Vreme broj 516, 23. novembar 2000.

Inicijativa za pokretanje Komisije za istinu koja je potekla od ministra inostranih poslova Gorana Svilanovića, između ostalog, znači da će se srpska javnost uskoro suočiti sa svedočenjima o zločinima koji su počinjeni na teritoriji bivše Jugoslavije u ime srpskog nacionalnog i drugih interesa

Suština ideje o Komisiji za istinu jeste obelodanjivanje u javnosti šta se zaista dogodilo u Srbiji, Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu. "To je interesantna ideja, i mnoge javne ličnosti su predlagale osnivanje komisije koja bi se bavila prikupljanjem dokaza o zločinima. Da ne bude zabune, komisija bi bila samo uvod u suđenje ljudima koji su počinili zločine, a ne bi ukinula suđenja kao što se desilo u Južnoafričkoj Republici. Dakle, jedan korak pre suđenja", kaže za "Vreme" Goran Svilanović. U sastav komisije će ući ljudi od poverenja – političari, naučni i kulturni radnici – koji će populaciji, još uvek nespremnoj da shvati da su se zločini zaista dogodili, saopštiti šta se sve zbivalo u proteklih desetak godina, i imenovati konkretne krivce za konkretne događaje. Ministar Svilanović objašnjava da je formiranje ovakve komisije još na nivou ideje, i da još nije zvanično izneo predlog na sednici vlade: "Pitanja sastava i mandata Komisije za istinu su otvorena. Postoje dve mogućnosti: da se odlukom vlade formira komisija, ili da komisija nastane inicijativom nevladinog sektora."

U razgovoru za "Vreme" Biljana Kovačević-Vučo, predsednica Jugoslovenskog komiteta pravnika za ljudska prava, smatra da bi u Komisiji za istinu trebalo da budu ljudi iz medija i nevladinih organizacija, ali da ona ipak mora da bude državna institucija "kako bi imala 'težinu' i kako bi bilo što manje 'odlivanja' zaključaka na jednu ili na drugu stranu". Savetnik predsednika Srpskog pokreta obnove Ognjen Pribićević smatra da bi u rad Komisije za istinu trebalo da budu uključeni poslanici novog saziva Narodne skupštine Republike Srbije, političke stranke i strukovne organizacije, ali da akcenat ipak bude na učešću nevladinih organizacija i Otpora "jer oni predstavljaju nezavisno mišljenje". Postavlja se, međutim, pitanje da li je, posle svega što se na ovim prostorima dogodilo, uopšte moguće naći nekoga (bilo u institucijama, bilo van njih) čiji je stav oslobođen predubeđenja i zaista nezavisan. Taj aspekt problema ističe i Biljana Kovačević-Vučo: "Mi smo 13 godina živeli u kontaminiranom prostoru i svi smo stekli neke predstave o onome što se događalo. Samim tim, i sve ugledne ličnosti koje bi eventualno bile u Komisiji imaju neku svoju predstavu, svoju istinu, koja je rezultat njihovih političkih ubeđenja i koju će braniti do poslednjeg daha. Zbog toga je problem kako će se odabrati članovi Komisije." Po njenom mišljenju, Komisija za istinu trebalo bi funkcioniše kao birokratski visokoprofesionalni aparat koji će prikupljati činjenice, dok bi obrađivanje tih činjenica bilo povereno ljudima koji nemaju politička predubeđenja: "Činjenice su te koje moraju da se ocenjuju, a ne da se dokazuje naša predstava o određenom događaju. Ljudi koji će tumačiti ono što je prikupljeno morali bi da pokažu svu svoju visinu i da 'iskoče' iz svojih dotadašnjih ubeđenja – da bi istina zaista bila istina, a ne nova politička manipulacija nama i drugima." Biljana Kovačević-Vučo smatra i da ne bi smelo da se dogodi da "jedni navijaju za jednu stranu, a drugi za drugu", odnosno da je neophodno ustanoviti sistem "kvalifikovanja činjenica onako kako se to primenjuje u sudu".

Sudski metodi ipak neće biti primenljivi ukoliko predstavnici bivšeg režima ne budu bili voljni da se na ovaj ili onaj način uključe u rad Komisije, a u ovom trenutku teško je očekivati da se tako nešto desi. Uroš Šuvaković, član Izvršnog odbora Socijalističke partije Srbije, kaže za "Vreme" da je formiranje Komisije za istinu tiranski potez: "Svako ko pokušava da sprovede monopol nad istinom, u stvari sprovodi tiraniju i nad istinom i nad ljudima. Ne može se dekretom propisivati šta je istina a šta nije. Svako ima Ustavom zagarantovano pravo govora i saopštavanja onoga za šta smatra da je tačno, a šta je prava istina pokazaće istorija."

