Kako se "magijsko mišljenje" snalazi u "demokratskim promenama"
Kolekcionari
malokalibarskih i srednjekalibarskih bizarnosti aktuelne, rane faze
postmiloševićevske epohe ovih dana baš dolaze na svoje: množe se sitni
a opet znakoviti (para)fenomeni koji nam, sa "spoznajnog"
stanovišta, govore manje o tome kako je, eto, okončana jedna (neslavna)
epoha, a više o tome kako i zašto je do nje uopšte došlo, tj. zašto
je ona bila svojevrsna zakonitost
u našem odviše burnom društvenom
razvitku, jedna ukalkulisana
degeneracija, neizbežan korak nazad ka "nama samima", nakon
što smo neko vreme, u zanosu "modernizacije", s nelagodom
bivali "bolji od sebe". Matrica arhajskog, magijskog
mišljenja, u osnovi prethrišćanskog, ovde, naime, sjajno šljaka i
dalje, tek povremeno menjajući svoje "objekte". Tako je,
recimo, izvesni Živoslav Milošević Roki iz Požarevca, građanin koji
se izdržava ispuštajući grlene zvukove koje naši manje kritični sugrađani
nazivaju "folk muzika", ovih dana snimio svoj četvrti CD
"sa deset novih narodnih pesama", te ga razaslao raznim radio
stanicama po zemlji Srbiji. Na njegovo ogromno zaprepašćenje, g. Rokiju
su radio stanice iz Despotovca, Smederevske Palanke i Velikog Popovića
vratile pošiljku "uz obrazloženje da zadovoljavaju muzičke
kriterije, ali da odbijaju da njegove pesme emituju u svojim programima,
jer se preziva Milošević" (v. "Glas Javnosti" od 16. 11.
2000)! Koliko sutradan, u istim novinama čitamo da su građaninu Velimiru
Radojeviću, novoizabranom ministru bez portfelja u Vladi SRJ,
"gotovo puna tri časa posredstvom Radija M (u Medveđi, op. T. P.)
upućivane čestitke", naravno, zbog radi izbora na tu visoku &
odgovornu dužnost; dopisnik napominje da su "rođaci, više od 40
domaćinstava iz Radojevićevog rodnog Trenca, odnosno zaseoka Vrtop, i
oni koji žive u dalekom Čikagu, poželeli svom zemljaku mnogo sreće u
radu". Nije li to dirljivo: iz Vrtopa u Chicago, preko Little Krsne,
bez naznaka promene "kulturnog modela", bez bilo kakve kontaminacije
Nečim Drugim...
Ovo su, okreni-obrni, dva sjajna primera "magijskog mišljenja" na delu: g. Roki, ugledni umetnik iz Požarevca, pao je žrtvom jednog nastrano-egzorcističkog rituala (samo)očišćenja u kojem dojučerašnji idolopoklonici Slobodana Miloševića – a folk-publika je to nesumnjivo bila, u ogromnoj većini – ritualno isteruju iz sebe (i svog okruženja) nečist, toliko se grozeći svakog mogućeg budućeg dodira s njom da preventivno eliminišu sve što se odaziva na istu "šifru"; otuda jedan određeni sklop glasova, koji u ovom slučaju glasi "Milošević", postaje lokalni The Number of The Beast, "sila nečastiva" s kojom ne treba imati posla. S druge strane, lepe želje, čestitke & pozdravi novom ministru kao da ritualno obznanjuju da "banalna" politička promena kojoj svedočimo nipošto ne znači obznanu diskontinuiteta s "magijskim mišljenjem", jer su paraemisije ovog tipa upravo njegova apoteoza: u njima se Arhajski Čovek služi savremenom tehnologijom ne bi li očuvao i potvrdio svoju "totemističku" bit; radio program je ovde erzac za tam-tam koji treba ne samo da što dalje razglasi Radost Domaćina (svadbe, ispraćaji u vojsku, rođenje sina, izbor za ministra kulture etc.) nego, zapravo, i da nekako "overi" sam čin, da neopozivo potvrdi njegovu "stvarnost"; kao da tek ovo medijsko posredovanje neke u osnovi privatne/porodične činjenice celoj stvari daje autentičan touch. Tako "magijsko mišljenje", uz prigodni drmež i tresiguz, veselo obznanjuje da će i Nova Era biti njegova, i da se neće dati prilagoditi njoj(zi), već će nju prilagoditi sebi i svom neuništivom elan vital, potvrđujući da u ovom kraju sveta sve što ima obrazinu Novog u svojoj osnovi krije samu bit Starog, vanvremenskog, "mitskog", onog koje uspešno sprečava Vreme da napokon počne sa proticanjem; tek ćemo imati prilike da vidimo koliko je to zastrašujuće.
