Vreme broj 516, 23. novembar 2000.

U pravu su i Đinđić i Koštunica, pod uslovom da ne zaborave početna obećanja – da će izgrađivati demokratsku državu sa uspešnom privredom

Da li se to duh pokojne koalicije "Zajedno" nadvija nad Demokratskom opozicijom Srbije, koalicijom koja po istraživanjima javnog mnjenja Instituta društvenih nauka i Centra za istraživanje javnog mnjenja ima šansi da na decembarskim izborima u Srbiji osvoji oko 60 odsto glasova. Pronicljivi istraživač javnog mnjenja Srećko Mihailović saopštavajući prošle nedelje, rezultate svog istraživanja, upušta se u igru reči pa kaže da bivša demokratska opozicija Srbije neće imati relevantnu opoziciju, no, da to njoj i ne treba, jer u svojim redovima ima dovoljno snage i za jedno i za drugo.

Iz nekih izjava čelnika DOS-a proizlazilo je da su dogovori o zajedničkom nastupu na decembarskim izborima pri kraju te da je odluka o Zoranu Đinđiću, predsedniku DS-a, kao mandataru praktično skuvana, ali Demokratska stranka Srbije saopštava u ponedeljak da na prošlonedeljnom sastanku lidera Demokratske opozicije Srbije zapravo nije postignut dogovor (mada se tvrdilo i suprotno) da Zoran Đinđić bude mandatar buduće vlade Srbije. Zoran Đinđić je posle toga ponavljao da Srbija s obzirom na teško stanje mora da ima vladu pre 1. januara i da ona "nema vremena da čeka na formiranje vlade u februaru ili martu; da on neće prihvatiti mandat za sastav republičke vlade ako dogovor o tome ne bude postignut pre izbora, te da to, takođe, neće prihvatiti nijedan drugi član DS-a, bez obzira na to što je u DOS-u postignut dogovor da se ta funkcija poveri ovoj stranci.

ODMERAVANJE: Na prvi pogled vidimo odmeravanje ambicija dva političara čija je zvezda sijala tokom srpskog oktobra. Vojislav Koštunica je u ovim izborima dobio podršku koja je, hajde da oslanjajući se na rezultate istraživanja javnog mnjenja ponovimo Ćosićevu grešku iz devedesetih, veća nego što je Slobodan Milošević imao 1990. godine. Na predsedničkoj funkciji, u trenutku kada praktično nije funkcionisala ni jedna druga državna institucija, on je brže nego što se to očekivalo koristio povoljne međunarodne okolnosti i Jugoslavija se našla u novom društvu i pred novim, ovog puta pozitivnim izazovima. Ostali lideri DOS-a shvatili su da i na sledećim izborima treba da koriste Koštuničin rejting i početne uspehe i pristali su da većim brojem mandata za Demokratsku stranku Srbije plate "licencu" za Koštuničino ime na čelu izbornih lista. Računica je dobra jer Vojislav Koštunica je po zvaničnim rezultatima (koji zapravo nisu sasvim tačno izvedeni jer se u konačnom saldu i posle svega ne mogu primeniti proste računske radnje sabiranja i oduzimanja) osvojio najmanje 2.470.304 ili 50,24 odsto, a možda bi preciznije izveden rezultat išao malo naviše. To znači da je Koštunica kao predsednički kandidat osvojio za 21 odsto više glasova nego lista "Demokratska opozicija Srbije – dr Vojislav Koštunica" za Veće građana koja je, po istoj evidenciji, inkasirala 2.040.646 glasova.

Na drugoj strani je predsednik Demokratske stranke Zoran Đinđić, sposobni menadžer DOS-ove izborne kampanje, koji je ostvario jedan od svojih najvećih političkih uspeha, kako na izborima tako i u postizbornom periodu, kada se vlast valjala ulicama i kada je još koja moćna poluga uzeta uz pomoć kriznih štabova. On ima premijerske ambicije, pokazuje i nesumnjivu sposobnost za to. Raste broj onih koji ga podržavaju, ali i broj njegovih protivnika je relativno veliki, što ga na listi rejtinga stavlja u nezgodno društvo. Da bi ostvario ne samo vlastite ambicije već i nešto što bi se moglo nazvati misijom u ovim okolnostima, on mora da se izbori za kontrolu nad dovoljno moći, kako bi se suočio sa dolazećim izazovima. U dosadašnjoj raspodeli karata, on je pokazao da razume kako funkcioniše vlast i može se reći da je manifestovao zavidnu praktičnost, odričući se reprezentativnih za račun funkcionalnih položaja. Što zbog satanizacije od strane bivšeg režima, što zbog osobina koje je ispoljio, što zbog položaja koji su pripali DS-u, deo javnosti na njega gleda dvostrukim naočarima. Da bi vlada koju bude eventualno vodio dobila dovoljno poverenja, u javnom je interesu da se pokaže da je njegova moć dovoljna, ali ograničena.

S malo udaljenije tačke gledano na taj spor, u pravu su i Đinđić i Koštunica.