POKUŠAJ POMIRENJA: Komisije za istinu su manje-više uspešno radile u zemljama koje su prošle kroz ratne i društvene traume, kao što su Južnoafrička Republika, Čile, Argentina, El Salvador... "Ono što se danas zove komisija za istinu nije svuda isto. Najpopularnija je južnoafrička komisija koja je uspela da na miran način prevaziđe period aparthejda u kojem je bela rasa vladala po nečovečnim zakonima nad crnim i obojenim stanovništvom", kaže za "Vreme" profesor Vojin Dimitrijević, direktor Beogradskog centra za ljudska prava. Juznoafrička Komisija za istinu i pomirenje nastala je kao političko-moralni instrument, a ne kao sudsko telo. Smatralo se da zlodela učinjena u vreme aparthejda ne mogu ostati nekažnjena, ili da bar krivci treba da izađu pred nepristrasnu komisiju i priznaju šta su radili. Zaslugom Nelsona Mendele nije došlo do revanšizma, ali su se glavni nosioci rasističke politike (bivši predsednik Bota) izvukli i nisu kažnjeni za svoja zlodela. Komisija, na čelu sa Dezmondom Tutuom, pozivala je ljude da dobrovoljno izađu u javnost i objasne šta su radili u prošlosti. Ukoliko bi komisija bila zadovoljna iskrenošću svedočenja, pozvani nije bio izložen krivičnom gonjenju, kaze profesor Dimitrijević. Ako bi pozvani odbio da svedoči ili njegovo svedočenje nije bilo zadovoljavajuće, onda bi on bio izložen krivičnom gonjenu za ono što je radio u prethodnom sistemu.

"Komisija za istinu je nekakav pokušaj pomirenja u jednom društvu, ako se zna da bi insistiranje na krivičnom gonjenu do samog kraja poremetilo odnose u društvu u kome je prethodna vladajuća grupa pristala na miran prenos vlasti. Belci su pod pritiskom javnosti i datih činjenica pristali na izbore u Južnoafričkoj Republici, znajući da će tako izgubiti vlast. Slično je bilo i u Čileu gde je takođe izvršen miran prenos vlasti uz određene garancije date Pinočeu. E sad, ako se prema onima koji su pristali na miran prenos vlasti počnu primenjivati neke nove mere zbog neospornog kršenja ljudskih prava, onda to izgleda kao kršenje date reči. U tome je sva delikatnost situacije – vi ste se sa nekim dogovorili o mirnom prenosu vlasti, neka vrsta amnestije se tu podrazumeva, i kako onda krivično da ih gonite?", kaže profesor Dimitrijević.

"U latinoameričkim zemljama se u jednom trenutku desilo totalno pomirenje i oproštaj najtežih grehova – više nije bilo krivičnog već samo građanskog gonjenja. Ta pojava se zove punto final, ili završna tačka, i izazvala je skandal u javnosti. Posle toga su formirane nove komisije. Čuvene su majke iz Čilea, čija su deca ubijena ili nestala (njihovi leševi su bacani u Atlantik), koje su rekle: 'Hoću da oprostim iako su ubijali našu decu, ali hoću da znam šta je bilo.' U zemljama Istočne Evrope došlo je do lustracije – funkcioneri iz prethodnog režima nisu kažnjavani uobičajenim krivičnim sankcijama, već im je zabranjivano učešće u javnom životu na neko vreme. Česi su imali Zakon o lustraciji koji je zabranjivao javnu delatnost i političku aktivnost u narednih 10-20 godina ljudima koji su imali više funkcija u partiji, koji su se školovali u KGB-u ili radili u tajnoj policiji. "Ideja lustracije, koja je suprotna ideji totalnog pomirenja (punto final), nekako se izobičajila u Istočnoj Evropi. Bilo je teško definisati koliko je koji funkcioner bio odgovoran, jer bi tako došlo do paradoksa pa bi nosioci praškog proleća bili sankcionisani", kaže Dimitrijević. Posle Drugog svetskog rata u Nemačkoj je pokrenut proces (ovde vrlo često pominjane) "denacifikacije". Po rečima Biljane Kovačević-Vučo, reč je o administrativnom postupku koji je podrazumevao ispitivanje Nemaca o njihovoj vezi s nacistima. U periodu od 1945. do 1947. građani su time, a na osnovu stepena krivice, podeljeni u tri kategorije – svaka kategorija bila je potom podvrgnuta određenom programu političke edukacije.        

