Vreme broj 516, 23. novembar 2000.

"Za gnusne klevete tražiću zadovoljenje na sudu"

"VREME": Da li je sporan legalitet skupštine?

S. RAKITIĆ: Pojedinci su, osporavajući legalitet i legitimitet skupštine dugo najavljivali peticiju sa potpisima preko 100 ljudi kojom su zahtevali održavanje vanredne skupštine. Nažalost, ta peticija i zahtev nisu dostavljeni kancelariji UKS-a, tako da mi nismo imali ni formalnu osnovu, a kamoli statutarnu, da taj zahtev razmatramo na sednici uprave i da o njemu obavestimo skupštinu. Mi smo 8. maja 1999. održali redovnu skupštinu i na njoj su usvojeni svi izveštaji uprave, radnih tela, komisija, i tada je, imajući u vidu ratne okolnosti, upravi produžen rad. Dakle, to je bila redovna skupština, a izborna skupština tek je trebalo da usledi, i mi smo je ove godine i održali. Doduše, možda je trebalo da je održimo u maju, ali vi znate šta se sve događalo ove godine. Kada su završeni izbori i kada se situacija koliko-toliko stabilizovala, i kad je okončan oktobarski Susret pisaca, mi smo zakazali redovnu skupštinu. U vanrednim, ratnim okolnostima održali smo redovnu skupštinu, pa zašto bi u redovnim okolnostima zakazivali vanrednu skupštinu? Kako ova peticija nije ni stigla do nas, ja i ne znam tačno ko ju je sve potpisao, tako da ćemo se obratiti otvorenim pismom svim piscima potpisnicima da utvrdimo da li oni stoje iza ponašanja te male grupe ljudi koja je pokušala u subotu da na militantan način spreči održavanje skupštine, i da li oni smatraju da su njih osmoro njihovi predstavnici.

Zašto se toliko čekalo na izbornu skupštinu?

Nismo stigli, zbog raznih stvari i događaja. Nije lako to ni organizovati, mi nemamo fondova ni nekih sredstava. Nama je veliko opterećenje da pošaljemo i tih hiljadu pisama. Srbija je najzad postala slobodna, demokratska zemlja, i u ovom periodu tranzicije očigledno svi pokušavaju da ostvare neke svoje interese, pa mi sve ovo liči na interese jedne grupe, jednog klana, koji koristi takvu situaciju da ukine ili da preuzme UKS. Lično smatram da svako ima pravo da se organizuje na način na koji to želi, pa i pisci po raznim osnovama, ali grupa pisaca koja je nasrnula na ovo udruženje izrekla je niz teških optužbi i kvalifikacija.

Optužuju vas da ste parapolitička organizacija prethodnog režima.

Ne znam na osnovu čega? To su predrasude. Naše udruženje se održalo, za razliku od svih sličnih udruženja u istočnoj Evropi, baš zato što nismo bili ničija produžena ruka, i nismo negovali nikakav podanički i poslušnički duh. Udruženje se napada zato što nije samo esnafsko, a kada izda neko saopštenje – zašto ga je izdalo, kada ne izda saopštenje, zašto ga nije izdalo... Ne možete sve zadovoljiti. U udruženju ima pisaca različitih političkih opredeljenja, i ono se trudilo da o bitnim stvarima reaguje i kaže svoju reč: o progonu pisaca, o represiji, o Zakonu o univerzitetu, Zakonu o informisanju, pokušajima izbornih manipulacija. Ali nije udruženje politička stranka da reaguje na sve. Mi smo objavili jednu knjižicu sa svim našim saopštenjima i izjavama od '95. do danas, i ko nije zlonameran i ko hoće da čita taj može da vidi kakvo je bilo opredeljenje UKS-a svih ovih godina, i da ono nema nijedan kompromitujući dokumenat. Mi smo se podjednako kritički odnosili i prema režimu Slobodana Miloševića i prema krivcima za agresiju na našu zemlju, a to izgleda nekome smeta.

Ko je koga tu tukao? Fantomska organizacija ''Obraz'', obezebeđenje?

