć. Uvek kad mi
je bilo najteže u životu moje molitve su bile uslišene. I sve moje želje
su se uz božiju pomoć uslišile. Posle četiri kćerke želeo sam sina.
Sa tom molitvom sam odlazio u crkvu. Goca je u trudnoći posećivala
manastir sv. Jovan u Ovčarskoj klisuri. Tada joj je igumanija rekla da će
roditi sina i predložila da se zove Jovan. To smo ispoštovali..."
("Nada nova")
DR
SMILJA AVRAMOV,
"jedan od naših najvećih eksperata za međunarodno pravo",
kaže:
"Ne smemo rasprodati Bor. Nisu oni gradili 'Hajat' na Cnom vrhu za
srpski narod, jer od Srba nema ko tamo da ide, već su ga gradili za
buduću administraciju Bora. Ne smemo da dozvolimo da im mi izvozimo hranu
za njihove prljave đinđuve – nama to ne treba. Ova zemlja ima dovoljno
ekonomskih resursa, koje treba mobilisati i staviti pod okrilje mobilisane
srpske pameti, srpskih umova..."
("Svedok")
LEPA LUKIĆ,
priča o svom dugom boravku u Kanadi:
"Nisam otišla sa namerom da zauvek ostanem u Kanadi. Otputovala sam
na turneju, a onda se desilo ono o čemu ne želim da govorim i čega ne
želim da se sećam. Sve strahote koje su se ovde dešavale ja sam pomno
pratila i preživljavala. Od stresova mi je čak i kosa počela da opada
na pojedinim delovima glave..."
A o stanju u narodnoj muzici, kaže:
"Treba spasiti srpsku narodnu muziku. Ako bude neophodno, uz pomoć
nekih vrhunskih pevača, lično ću da se obratim novom ministru za
kulturu. Ako se već dešavaju neke promene, ja ću kao brata da ga
zamolim da nešto promeni na našoj estradi. Ne kažem da bi samo Lepa
Lukić trebalo da peva. Na mladima svet ostaje..."
("Tina")
SINDI,
jedna od članica grupe "Models", objašnjava zašto ne žele da
se slikaju za "Playboy":
"Fotografije objavljene na kalendaru za 2000. godinu jesu erotične,
ali su toliko kvalitetne da ćete kada ih vidite reći 'vau'. No, ukoliko
ih pažljivije pogledate, shvatićete da ni na jednoj ne postoji ni
najmanji detalj koji bi bio ispod određene granice. Pošto je granica
'Playboya' daleko od naše, mi sebe ne vidimo u toj priči."
("Tina")