Đinđić je u pravu pošto ispada da protivnik DOS-a nije ni vojska, ni policija, ni JUL, ni SPS – već vreme. U sadašnjem odmeravanju ne odlučuje se o tome da li će se DOS raspasti (neće, jer taj tim tek treba da istrči na igralište), ali se odlučuje o tome da li će tim koji trenutno dobija na vreme izgraditi igru i da li će igrati ofanzivno ili će se zatvoriti u bunker.

Odlučuje se pomalo i o tome koji će putevi biti izabrani u osetljivoj materiji kakva je reforma države.

Odlučuje o količini moći koju će svaki od aktera uzeti, kao i o tome da li jedna vlast zaustavlja drugu, a tu Koštunica ima suptilniji osećaj, pa je i on u pravu kada se ponaša kao neki miner u trenutku demontiranja eksplozivne naprave. Na tom polju on se potpuno razlikuje od svog prethodnika na mestu šefa države, poznatog po olako obećanoj brzini.

U ovom kontekstu važno je imati u vidu probleme sa funkcionisanjem srpske privremene, prelazne, trojne vlade. Po mišljenju Zorana Stojiljkovića (Analitički servis, 14. novembra) ta provizorijum-vlada u suštini ne funkcioniše, Savezna vlada nema legitimitet u Crnoj Gori, ali se međunarodni legitimitet novih saveznih vlasti posredno prenosi na Srbiju. Otvaranje kreditnih linija, pristizanje humanitarne pomoći i razgovori o investicijama prevashodno se odnose na Srbiju, ali se obavljaju preko Vlade SRJ i novoizabranog predsednika SRJ, kao preko mosta kojim se sređuje stanje u Srbiji, konstatuje Stojiljković.

Koštunica očito polazi od tog stanja fakata. U nekim od tih stvari on ima ustavnu odgovornost (slučaj generala Nebojše Pavkovića), a u drugima on prati svoj osećaj političkog oportuniteta (slučaj šefa DB-a Radeta Markovića), a u trećoj (mandatar srpske vlade) polazi od svoje političke 'cene'. Na osnovu razlika u pomenutim slučajevima političare iz DOS-a neki hroničari počeli su da dele na "jakobince" i "žirondince'. Jedini pravac njihovog delovanja koji se može opravdati jeste zapravo – napred. (Ma koliko to ličilo na scenu "Seoba" u kojoj od Pavela Isakoviča ruski oficjer u svim mogućim situacijama očekuje samo jedno – da izda komandu: Ataka!")

OBAVEZA: Nema ničeg lošeg kada se političari raspravljaju i zatežu, to bi moglo učiniti da njihove odluke budu rafiniranije, pogotovu što može ispasti da su pomalo u pravu i jedna i druga strana, ako uopšte u ovoj priči već postoje dve strane – pod uslovom da ne zaborave ono na šta su se obavezali.

Platforma demokratske opozicije Srbije, usvojena marta 2000, obavezala je političare koje još nazivaju "opozicija", da bez ikakvog političkog revanšizma preduzmu korake potrebne za demokratsko preuređenje države, za donošenje novog republičkog ustava kojim će Srbija biti određena kao decentralizovana demokratska država sa razgraničenom zakonodavnom, izvršnom i sudskom vlašću, u kojoj parlament ima posebno naglašenu ulogu, a građanima su zajamčena sva prava i slobode.

Ta grupacija obećala je da će redefinisati odnose Srbije i Crne Gore, prema volji naroda u obema federalnim jedinicama; da će zajedno sa vlašću Crne Gore i novoizabranom saveznom vlašću težiti uzajamnom normalizovanju odnosa sa svim državama, obuhvatajući i države sa prostora bivše Jugoslavije i što skorijem uključivanju SRJ u međunarodne institucije i evropske integracije.

Po toj deklaraciji, nova vlast obavezuje se da radi javno i odgovorno, da se odlučno bori protiv organizovanog kriminala, korupcije i svih vidova zloupotreba. Nova vlast će obezbediti vladavinu prava, pravnu jednakost građana, nezavisno sudstvo i slobodne medije.

Obećali su da će privredni život Srbije počivati na slobodnom preduzetništvu, slobodnom sindikalnom organizovanju i privatnoj svojini, uz mogućnost postojanja državne svojine u strateškim sektorima. Obavezali su se da će dosadašnja privatizacija biti poništena gde god je izvođena tajno i protivzakonito, štetno po opšti društveni interes. Napokon, rekli su da će odgovarajućom poreskom i budžetskom politikom država obezbediti posebna socijalna davanja za sve najugroženije kategorije – penzionere i nezaposlene i da će sačiniti specijalni program obnove sistema zdravstvene zaštite.

ASPIRACIJE: Za sada su efektno otvorena vrata prema svetu, ali nova vlast je zapravo još u stanju čekanja da dobije dovoljno ingerencija za vođenje države. Atmosfera borbe za preživljavanje, strah od reinkarnacije režima prošlosti ne stvara atmosferu za razgovor o tome kako da nam ta Portugalija posle kvalifikacija ne nabije pet komada.