Ne znam o kakvoj je organizaciji reč. Ja sam sve vreme sedeo u sali i molio prisutne da se smire, jer je ova grupa koja je okupirala govornicu sat i po vređala tih 400 ljudi u sali nazivajući ih ruljom, što je, naravno, njih iritiralo. Kada je sala izglasala dnevni red koji je uprava predložila, oni su izašli. Šta se događalo u holu, ne znam, ali kako sam čuo, jedan naš član Dragoljub Furunović i mladi Igor Miloš su se potukli, i cela stvar je dobila neviđene razmere. A što se tiče obezbeđenja, zloupotrebljene su moje reči kada je govornicu uzurpirala izvesna Milja Obradović, nezadovoljna time što nije primljena u Udruženje, iako nisam čuo da ona uopšte piše. Čuo sam da radi u policiji kao daktilograf, šta li. Dakle, tada sam zamolio obezbeđenje Narodne biblioteke, kao što se u takvim prilikama uvek čini, da je izvede i omogući nam dalji rad. I onda se desilo da se tuča između dva pisca poveže sa mojom molbom da redari izvedu gospođu Obradović, i ispalo je kao da se radi o nekom mom obezbeđenju, koje nikad nisam imao. To je laž i sigurno ću za te gnusne klevete tražiti zadovoljenje na sudu. Ja sam na skupštini izrazio žaljenje i odbio svaku vezu UKS-a sa tim nesrećnim incidentom.

Nebojša Grujičić

VREME: Kako vidite ono što se dešavalo na Skupštini UKS-a?

Ljiljana Đurić: Vidim u malom ono što se inače dešava na društveno-političkoj sceni posle 5. oktobra. Jedni brane stečene pozicije: zgradu, privilegije, nagrade, pravo da zaglupljuju narod i pravo da za prototip modernog srpskog pisca ističu Jovana Dučića; drugi pokušavaju da se izbore za promene i stvore sopstveno udruženje. Situacija u kulturi je krajnje nejasna. Koštuničin neagresivni nacionalizam daje nade starom kadru u kulturi da će preživeti. Oni se pozivaju na svoj doprinos odbrani kulture od stranih uticaja, pre svega američkog, a svoju podršku Miloševićevom režimu zaboravljaju ili je minimalizuju. Populizam je i dalje opcija broj jedan, a u populizmu, kao što znate, batine, svirka i politika idu zajedno.

Zašto ste uopšte u svemu tome učestvovali s obzirom na ranije iskazani stav da su ovakva udruženja besmislena?

Iako već godinama nemam nikakvu saradnju sa UKS-om, smatrala sam da je potrebno pomoći piscima u ovom udruženju da skinu balast populizma koji je zapatila i predano gajila svih ovih deset godina večna uprava UKS-a i uski krug oko nje. Sada je već sasvim jasno da će se sve demokratske promene u književničkoj branši odvijati jako sporo i da će se do pravih esnafskih udruženja doći tek u nekoj daljoj "transformisanoj" budućnosti.

U Beogradu postoji već neko vreme i Udruženje nezavisnih pisaca "Forum". Ono radi na elitnim marketinškim principima: prodaje ono što misli da se napolju traži. Ovo istovremeno ne znači da je ta "roba" najbolje što imamo ovde od književnosti, ali ona korespondira sa tzv. svetom i slikom koju taj svet ima o našim (eventualnim) piscima intelektualcima. Tu su stroga pravila o međusobnom nenapadanju; nisu im potrebni pre svega nezavisni intelektualci oštrog jezika, jer je svaka grupacija vrsta kompromisa.

Ovoj grupi pisaca, koja pravi novo Udruženje, u ovom trenutku sam potrebna – mogu reći da su me na određeni način iskoristili, ali sa mojim prećutnim pristankom; bilo je potrebno otisnuti se od one grupe (Rakitićeve uprave i njihove politike) i ne lagati više narod da je to kultura. Imam razvijen osećaj za socijalnu pravdu, čak i u tom smislu. Novi UKS koje želimo da stvorimo je, po mom mišljenju, neka vrsta međugrupe, tampon zone između jednih i drugih – između pogubnog populizma i jalovog elitizma; on treba da deluje sve dok se pisci ne nauče da samostalno misle i delaju i naprave nešto treće, četvrto što će odgovarati potrebama pisca.. Bojim se da me posle ove izjave Forum ne izbaci iz kombinacije koja se zove "Moja privatna Evropa", što bi bila šteta, jer to je konačno prava tema za mene! Nadam se da će i oni "olabaviti" i proširiti vidike, kako se to kaže, zarad dobrobiti naroda kojem pripadaju.

Šta mislite o činjenici da su pozvani ljudi iz obezbeđenja. Šta to indirektno govori o atmosferi?

Mislim da se neki pisci ponašaju kao mafijaši. Desetogodišnje iskustvo življenja u Miloševićevoj Srbiji naučilo ih je kako se ovde vode i dobijaju ratovi, pre svega ratovi za moć i materijalna dobra. Mafijaški sistem je ušao u sve pore društva, pa ni kultura, kao što ste videli, nije zaobiđena.