Uvrnuti duh mutiranog "magijskog mišljenja" rado se i prirodno slepljuje s autoritarnim i totalitarnim porecima i vrednostima, kojima je, uostalom, svojevrsna mentalna "potka". Ovih dana, recimo, kao da se verovanje severnoameričkih Indijanaca (i ne samo njihovo) da fotografisanje oduzima dušu ukrstilo s totalitarnom paranojom prema "špijunima": "demokratske promene" nisu baš ništa pomogle sirotom Nikolaju Ivanoviču Truškinu iz Moskve da ne završi u jednoj beogradskoj policijskoj stanici pod optužbom da je "špijun" jerbo je, zamislite, fotografisao "važne" zgrade koje je onomad srušio NATO. Policajci su ga, u pravednom besu, ružili, grdili i vikali, vitlali pištoljima i, uopšte, intenzivno su ličili na sebe, sve dok ubogog Truškina neko nije svojevrsnom polusimuliranom intervencijom odozgo iščupao iz neprilike. Svako s malo dužim pamćenjem setiće se kako je Sistem u kojem smo odrasli duboko verovao da fotografisanje kojekakvih Objekata može služiti samo tome da oduzme dušu našem originalnom soc-samoupravnom sistemu... Jednom davno sam proveo sate i sate čekajući nekakav muzejski šinobus na prašnjavoj, ultrabeznačajnoj železničkoj stanici u jednoj panonskoj palančetini, zureći u Znak koji strogo opominje da je fotografisanje tog prevažnog Objekta – za čiji anfas i profil biste, bez sumnje, u sedištu CIA-e u Lengliju, Virdžinija, dobili bar 100.000 zelembaća u kešu – najstrože zabranjeno, i pitajući se šta sam zgrešio u prethodnom životu da se rodim baš u Apsurdistanu?!
Da fotografisanje nije nimalo bezazleno, i da u njemu postoji udeo đavolje rabote koji se mora sankcionisati, ovih se dana uveravaju i urednici dnevnika "Danas", koje je izvesna građanka Ljiljana Kokar tužila zato što su, uz jedan politički komentar, objavili njenu, dakako "staru" fotografiju u nedoličnoj pozi: kako drži portret-fotografiju Slobodana Miloševića na koncertu održanom tokom NATO bombardovanja (v. "Danas" od 18–19. 11. 2000)... Građanka traži odštetu od 100.000 dinara, i biće neobično zanimljivo čuti šta je to tako kompromitantno po uvređenu tužilju; šta je to, tačno, što njoj oduzima dušu u ovom slučaju? Bilo kako bilo, "magijsko mišljenje" je ponovo na delu: pošto povremeno spoljnim okolnostima biva prinuđeno da prizna zbunjujuću činjenicu protoka vremena – eto, recimo, menjaju se političke mode, idoli i totemi! – ono mora da nekako reverifikuje svoje postojanje u svetu Pravednih, da retroaktivno prekonstektualizuje neugodan Prizor; tako je Staljin brisao sa starih fotografija Politbiroa one koje je u međuvremenu smaknuo. Otuda neko ko je "uhvaćen na delu" kako javno voli S. M., a naknadno – jednom čudesnom, magijskom operacijom retuširanja unazad – otkriva kako je neprilično što se to obznanjuje u izmenjenom kontekstu. Samo, koliko je on uopšte zaista izmenjen, a koliko tek prekostimiran? I to ćemo, bojim se, videti. Meni je jedino žao sirotog g. Rokija: nikada neće shvatiti da je stradao od onog istog duha kojeg je sastavni deo.
Teofil Pančić