NAŠA ISTINA: Međunarodno udruženje za ljudska prava sa sedištem u Parizu je pre nekoliko godina pokušalo da formira Komisije za istinu u BiH pozivajući učesnike iz RS, BiH, Srbije i Južne Afrike na skup u Banjaluku. "Skup nije bio dobro organizovan, nacrt za komisiju je podnela grupa američkih pacifista koji nisu bili najbolje upućeni u dešavanja u Bosni, ali je postojalo raspoloženje da se sazna istina i spremnost za praštanje", kaže profesor Dimitrijević, jedan od učesnika skupa. U Ulcinju je marta meseca ove godine održana međunarodna konferencija sa temom "Truth, responsibility, reconciliation" (Istina, odgovornost, pomirenje) u organizaciji B2-92 i Fonda za otvoreno društvo, koja je okupila članove komisija za istinu iz Čilea, Argentine i Južnoafričke Republike. U aprilu je održana druga konferencija sa sličnom temom u organizaciji AAOM-a i ANEM-a, a Veran Matić kaže da je u planu i treća konferencija. Da li je javno mnjenje Srbije spremno da se suoči sa istinom koju će predočiti Komisija?

RAZLIČITO O ISTINI: Po mišljenju Biljane Kovačević-Vučo, to je problem zbog kojeg je formiranje Komisije mnogo bolnija stvar nego što mislimo: "Preko činjenica koje se budu prikupljale, nešto od onoga u šta smo bili ubeđeni dobiće sasvim drugu dimenziju i svi ćemo morati da se suočimo sa sopstvenim zabludama." Za razliku od nje, Ognjen Pribićević smatra da su Jugosloveni spremni da prihvate istinu kakva god ona bila, a da je ta spremnost postala izraženija posle pada Miloševićevog režima. Neki, međutim, smatraju da suočavanje sa istinom neće biti potrebno jer je ona već svima poznata: "Nije tačno da građani nisu obavešteni o onome što se događalo jer su oni aktivno učestvovali u svemu tome", kaže Uroš Šuvaković.

Čini se ipak da i onima koji su aktivno učestvovali u onome što se događalo svi aspekti istine i krivice ne mogu biti baš potpuno jasni – mnoštvo teorija, neproverenih činjenica i ad hoc svedočenja rezultiralo je isto tolikim mnoštvom različitih "istina". S tim u vezi, Momčilo Perišić, predsednik Pokreta za demokratsku Srbiju i bivši načelnik Generalštaba Vojske Jugoslavije, ističe da bi bilo kontraproduktivno ukoliko bi Komisija za istinu prezentovala "samo istinu o zločinima našeg naroda, a ne i o onome što su drugi činili nama", kao i da teško koja komisija može da obezbedi svedočenja svih strana.

"Komisiji za istinu i pomirenje bi u našem slučaju trebalo pristupiti oprezno i, po mom mišljenju, trebalo bi je primeniti na ceo region, a ne samo na jednu državu. Ne smemo da se zalećemo, morali bismo da vidimo šta je najbolje rešenje za nas. Morali bismo da konsultujemo i strane učesnike koji su imali iskustva sa radom komisije", kaže Dimitrijević. Profesor kaže da postoje nevladine organizacije koje su godinama beležile sve što se dešavalo na ovim prostorima – Helsinški odbor, Fond za humanitarno pravo, organizacije u BiH – i da bi bilo najbolje sakupiti sav materijal i dovesti ugledne i nepristrasne ljude u komisiju. "Morao bi da postoji konsenzus, i najbolje je da organizaciju te komisije prepustimo parlamentu. Trebalo bi možda videti u kog Srbina Hrvati imaju najviše poverenja, ili kom Hrvatu najviše veruju Muslimani. Kad ljudi budu imali prilike da saznaju na RTS-u ili u 'Politici' šta se sve dešavalo u Srebrenici, onda ćemo moći drugačije da razgovaramo. Postoji potreba da se raskrsti sa kolektivnom odgovornošću za zločine koji su počinjeni, a komisija za istinu je jedan vid izraza kolektivne savesti." Biljana Kovačević-Vučo takođe naglašava problem kolektivne odgovornosti: "Utvrđivanje prave istine je neophodno ne zbog toga da bi se ljudima još više otežao život, i ne u smislu kazne, već u smislu nužnog osvešćivanja i oslobađanja prostora pripadnicima mlađih generacija koje dolaze i koje nisu odgovorne. Njima se mora omogućiti da bez kompleksa krivice i bilo kakvog opterećenja grade novu državu i novo društvo."