Udariti, ubiti nekoga, inscenirati lažni napad, davati lažne izjave, pljačkati, baviti se politički manipulacijama iz pozadine itd., sve su to prokušane metode koje su obeležile poslednjih deset godina u Srbiji. Mislim da će ovde biti potrebne godine da se ponovo formiraju prihvatljivi kulturni obrasci, i da će se stvarne transformacije u kulturi desiti tek pošto se transformiše sama osnova društva – kultura je u tom smislu samo vrh piramide. Čekaju nas veliki poslovi, takoreći radne akcije, a što reče Svetlana Lukić u jednom razgovoru: "Samo kad pomislim na sve to ponovo, ophrva me užasan umor!

Pao je Milošević. Zajedno s njim, neminovno pada i sve ono – malo i veliko – što mu je tokom proteklih 13 godina bilo uzdanica i potpora. Pa tako i Udruženje književnika Srbije. Jedna epoha se, i u Francuskoj 7, završava, druga može da počne. Kakva će biti ta koja može da počne, i da li će ona zaista početi, zavisi u priličnoj meri i od toga hoće li se, javno, ustanoviti kakva je bila ova koja završava.

A bila je takva da nikako ne bi smela da se ponovi.

Tokom trinaest godina fizičkog i duhovnog, materijalnog i moralnog propadanja Srbije, Udruženje književnika Srbije pružalo je snažnu bočnu podršku režimu koji je tu propast upriličio. Vodilo je, zajedno s njim, sve njegove ratove. Kao i on, ubeđivalo je Srbe, u Srbiji i van nje, da su im svi na svetu neprijatelji i zlotvori. Potpuno u režimskom duhu, bez prestanka je proglašavalo sve Srbe žrtvama, i poricalo da postoji ijedan razlog zbog kojeg bi i neko od njih, Srba, pogotovu ako je prominentniji, kao Karadžić ili Mladić, ili pak sâm Milošević, mogao da bude smatran grešnim. Mešajući miris tamjana s mirisom rakije, slavilo je, na bezbrojnim priredbama, veličinu srpskog bića i srpskih interesa. Klelo se, kao i režim kojem je služilo, u svoj besprimerni ratnički patriotizam. Patria je od toga videla samo štete. Ta šteta, međutim, nije umanjivala patriotski zanos u Francuskoj 7.

Osim u vreme kratkog predsednikovanja Jovana Hristića, Udruženje književnika Srbije nije prekidalo kontinuitet: s one strane svake kritičnosti, pružalo je solidan oslonac režimu i bogato uvećavalo masu fatalnih nacionalnih zabluda i gluposti.

U međuvremenu, nacija je, i bez pomoći Udruženja književnika Srbije, nekako došla k sebi. Prebacila je Miloševića u istoriju. Delimično je shvatila koliko je bila zabludela i glupa, ali joj glavni posao u tom pogledu tek predstoji.

Hoće li se tog posla poduhvatiti i članstvo Udruženja književnika Srbije? Tokom poslednjih deset godina ono je bilo zapanjujuće diskretno: šta god da su uprave radile i govorile ono je ćutalo. Niko se nije bunio, a samo dvojica, Ivan Čolović i Filip David, istupili su iz Udruženja. Stotine drugih spokojno su gutale mračni patriotski mesijanizam Francuske 7. Reklo bi se da su svi podržavali sve što se tamo govori i radi.

Na poslednjoj skupštini Udruženja bilo je izvesnog komešanja. Članstvo se podelilo, jedni hoće promene, drugi hoće status quo. Govori se o samovlašću postojeće uprave. Nije još sasvim jasno šta to znači. Oni koji pominju promene morali bi ozbiljno da razmisle: da li se protive samo tome što aktuelne upravljačke strukture trenutno uzurpiraju vlast, ili se, makar i a posteriori, suprotstavljaju kompletnoj politici Udruženja književnika Srbije iz poslednjih deset i više godina. To pitanje je – na nižem nivou, svakako – paralelno pitanju na koje mora da odgovori i celo srpsko društvo: da li smo srušili Miloševićev režim zato što je falsifikovao izbore i krao narodne pare, ili pre svega zato što su nam se smučili njegovi patološki nacionalistički projekti i pohodi, i što se definitivno rastajemo od njih. Za sada se još ne vidi kako o svemu tome misle članovi UKS-a. Ako bi, makar i naknadno, hteli da raskrste s mračnim patriotskim mesijanizmom Pisca-Kao-Takvog – dakle, s jednom retardiranom idejom, koja, u osnovi, samo prikriva volju za moć – morali bi hitno da raspuste ovo i ovakvo Udruženje književnika. Inače, zaista – zalud krečenje.

prethodni sadržaj naredni