Bitka za ovlašćenja
Lideri su prerano poverovali da su završili istorijski posao, da se SPS raspao kao HDZ u Hrvatskoj i da mesec dana pre republičkih izbora neometano mogu da se uslovljavaju i sukobljavaju. Međutim, nije tako
Zar
nisu mogli da izdrže do 23. decembra a da se ne posvađaju?
Očigledno, nisu.
U čemu je problem između predsednika SRJ Vojislava Koštunice i lidera DS-a Zorana Đinđića?
U suštini, spor je u tome ko će kontrolisati tranziciju. Ako to bude činio Koštunica, stvari će se raditi sporije i legalnije – ali je problem u tome što je narod nestrpljiv. Pod Đinđićem bi to išlo brže i efikasnije, ali su njegove metode pogodnije za zloupotrebe i anomalije.
ENGLESKA KRALJICA: Jedno konkretno viđenje sukoba jeste da Đinđić hoće da uspostavi kontrolu nad Republikom Srbijom preko njene Vlade, a zatim i da dovede do većeg razdvajanja dve federalne jedinice. Kad prorade obe republičke vlade – pogotovu ako Srbija bude imala moćnog premijera – Koštunica bi trebalo da bude sveden na ustavna ovlašćenja predsednika SRJ koja su, kao što je poznato, minorna. Predsednik Koštunica, koji je sad jači nego što mu Ustav kaže – što zbog svog autoriteta, što zbog činjenice da su drugi stožeri vlasti slabi – trebalo bi, dakle, posle decembarskih izbora da prihvati ulogu engleske kraljice (titula bez vlasti) i gleda kako Đinđić i predsednik Crne Gore Milo Đukanović prave novu državu, odnosno dve-tri države.
Iz te bojazni proizilazi prvi Koštuničin uslov da bude nosilac liste DOS-a na predstojećim republičkim izborima: da o budućim odnosima dveju republika i donošenju novog ustava ne mogu razgovarati samo federalne jedinice, već i savezne vlasti postojeće i priznate SRJ.
ROK ZA VLADU: Treći Koštuničin uslov – da odluka o mandataru buduće vlade Srbije bude doneta tek po konstituisanju novog republičkog parlamenta, i to uz njegovu saglasnost – potiče iz istog političkog konteksta.
Činjenica je da je bio postignut džentlmenski dogovor o davanju premijerskog mandata Đinđiću, s tim da se ta odluka ne saopštava sad, nego tek posle izbora za koje se veruje da će DOS nadmoćno dobiti. Dogovor po sebi nije sporan, a zašto su demokrate potrčale da to objave odmah je drugo pitanje.
Tačno je da je uobičajeno da se vlada formira na osnovu izbornih rezultata, ali nigde ne piše da se sa predlogom njenog sastava ne može izaći u javnost i pre izbora. Logično je da nosilac liste ispoljava političko očekivanje da će uticati na ono što će se dešavati posle izbora. Međutim, činjenica je da predsednik SRJ nema ustavno pravo da se meša u izbor predsednika republičke vlade.
Tu nije mnogo pomoglo naknadno objašnjenje iz Demokratske stranke Srbije – da DSS "nije tražio od koalicionih partnera da predsednik SRJ odlučuje o mandataru republičke vlade...već da nosilac liste da saglasnost za kandidata za mandatara". Prvo, nije popularno da stranka govori u ime predsednika države (glavni odbor DSS-a potpisao je i saopštenje o tri Koštuničina uslova). Drugo, ne postoje dvojica, nego jedan Koštunica koji je istovremeno i šef države i šef stranke – što takođe nije mnogo popularno.
POPULARNOST: Međutim, nedostatak popularnosti je više Đinđićev nego Koštuničin problem, jer istraživanja javnog mnjenja pokazuju da upravo lider demokrata dobija najviše negativnih glasova. Ukoliko Đinđić bude unapred određen za predsednika vlade, postoje strahovanja da bi "DOS-Koštunica" postao "DOS-Đinđić", što bi moglo da umanji izborni rezultat samog DOS-a.
Bilo kako bilo, pretpostavlja se da će spor nekako biti "upakovan" narednih dana i da će DOS sa zajedničkom listom i Koštunicom, kao nosiocem te liste, izaći na republičke izbore. Uostalom, mandati su tako podeljeni da niko ne bi mogao lagodno sam izaći na izbore. U slučaju da stvar sa Đinđićevom vladom propadne, postoji dogovor da se novi izbori raspišu u septembru 2001.
O odnosima unutar DOS-a, međutim, dosta govori i drugi Koštuničin uslov – da se preispitaju svi nezakoniti postupci "pre, ali i posle 5. oktobra 2000". Izvori bliski DOS-u kažu da taj uslov čak nije prevashodno usmeren na Đinđića ("on je sve to radio inteligentnije") koliko na neke druge stranačke vođe unutar koalicije.
Đinđićeve sposobnosti ne spore ni oni koji mu najmanje veruju. Veći problem je u onome što javnost percipira kao sklonost "institucionalnim i vaninstitucionalnim" metodama, i sasvim je opravdano pitanje može li se uz veze sa raznim legijama i frenkijima krenuti u pravljenje pravne, demokratske države.
Konačno, problem s obojicom jeste, kako kaže bivši predsednik Građanskog saveza Vesna Pešić, u tome što ne ekspliciraju svoje političke namere: "Tuku se nogama ispod stola, bore se oko nečeg da bi ostvarili – šta? Vreme je za normalnu političku argumentaciju, a ne za vođenje politike kao intrige. Nije ništa strašno ako imate različite koncepcije o Srbiji – samo recite koje su."
I gde smo sad? Ozbiljna politička pitanja postaju sredstvo političke borbe, za šta su odnosi Srbije i Crne Gore eklatantan primer. Lideri DOS-a su prerano poverovali da su završili istorijski posao, da se SPS raspao kao HDZ u Hrvatskoj i da mesec dana pre republičkih izbora neometano mogu da se uslovljavaju i sukobljavaju.
Međutim, nije tako. "Protekli savezni izbori protumačeni su kao izgubljen rat bivšeg režima, mada je reč samo o izgubljenoj bici", kaže član Saveta G17 plus Vladimir Goati, podsećajući da su socijalisti dobili više od milion i po glasova, 100.000 više nego 1997. godine. Njegova prognoza je da bi SPS, zajedno sa radikalima, mogao dobiti skoro polovinu mesta u republičkoj skupštini "ako DOS nastavi ovu svoju predstavu".
Bilo bi, dakle, najbolje da predstavu prekinu odmah.
Roksanda Ninčić