Novu vlast, i pre nego što je zalutala među državno činovništvo, zaspalo još 1984. godine, počele su da dočekuju povećane aspiracije stanovništva, čini se uverenog da je izabralo "Branta" iz nemačkog društva obilja šesdesetih, a ne "Adenauera" iz Nemačke "Maršalovog plana" iz 1945, kada su osnove budućeg nemačkog čuda postavljale takozvane Frau Brücke, žene koje iz ruševina vade ciglu po ciglu i, za sledovanje hleba i kao list papira tankog namaza maslaca, čiste ih, jednu po jednu, od maltera.

PROPAST I RASTUR: Slobodan Milosavljević, direktor Instituta za istraživanje tržišta, kaže da zapravo nismo svesni dubine ponora i veličine rastura. Mi pre svega treba da spoznamo koliko smo propali. Iznoseći rezultate nedavnog istraživanja dispariteta cena sprovedenog u Institutu za istraživanje tržišta, on primećuje da je najteža situacija u primarnoj poljoprivrednoj proizvodnji, elektrodistribuciji, farmaceutskoj industriji. Saniranje stanja u tim oblastima mora potrajati mesecima, a bez toga ne može biti otvaranja tržišne trke.

Profesor Ivan Vujačić sa Ekonomskog fakulteta, inače na savetničkoj funkciji u Demokratskoj stranci, kaže u Pres klubu 20. novembra da stanovništvu zapravo još nije dovoljno jasno rečeno kakva je prava slika privrede, zaduženja, deficita, pa je stvorena iluzija da će odjednom svima biti bolje. On kaže da nam je potrebno preko milijardu maraka samo da bismo se ove zime grejali, da bismo imali struje i gasa da bi minimum industrije mogao da se pokrene.

Vidni su zapravo simptomi posleratne ekonomije, a pitanje je, zapravo, da li je ova zemlja u rekonstrukciji ili zemlja u tranziciji. Vujačić kaže da mi u protekloj deceniji u tranziciji nismo ni bili i nismo doživeli tranzicioni šok. Naša ekonomija je u depresiji zbog rata i zbog sankcija – u takvim prilikama desilo se da je stradao isti onaj deo privrede koji je stradao i u istočnim zemljama, a možda bi doživeo isto da smo ušli u tranziciju.

Kontinuirani pad proizvodnje u našoj zemlji ekonomisti beleže još od 1989. Najniža tačka zabeležena je 1992. sa uvođenjem sankcija, ali one su samo uvećale već zahuktali pad proizvodnje. Sadašnji nivo je negde na 55-60 procenata nivoa iz 1989. Uspešne tranzicijske privrede su u međuvremenu napravile zaokret – Poljska je od '92. rasla i sada je negde 20 odsto iznad onoga gde je bila '89, tu su negde Slovenija i Češka.

Ekonomista Nebojša Savić nedavno je procenjivao da bi u slučaju pozitivnog scenarija (a to je baš ovo što nam se sada dešava) naša privreda za 10 godina mogla da dosegne onaj nivo koji je imala '89.

Sada je pitanje zapravo koju ćemo brzinu odabrati. Može se desiti da kod nas pobedi ritam koji je preovladao u Bugarskoj, da se posle kratkog poboljšanja sve nastavi po starom, sporo i neefikasno.

Profesor Stojan Babić sa Ekonomskog fakulteta naglašava da je veoma važno da ne ostanemo društvo koje je hronično zavisno od pomoći. On uočava se da pored sloma tog populističkog sistema javlja još jedan problem, pošto je stara vlast ostavila novoj u miraz "vruć krompir", gore stanje nego što je bilo pre izbora. Babić se slaže s vašim hroničarem da je deo javnosti možda zavhaćen pijanstvom pobednika, ali uočava i to da građani, čini se, imaju svest o tome da su DOS-u vezane ruke, široko je rasprostranjena svest o tome da je stara vlast uradila sve da novoj vlasti zagorča život, a velika očekivanja stanovništva biće aktuelna posle decembarskih izbora. Stojan Babić kaže da uprkos tome što možda postoji pijanstvo pobednika, u stručnim krugovima vlada realizam, rade se mnogi projekti, neki su već i završeni i eksperti realistično gledaju na situaciju pred kojom se nalazimo.

Možda je 5. oktobra završeno nešto što je ekonomista Nebojša Savić pre godinu i po dana nazvao "populistička ekonomija". Pre nego što se to desilo, možda godinu dana pre, Dana Popović sa Ekonomskog fakulteta opisivala je slikovito unapred taj "oktobarski salto". Biće potrebno da se pojave političari koji će glasačima reći da skoče u prazan bazen i da poveruju da će se bazen napuniti vodom dok oni skaču. Poenta te tranzicijske filozofije je da voda dođe.

Pojavili su se ti političari i rekli baš tako nešto, pojavili su se i glasači, skočismo u taj bazen, još letimo a nemamo vremena da otvorimo oči da vidimo da li je voda počela da dolazi. Političari valjda shvataju da ćemo ih povući za sobom.

Milan Milošević

predhodni sadržaj naredni