UTOPIJA ILI NE: Iako ideja o forimiranju Komisije za istinu podrazumeva samo "uvod u suđenja", pre ili kasnije postaviće se pitanje primerenih kazni za one čija odgovornost nije sporna. Pozivajući se na već navedena tuđa iskustva, advokat Gradimir Nalić ocenjuje da kazna ne bi trebalo da bude osnovni cilj naše Komisije za istinu: "Svedočenje pred južnoafričkom komisijom nije isključivalo odgovornost, ali je ipak bilo način da se mnogo malih zločinaca na neki način amnestira. Ne mogu biti kažnjeni svi koji su odgovorni. Zbog toga ne treba da idemo u lov na veštice, već treba da omogućimo da zločina više ne bude." Po mišljenju profesora Dimitrijevića, Komisija nikako ne bi smela da ometa tok pravde, a oni koji su učinili krivična dela moraće da odgovaraju po Krivičnom zakonu: "Posao komisije je da utvdi ko je šta naredio, ali i više od toga – potrebno nam je da se suočimo sa činjenicama i priznamo da se nešto desilo. Dugi niz godina javno mnjenje je osporavalo da se Srebrenica uopšte desila, ili se smatralo da su te ljude u stvari poubijali Muslimani." Profesor Dimitrijević spominje i "našu traumu" sa Haškim tribunalom: "Kod nas se taj sud smatra antisrpskim, u Hrvatskoj antihrvatskim, pa se dolazi do apsurdnog zaključka da bi Tribunal trebalo ukinuti i da nikoga ne bi trebalo kazniti." Eventualna saradnja Komisije za istinu i Haškog tribunala kad su u pitanju dokazi ne bi bila isključena, izjavio je u medijima Goran Svilanović, a profesor smatra da Haški sud mora najstrože da postupa kad su u pitanju dokazi za ratne zločine.

General Perišić ističe u razgovoru za "Vreme" da je upravo zbog nedostatka dokaza za ratne zločine ideja o formiranju Komisije za istinu "dobra, ali utopistička". Po njegovim rečima, za takav koncept je prerano jer je nemoguće doći do pravih argumenata: "Neki akteri svega što se događalo još su živi, tako da 'istina' može biti oblikovana pod njihovim uticajem. Osim toga, formiranje Komisije pružilo bi mogućnost da ljudi koji nisu bili u ratu pokušaju da dokažu da su oni koji su ratovali to činili zbog suludih ideja vladajuće oligarhije. To, u najvećem broju slučajeva, nije istina – neki su u ratu bili silom prilika." A u celoj priči, prema Perišićevom mišljenju, biće problematična i priroda rata: "Ovde se desio građanski rat, iako ne tipičan. A građanski rat se ne može podvesti pod odredbe međunarodnog prava, jer ono sankcioniše neprimerene postupke između više vojski ili država. U građanskom ratu nema pravila, nema kodeksa ponašanja, nema dokumenata koji bi neke stvari dokazali."

O ličnoj odgovornosti onih ljudi koji tvrde da "nisu krivi i da su samo slušali naređenja", jedna od najznačajnijih političkih teoretičara našeg vremena Hana Arent je 1964. godine napisala: "Poslušnost je vrlina: bez nje nijedna država, nijedna organizacija ne bi mogle da opstanu. Sve ovo je tako uverljivo da je potreban izvestan napor da se otkrije varka. Varka se krije u reči 'poslušnost'. Samo se od dece traži poslušnost. Ako odrasla osoba 'sluša', ona zapravo podržava organizaciju, autoritet ili zakon koji traži 'poslušnost'... Stoga pitanje upućeno onima koji su učestvovali i slušali naređenja ne treba da glasi 'zašto ste slušali?', nego 'zašto ste podržavali?'"

Biljana Vasić
Tamara Skroza

Ratni huškači

"Ima jedna kategorija ljudi koja se uvek izvuče, a to su vaše kolege, ratni huškači, novinari koji su pozivali na sve to. Njihovu odgovornost je teško krivično dokazati, i najviše za šta mogu odgovarati jeste stvaranje ratno-huškačke atmosfere. U Nemačkoj je obešen samo jedan novinar, dok je glavni huškač, Hitlerov čovek, oslobođen krivične odgovornosti. Naši novinari koji su služili bivšem režimu danas poručuju da nisu krivi – Komrakov im je za sve kriv. Razume se, Komrakovu treba da se sudi i on će biti osuđen. Komrakovštinu, tj. svaljivanje krivice i odgovornosti samo na jednog čoveka, možemo da izbegnemo ukoliko sve odgovorne učesnike medijskog ratnog huškanja izvedemo pred Komisiju za istinu. Njihove kazne će biti minimalne u odnosu na štetu koju su počinili, a sama krivična sankcija za čoveka je mnogo lakša od prezira okoline", kaže Vojin Dimitijević.

prethodni sadržaj naredni